još jedan podliv razlio boje
što kao mrlja od tinte stoje
na platnu ispod očne duplje
potiljak snažno pulsira bol
oktava spušta note na mol
govori riječi nesnosne, šuplje
pločice skupe, dizajnirane
po njima staklo, ostaci hrane
i opružena noga je bosa
Nije htio. I neće više
rukavom kao djetetu briše
ugrušanu krv iz nosa
oblači kaput, gasi cigaru
jer čekaju ga na bilijaru
nestaje iza ulaznih vrata
ostaci dima, tišine muk
u istom ritmu, nečujan zvuk
otkucaj srca – kazaljka sata
porculan lutka u prazno gleda
naslanja dlanom obloge leda
udarci novi, a isti bol
ništa novo, i ovoj ženi
opet su danas, pod “zasluženi”
zavedeni u protokol.
Autorka: Željka Vračević
Foto: Pablo Pikaso „Žena koja plače“, detalj (Wikipedia)