Bedno, bednije

Da li je išta bednije od pristrasnosti? Nisam ohrabren rasponom označavanja ove jezive rodne osobenosti od Biblije do bizarnih pošalica. Njeno dubinsko prodiranje u srce besmisla jače je od saznajne težine bilo kakve poruke. „Vidiš trn u oku mom a ne vidiš balvan u oku svom“. U želji da uvredi komšinicu dokona alapača reče joj da u fabriku ženske trikotaže zapošljavaju samo žene lakog morala. Ova joj odbrusi da je to laž jer u fabrici radi njena kći. „Nije laž“, reče alapača, „ćerke su drugačije“. Neshvatljiva je neselektivnost  svih kategorija stanovništva bez obzira na obrazovnu strukturu, položaj u društvu, moral, religijsku pripadnost i sve ostale metode društvenog razvrstavanja pojedinaca. Dakle, trn i balvan, ćerke i žene lakog morala svojom neodoljivošću zaposedaju mozgove čitave svetske populacije toliko da je sasvim dozvoljeno pomisliti da njihova kumulacija stoji iza fenomena globalizma postojanije od pohlepe, logike kapitala i satanizma zajedno. Predstavljan kao veoma uvaženi univerzitetski profesor, po javnom prostoru traktatima o „samoporicanju“ redovno posluje čovek koji za sve naše probleme optužuje komuniste i komunizam. Navodeći primer, do sprdnje optužuje Koču Popovića da je „komsalonac“. Termin je preuzet i nastao je od pojmova „komsomol“ (savez komunističke omladine) i „salonac“ (vrsta stana u starom centru Beograda u kojem su živeli buržuji). Profesor tvrdi da je Koča bio nešto kao „folirant“ iako je slobodnom voljom otišao u Španski rat i čitav Drugi svetski rat proveo u borbi kao komandant.

Kao primer istinske, a ne isfolirane hrabrosti profesor navodi sopstvenu odlučnost da autobusom otputuje u Crnu Goru i održi predavanje, a zatim, slično, Koči, svojom voljom sedne na čelo političkog saveta jednog marginalnog profašističkog pokreta. Komesar za odnose sa jvanošću oslobodilačkog pokreta DOS, govoreći o događajima iz oktobra 2000. godine, zaprepašćeno izgovara da je u pratnji potonjeg premijera stigao na tajni sastanak sa „dubokom državom“, a da su tamo već bili pripadnici suprotstavljenog krila istog pokreta. „Kuda sve to vodi!“, jadao se čovek bez zanimanja koji je sve mogao za vreme jedine demokratske vlasti u Srbiji ikada. Srbi koji fanatično slave modernu srpsku državnost obrušili su se na svog predsednika koji po njihovom mišljenju nije dovoljno dostojanstveno sedeo na stolici ispred predsednika Amerike zaboravljajući da tvorac te iste države nikada nije imao priliku da pred osvajačima sedne: ili je stajao sa kumovom glavom u prtenom džaku, ili je klečao. Evrofanatici, preispoljene demokrate protestvuju protiv poraza na demokratskim izborima u korist čoveka koji sasvim demokratski vlada 30 godina uprkos činjenici da je mesto pod suncem za sebe nalazio i na međunarodnim optužnicama za organizovani kriminal, jer ništa drugo nije važno ako stvar vodi u jedinom smeru koji oni vide. Primerima nikad kraja, dočim, stranica je na izdisaju. Zbog mog nestrpljenja iz naslova je izostavljeno finale gradacije. Da to ispravim. Najbednije!

Autor: Đorđe D. Sibinović

Izvor: Sedma sila

Related posts

Leave a Comment