Prikaz knjige aforizama „Ništa lično“ Igora Brace Damnjanovića DIB-a

Pre, sada i posle, vrednog aforističara uposle

Politika, i u nju upleteni: pojedinci, stranke, premijer, predsednik… satirično su kroz aforizme duhovito ispraćeni jer autor, (ništa lično) „ima onu stvar. Mozak!ˮ Proverite već na petoj strani sveže štampanog izdanja.

Rezultati sklopljenih reči u misli nisu mršavi. Naprotiv, uspešni su, i da citiram Igora Bracu Damnjanovića „Ostali ste bez reči?/Pa što ne kažete?!ˮ Pohvaliti nečiji danonoćni trud, a sigurno se štivo krčkalo dok nije ugledalo svetlost dana na recikliranom papiru između glatkih plavih korica, dobronamerno je. Iako je šipak apostrofiran na više mesta, od same naslovnice pa nadalje, i oni koji časopis „Šipakˮ ne čitaju, niti se na portalu zaustavljaju, dobili su posredstvom Književno-ekološkog kluba srpsko-japanskog prijateljstva „Ždralˮ iz Novog Sada i niškog NaisPrtint-a dragocenih 300 prvobitno štampanih primeraka za čiju se autentičnost postarao glavom i bradom pomenuti Igor Braca Damnjanović, poznat u stručnim krugovima kao DIB, neumorni književni pregalac. Pronalazim ga u aforizmu sa sedme strane: „Volim da radim s vrednim ljudima./Oni rade za dvojicu.ˮ Iskreno, mislim da je on taj koji vredi više, i od drugih daje bolje. Vredan i radan, piše o ispuštenim snovima, razočaranjima, krizama, lažima, nedoličnim ponašanjima… Da nema tih inspiracija, ne bi bilo ni knjige. Prirodno. Svestan da pisanje ne donosi, običnim smrtnicima, bogatstvo, ni blagostanje u našim uslovima, piše ne da od toga trenutno profitira, već da večno živi. „Ranije sam se plašio da neću stići,/sada ne stižem da se plašimˮ tvrdi sa strane deset.

Aludira: „Majka Srbija zove,/ ne okreći se sine!ˮ (str.11) i priznaje: „Satiričara boli za sve./Zato i piše o svemu što ga boli.ˮ Konstatacija mu je po mom ukusu, verujem da je i drugima bliska. Ne zamazuje nam oči, radi suprotno: svakom čitaocu ih širom otvara. „Lako je vođi da igra šah./Jer samo on vuče sve poteze.ˮ zbori sa trinaeste strane.

Pojave, osobine, zanimanja… Sve je u vidokrugu njegovog interesovanja. Tako simbolično konstatuje: „Narod će stezati kaiš dok ne pukne!ˮ (str.15) Podstiče nas da ne žmurimo, da na kontraverze ne ćutimo, iako: „Ovde nema censure./Tišina tamo!ˮ (16) 

Svakom ume da „uzme meruˮ, da čita između redova. Govori otvoreno o poltronima: „Lako je onome ko obraza nema da poturi i drugiˮ (23) „Šta ga košta?ˮ, dodajemo u sebi. Često tanke linije između pameti i ludosti, i teror ovog drugog, obeležava: „Srbi kulturu čuvaju u bočicama./da se zaraza ne proširi,ˮ (24) samokritičnom opaskom. Ne libi se da za loše kinji svoj narod javno u svrhu eventualnog postepenog prevaspitavanja. Za početak, i crven obraz je dobar pokazatelj.

On je u toku sa komšijskim odnosima, skupštinskim dešavanjima, meteorolškim pitanjima, tehnološkim razvojem… Svemu je kuražno stao na crtu, i zacrtao: „Kažu da će nam biti bolje./ Najbolje je kad ništa ne kažu.ˮ (30) Samouvereno tvrdi: „Pročitao sam vas./Sad mogu da pišem o vama.ˮ (34) Teme mu se „same namećuˮ, tiču ga se i aktuelne dileme oko ulaska zemlje u EU, uređenja glavnog grada (fontana na Slaviji) i sl. Provlači poznate kroz njihova dela, pominjući imena ili ne, prepoznatljivi su (Isak Njutn, Arsen Diklić…).

„Širenje optimizma je moja uža specijalnost,ˮ (38) deklariše svoje životno opredeljenje, ali i dodaje: „Dobar aforizam je onaj koji opisuje loše.ˮ (41)

O muško-ženskim odnosima: „Čudne su žene./Jedna kaže ošišaj se,/ druga, ko te šiša.ˮ (38) Koga god pola bio čitalac, kapira ga.

Poznate, dobro uvrežene u govor, fraze, vešto uklapa u svoje lekovite misli. Npr.: uzeti zdravo za gotovo, s konja na magarca, ničija nije gorela do zore, ustati na levu nogu, slika i prilika; kad ide krava, nek’ ide i uže; obećanje – ludom verovanje/radovanje, zabosti glavu u pesak, car je go, uzeti pravdu u svoje ruke, rupa u zakonu, raditi (nekom) iza leđa, prosipati pamet, ispirati mozak, stezati kaiš, obarati s nogu; što na umu, to na drumu; krstiti se levom i desnom, trpljen – spasen, biti glup za medalju, soliti nekom pamet, kupati se u znoju, ležati na parama, prosipati pamet, imati kratak fitilj, roditi mečku, tri put meriti jednom seći, ispirati mozak, ko ne zna skupo bi platio, biti mrtav ozbiljan, pun sebe, pretvoriti se u uvo ili biti miran kao bubica, ne videti dalje od nosa…

Nažalost, puno je istine u: „Moji su aforizmi bolji od vremena u kojem živim.ˮ (50) „Vlast i opozicija su isti./Ne zna se ko je gori.ˮ (75) Nepresušan material za „crnoˮ pisanje, odasvud. „Uvreda je metak koji ne promašuje,ˮ (77) dodaje. To priliči onom kome je prvi poljubac  „tetovaža na srcuˮ (78) Piše sa zadovoljstvom, ne iz koristi: „Ne pišem aforizme na gazdin račun./Kuća časti.ˮ (84) Ko bi odoleo? Ja – nisam. Pun pogodak. Vrhunac društvene kritike, prijao je. Kulturna scena, a ne šamar za naš damar. Ima stvari koje ne želimo, ali koje kao stvarnost moramo da prihvatimo, mireći se s njima ili buntovno progovarajući protiv, radi boljeg sutra i veselijih jutara. To je mera. 

Na trenutak, poput nekadašnjih aktuelnih, ukolumljenih, dnevno-političkih aforizama Dejana Patakovića zaliči, ali se drugačijom lozom, dubinom aforizama diči. Jedan je od naših vodećih, savremenih, višestruko nagrađivanih književnih stvaralaca, svestran, o čijem delu su se pozitivno izrazili u samoj knjizi: Aleksandar Čotrić, Sabahudin Hadžialić, Ivo Mijo Andrić, Vladislav Vlahović i Vasil Tolevski.

Sumarno, „Ništa ličnoˮ nudi zamalo za svaki dan u godini po promišljat aforizam, u kome autor ne pristaje da zla kob opstane. On svaki problem prodiše pre nego ga na papir oštroumno ispiše. Budnog oka i mirne duše, još će štošta, aforističarskim stilom, da napiše, i generacijama novim poruči da nije sve lagodno kao atmosfera u sopstvenoj ušuškanoj kući. Oštricu pera je naoštrio taman da ne padne krv, koji god da ga iznutra nagriza crv angažovanosti i zainteresovanosti.

Na kraju, da Bracu parafraziram: uzela sam sud u svoje ruke, nemojte me psovati, mogu majka da mu budem. U naletu adrenalina, pročitah knjigu, baš kao i neka ranija Almina izdanja (Ninusa Nestorovića i Miodraga Mije Jakšića npr.). Uživeh se. Uživah. Preporučujem. 

Svima gladnim (gorkog) smeha, savetujem.  Percepcija humora i satire biće objedinjena.

Autor: Snežana Marko-Musinov

Related posts

Leave a Comment