Danijel Jovanović: „Umetnost za cilj mora da ima buđenje osećaja u ljudima“

Književnost za decu je oduvek bila zanimljiva svim uzrastima i dobima, ali je, takođe, možemo okarakterisati i kao najvažniju granu književnosti jer su njene poruke namenjene prvenstveno najmlađima. Uporište ovog stanovišta počiva na činjenici da se čitalački senzibilitet jednog čoveka formira, maltene, od najranijeg detinjstva, zato je od velike važnosti i to sa kojim se štivom deca susreću dok još uvek nisu sasvim obrazovali čitalačke navike, kao i sopstvenu ličnost.

U moru literature oko nas, svakako, postoji i ona koja je manje kvalitetna, zato je odgovornost pisaca za decu, naročito onih savremenih, veoma velika. U skladu sa time, Čupava Keleraba je imala prilike da razgovara sa piscem Danijelom Jovanovićem, čiji je književni serijal Severna kapija naišao na veoma pozitivan odjek kod šarolike čitalačke publike, a naročito one najmlađe.

Kako i kada si otkrio svoj talenat za pisanje i da li je to nešto sa čime se čovek rađa ili se taj kreativni poriv konstituiše vremenom u čoveku?

Snažan osećaj za neki određen talenat je ono sa čime se rađamo, ali to nije ni pola posla. Da bi čovek iskoristio svoj potencijal u bilo kojoj oblasti mora mnogo da radi i da se trudi. Mislim da je današnjim generacijama najteže da prepoznaju šta je to nešto što im je dato i da upravo to u sebi probude. U mom slučaju, na svu sreću, nije bilo tako. Od malih nogu znao sam da ću pisati i da ću na neki način prenositi emocije na druge ljude. Želeo sam da sa drugima delim ogroman svet koji se u meni oduvek krio. To je zapravo čudno, ako se u obzir uzme da ne potičem iz čitalačke porodice i da sam odrastao na selu okružen ljudima potpuno drugačijih interesovanja od mojih.

Šta je ono što, po tvom mišljenju, književnost izdvaja od ostalih grana umetnosti, a šta je to što je spaja s njima?

Umetnost bilo kog tipa za cilj mora da ima buđenje osećaja u ljudima koji je konzumiraju. Čovek može podjednako da se rasplače gledajući film, čitajući knjigu, posmatrajući sliku ili slušajući operu. To je ono što je univerzalno i ono što nas sve zauvek spaja. Sa druge strane, za književnost je potrebno mnogo vremena, strpljenja i temeljnosti. U mom slučaju olakšavajuća okolnost bila je i ta što sam završio filološki fakultet, gde velikim delom učite da tumačite književna dela na pravi način.

Tvoj serijal od četiri knjige Severna kapija smešten je u prostor nestvarnog i imaginarnog sveta. Kakav je izazov pisati o pojavama koje se nalaze u ljudskoj mašti, odnosno odakle crpiš inspiraciju i građu za svoja dela?

Kao dete pokušavao sam da pišem brojne “obične” priče, ali nisam uspevao da ih završim. Tada sam mislio da je problem u mom karakteru i da nisam dovoljno istrajan u svojim željama. Zapravo, samo je trebalo da shvatim da je fantastika ono što me istinski pokreće. Ponuditi ljudima nešto što nije sumorna svakodnevnica koja ih okružuje i što neće moći da pronađu nigde osim u tvojim pričama jeste veliki izazov. Opet, sa druge strane, treba istaći da se serijal Severna kapija prvenstveno temelji na opštim temama kao što su porodica, sistem školstva, razlika u društvenim slojevima, vršnjačko nasilje i prve ljubavi. Slovenska mitologija drugi je sloj ovih priča i ona je donela dozu horora i misterije u celu atmosferu. 

Šta u današnjem vremenu, zapravo, znači biti pisac?

Ne znam da li imam pravi odgovor na ovo pitanje. Sve dok unapređujete svoj talenat i dok ima ljudi koji vole vaše priče i kojima one na neki način pomažu, ovaj zanat ima svoju svrhu. Biti pisac znači pružiti ljudima utehu, ulepšati im dan, nasmejati ih ili ih rasplakati onda kada im je to najpotrebnije. Biti pisac znači kreirati svet u koji ljudi mogu da se sklone bežeći od onog u kome se nalaze.

Otvorena Knjiga je nedavno objavila još jedan tvoj roman – Gospodinova kuća koji je klasifikovan kao roman za decu. Kolika je odgovornost pisati za najmlađe?

Pisati za decu je jako zabavan posao. U pričama za najmlađe možete se potpuno prepustiti mašti i biti kreativni u pravom značenju te reči. Uživao sam u procesu nastanka Gospodinove kuće, pogotovo ako se uzme u obzir da je ona došla na svet posle četiri izuzetno zahtevna, obimna i povezana romana. Sa druge strane, odgovornost pisanja za decu je ogromna. Morate tačno da dozirate poruke koje želite da prenesete i da se trudite da ih pre svega razumeju roditelji, kako bi ih potom preneli i deci. Gospodinova kuća je jedan izuzetno zabavan kratak roman koji u sebi nosi snažne simbole i duboke pouke. Reakcije prvih roditelja su i više nego pozitivne, a to mi govori da će priča ukrasiti detinjstvo njihove dece.

Šta za tebe predstavlja sam čin stvaranja jednog književnog, odnosno umetničkog dela?

To je proces koji je sa svakim projektom drugačiji jer zavisi od teme koju obrađujete, kao i od vašeg psihofizičkog stanja u tom trenutku. Pisanje nekih od romana iz serijala Severna kapija bacalo me je u očaj. Kod drugog dela razmišljao sam čak i da odustanem od pisanja i imao sam brojne krize tokom tih nekoliko godina. Sa druge strane, završnica serijala nastala je lako u tehničkom smislu, iako me je emotivno dokusurila. Mislim da je kod stvaranja umetničkih dela najteži zadatak verodostojno preneti slike iz glave na papir. Nekada vam stvari deluju kao idealne sve dok ih ne “izvadite” iz glave i najednom shvatite da ne znate šta sa njima da radite. Za pisanje je potrebno mnogo vremena, odricanja i upornosti. Ne bih preporučio nikome da ulazi u te vode ukoliko u sebi nema dovoljno ljubavi prema tom zanatu. U suprotnom ćete se samo mučiti.

Možemo li u budućnosti očekivati i peti deo Severne kapije ili Staze sudbine definitivno predstavljaju kraj ove sage? Takođe bismo voleli da nam otkriješ da li će i Gospodinova kuća, možda, biti koncipirana kao književni serijal?

Serijal Severna kapija završen je svojim četrvrtim romanom. Tako je oduvek bilo planirano i tako će za sada i ostati. Svaka priča, koliko god voljena bila, mora da ima smislen i dostojanstven kraj. Ljudi su mi često pisali tražeći još Suzaninih avantura, ali nisam podlegao pritisku. Imali smo prilike mnogo puta da vidimo kako jako dobre serije gube na kvalitetu samo zato što predugo traju. Za franšize zaista treba imati meru i staviti tačku onda kada za to ima najviše smisla. Što se Gospodinove kuće tiče, sa njom sam ispričao ono što sam prvobitno planirao. Ne vidim na koji način bi se ta avantura mogla nastaviti. Jeste mi žao jer je Nil beskrajno zabavan lik za pisanje, ali mislim da će njegova poruka ostati sa nama zauvek bez obzira na broj strana. 

Danijel Jovanović rodom je iz Kušiljeva, pored Svilajnca. Po struci je diplomirani profesor španskog jezika i književnosti, a danas živi i radi u Beogradu.  Autor je popularnog serijala za mlade Severna kapija.

Svoj prvi roman u serijalu Severna kapija objavio je 2015. godine u okviru Društva za afirmaciju kulture Presing. Rukopis romana Severna kapija: Duhovi prošlosti je pre svog prvog izdanja ušao u uži izbor za nagradu Mali Nemo, kao i konkursa za najbolji neobjavljeni roman izdavačke kuće Arte. Knjiga je 2016. doživela i svoje ilustrovano izdanje pod pečatom izdavačke kuće Vrane, a potom i treće izdanje kod IK Otvorena Knjiga.

Otvorena Knjiga objavila je drugi roman iz serijala pod nazivom Severna kapija: Glasovi u tami u oktobru 2017. godine , a potom i treći pod nazivom Severna kapija: Stranice od peska u oktobru 2018. i na kraju četvrti Severna kapija: Staze sudbine u oktobru 2019. godine. Serijal Severna kapija pobrao je brojne simpatije kod čitalaca svih uzrasta.

U oktobru 2020. objavljen je i prvi roman za decu Danijela Jovanovića pod nazivom Gospodinova kuća, koji možete naručiti putem sajta Otvorene Knjige.

Autorka: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment