Kako se gradio Novi Sad: evolucija novosadskog alternativnog zvuka i klubova

O kultnim klubovima Novog Sada i razvoju alternativne novosadske scene razgovarali smo sa ljudima koji su je gradili

Gde odete kada želite da saznate nešto o underground kulturi jednog grada. U muzej? Na Jutjub? Ili možda guglate? Koga pitate ono šta vas zanima? Vaše roditelje? Stariju braću i sestre? Kul ujaka? I tako se raspitate, steknete neki utisak o „mračnoj“ strani grada. Da li se usudite da odete na takva mesta, da li uopšte znate gde se ona nalaze? Da li možda ne verujete kad vam neko priča o nekoj tuči? Izvori o underground kulturi Novog Sada ili nekog drugog grada su brojni, ali teški za naći. Oni pričaju o nečemu što je nezvanična strana priče o gradu. Tu nezvaničnu stranu pričaju ljudi, muzika, anegdote, običan život običnih ljudi. Svi oni zajedno stvaraju atmosferu jednog grada koja se teško menja i lako pamti.

Sledeće godine Novi Sad biće prestonica kluture, a deo programa posvećen je upravo ovoj „drugoj kulturi“. O njoj se stalno priča, snimaju se filmovi, pišu knjige i svi ti autori pokušavaju da daju odgovor na pitanje: „Šta je uopšte taj „novosadski zvuk“?“ Za neke to je pank osamdesetih, za neke elektronska scena, za neke je čudan spoj sterilno austrijskougarskog izgleda grada sa anarhizmom devedesetih. Zato smo i pokušali da ispričamo nezvaničnu priču Novog Sada, da kroz razvoj underground-a objasnimo razvitak tog „novosadskog zvuka“ i njegov nastanak.

Razgovarali smo sa Mihajlom Obrenovim aka miKKa iz benda DreDDup koji je režirao film Kontakt, dokumentarac o alternativnoj i underground sceni Novog Sada, i sa Ognjenom Tomaševićem (nekadašnji bend Švargla) i Sarom Agić, predstavnicima Novog kulturnog naselja.

Mihajlo

U razgovoru sa Mihajlom, Ognjenom i Sarom pokušali smo da napravimo kratki presek promena u noćnom i muzičkom životu Srpske Atine. Evo šta su oni imali da kažu o klubovima, publici, bendovima i izlascima i mentalitetu koji je zaštitini znak Novog Sada.

Klubovi koji su obeležili Novi Sad i njihova sudbina

Mladi su često u prlici da čuju od svojih roditelja o tome kako se ranije izlazilo, i nekad sa rezervom slušaju priče o tučama i svirkama benda za koji nikad nisu čuli. Naši sagovornici nam kroz svoje priče potvrđuju da nije preterivanje kada se kaže da su mesta za izlaske bila više „divlja“.  U klubove se nije ulagalo, bilo je dovoljno imati prostor i minimalnu opremu za sviranje. Ono što je mesta obeležavalo bili su bendovi i tuče koje su se tamo dešavale. To su bila mesta bez signala ili dobrog ozvučenja, ali je to bilo ono što je zanimljivo. Ono što sagovornici ističu da je presudno jeste da je publika bila manje zahtevna. Naši sagovornici sa gorčinom konstatuju da se danas mesta „šminkaju“ i gube svoj vizuelni identitet. Čini se da je alternativni program sve što nije folk ili pop, i tu se gubi svaka razlika.

Sara

„Klubovi danas nemaju poseban imidž ili vrstu muzike koju stavljaju u prvi plan, već je češća situacija da jedno mesto različitim danima pušta različitu muziku. Ono što određene klubove čini autentičnim, je činjenica da se u njih ne ulaže. To im daje poseban šmek”, ističe Sara Agić.

Koliko je lako definisati ono što nije alternativno vidi se na primeru koji daje Ognjen Tomašević.

Ne može na underground žurki da ti priđe promoterka cigareta ili koktela. To nekako ne ide, a zbog profita su klubovi prinuđeni da bi mogli da organizuju takve žurke. I njihov položaj je nezavidan – primorani su da prave kompromise koje ni oni ne bi želeli.”, kaže Ognjen.

Ognjen

Još jedan problem koji Ognjen ističe je i samo trajanje mesta koja pokušavaju da održe autentičan imidž i program. „Imam osećaj da se svakih par godina pojavi novi prostor koji traje jedno, dva leta. Moguće je da svi idu na ta mesta da bi bili viđeni, a kada prestane da bude zanimljivo, ugasi se.ˮ

Iako mesta vrlo lako počinju da liče jedna na druge, zbog sličnog programa koji je često komercijalan, to ne mora biti nužno loša stvar. Gerila, navodi Sara Agić, ugošćava i DJ-eve i bendove. Tako se publika meša, upoznaje i otkrivaju se nove stvari.

Pored komercalijalizacije, postoje i konkretniji problemi kao što su isplaćivanje najama prostora, opreme, radnika što često prinudi vlasnike da neprofitabilni klub zatvore. Kao primer tu je i Žuta kuća koja danas ne postoji jer ju je investitor srušio.

Žuta kuća je češće bila prostor za umetnike, gde su se na spratu odvijale pripreme za Akademiju i odvijali razni performansi

Okupljanja na otvorenom – druženje pod vedrim nebom i neželjena omladina

Kada smo deca roditelji nas teraju da se „družimo napolju“, da ne sedimo u zatvorenom, zdravo je. Taj nam se savet obično omili kasnije u životu kada smo tanki sa parama a ide nam se „negde“. Sedenje ispred dragstora sa dvolitrom nije najelegantnije rešenje, ali ako se nalazite u centru grada,  priča je drugačija. U Novom Sadu najveća mesta za okupljanje su Porta (porta crkve Imena Marijinog), Zište (plato ispred Srpskog narodnog pozorišta), Kej (Kej žrtava racije) i Trgić (trg Republike).

Kej

Mišljenja oko primerenosti ovakvih okupljanja su podeljena. Postoje oni kojima smeta buka, koji se žale na smeće koje ostaje, vandalizam i opijanje u centralnim delovima grada. Međutim, ova mesta su uvek bila karakteristična po zanimljivom spoju ljudi različitih ukusa. Neki dolaze da bi se „zagrejali“ za ostatak večeri, a neki, obično skromijeg budžeta, tamo dočekaju i zoru.

Sara Agić je dala uvid u to kako mladi danas gledaju na okupljanja u centru grada.

„Ja to posmatram kao fazu odrastanja, odeš i gubiš vreme, i pritom u svakom trenutku može svašta da se desi. Desilo se da je neko doneo lubenicu i razbio je o pod u Porti, i društvo se okupljalo da je pojede. Sa jedne strane je smešno, a sa druge – to je centar grada i ne bi trebalo to da se radi. Bitno je da su ljudi kultivisaniji.ˮ, ističe Agić.

Bendovi uz koje je Novi Sad odrastao

Kao što smo rekli, klubovi i bendovi su tesno povezani. Ko je sve krojio izgled novosadske alternative? Od bendova sa početka osamdesetih Mihajlo Obrenov izdvaja Dva minuta mržnje, Van kontrole, Luna, La strada koji su kratko trajali i danas se povremeno sastaju. Tu je i  bend kao što je Obojeni program koji svira već 40 godina.

Mihajlo Obrenov ovako objašnjava specifični novosadski zvuk osamdesetih.

„Mislim da je krajem osamdesetih mnogo ljudi išlo u Englesku na razmenu studenata. Tamo su kupovali ploče Sham 69-a, The Vibrators-a, Peter and the Test Tube Babies-a… Tako su se čitave ulice zarazile. Recimo da je sve bilo igrom slučaja. Možda da je neko kupio više bauhaus ploča, više ljudi bi bilo u tom fazonu.ˮ, govori Obrenov.

Po Mihajlovim rečima, u Novom Sadu ima najviše navijačkih pank bendova. On ističe da su brojni su fanovi Oi! pank zvuka. Dodaje i da je Novi Sad specifičan i po tome što je imao povremene izlive u eksperimentalne bendove kao što su Luna, Obojeni program, Boje, VIVIsect, Katarza, Odvojena stvarnost iz devedesetih. Iz dvehiljaditih imamo Don‘t touch anything, Wolfram, Casillas

Od mlađih bendova Mihajlo je izdvojio Tentacle Wizard, Casillas i Frozen Moonlight. Oni danas sviraju uglavnom u CK13 ili u Domu B-612

Ognjen Tomašević ovim bendovima dodaje Ritam nereda, War Engine sa Limana koji svira treš metal i  Concrete Sun. Iz projekta „Muzička šaNSa“ u kom je učestvovalo i Novo kulturno naselje Tomašević bi istakao bendove Bulka iz Kikinde i Pet minuta slave. Od pank bendova tu su još  Švargla i Vrišti pijaca dok od metal i hard core bednova Ognjen je izdvojio  Kolaps, Obscured, Wolf‘s Hunger, Bao Vau, Ground Zero. 

NS Time je bio karakterističan po avionu koji je visio sa plafona. Pretežno se svirao rock and roll i hard rock

„Svi (članovi bendova) oni iako ne sviraju, organizuju koncerte ili vode portale ili se na neki način i dalje bave muzikom i događajima. Ako bendovi ne postoje više, ti ljudi su i dalje tu i deo su novosadske scene. U ovoj državi i ovom društvu to je jedna borba protiv vetrenjača i svaka im čast na istrajnosti.“, rekao je Ognjen Tomašević.

Elektronska muzička scena u Novom Sadu bila je poznata još devedesetih. Od  Noise destruction grupe, Vladimira Aćića do  Happynovisad & Baseline-a i DJ-eva koji i dalje pokušavaju da osveže scenu. Skilla, Bons, Vu skeng deo su Drum and Bass scene. Najreprezentativniji DJ-evi tehno scene su Muhi, Machiavelli i Wizard. Tu je Jungle Island ekipa kada govorimo o psy i trance žanru i Ying yang duo za tech-house muziku. Deo objašnjenja za to kako je elektronika nadglasala svirke i „živu“ muziku, pored toga što se ukus neminovno menja, je opet u ekonomičnosti i isplativosti za vlasnike kluba.

Mihajlo Obrenov komentariše i to kako se promenio odnos DJ-muzika. On zapaža da je do dvehiljaditih muzika bila na prvom mestu svakome ko pušta muziku, i da se uz DJ-a moglo uvek čuti nešto novo. I dodaje da mu se čini da je danas DJ nešto poput marke, da je on sad u prvom planu.

Lično, za mene je DJ bio poput osobe koja te usmerava na neku muziku. Ja sam imao drugove kojima bi nasnimio kasetu i puštao im tu muziku. I to je super što je muzika tu u prvom planu. Poenta je da čuješ nove stvari.ˮ, govori Obrenov.

Šta se promenilo?

Objašnjenje za „tišu“ underground kulturu Novog Sada naš sagovornik Mihajlo Obrenov nalazi i u istorijskim činjenicama.  Devedesetih godina u vreme sankcija, rata i nemaštine mladi nisu ni mogli da rade išta drugo osim da sviraju i stvaraju da bi se izrazili. Nije se putovalo, a borba za opremu, ploče, kasete i instrumente pretvorila se u pravi lov. Anarhični bendovi tada su bili logična posledica lošeg života i javili su se kao izraz nezadovoljstva.

Koji žanr bismo mogli danas da odredimo kao „nastavljača“ grandža, panka, ili starog rokenrola? Svako vreme izrodi jednu subkulturu, koja u sebi nosi sav bes, nezadovoljstvo čak i gorčinu jedne generacije. Mihajlo kaže da je taj ekstremni momenat karakterističan za devedesete prisutan kod onih bendova koji danas sviraju trap.  Oni, kako kaže, imaju to divljaštvo, ali u okviru ovog vremena. 

Mihajlo nam prenosi svoje iskustvo sa snimanja filma Kontakt, dokumentarca koji govori o novosadskim bendovima od osamdesetih godina do danas. U razgovoru sa muzičarima došao je do zaključka o tome kako se novosadski „ne-pop“ zvuk prenosio iz benda u bend i iz žanra u žanr:

„Dok sam radio na filmu Kontakt jedna stvar je postala vrlo jasna. Prosek trajanja i klubova i bendova je pet godina. Postoji jedan bend, rasklope ga, nastanu dva nova, isti članovi, sličan zvuk, pa sviraju pet godina, zatim nestanu. Stalno se menjalo, ali možeš da uzmeš tu jednu žicu, taj novosadski vajb underground-a koji se prenosi. Stalno ima alternativnih bendova i uvek će ih biti. Ta alternativa menja svoj izraz. Danas je malo svedenija, nije tako napadna. Ali ima tog ne-popa u sebi. To su bednovi kojih nema na radiju, televiziji. Oni koji idu na koncerte znaju za njih.„, prenosi Mihajlo.

miKKa

Zanimljiv je i razlog za nagli rast bendova dvehiljaditih. „Mi sada pravimo sajt poput Vikipedije koji će biti o novosadskoj sceni od šezdesetih godina do danas. Našli smo već 600 bendova koji su postojali. Najviše bendova je bilo početkom dvehiljaditih. Zašto? Tada je počela piraterija softvera i moglo je da se snima kod kuće. Nisi više morao da skupljaš pare za studio.ˮ, objašnjava.

Ipak, koliko god to turbulento vreme bilo posebno, ono je i neponovljivo, a jedini način da se alternativa održi jeste da se ne forsira stari zvuk. „Loše je oživlajvati nešto što je prošlo. Tako se onda živi u raskoraku sa vremenom. Ali treba naći sebe u svakom vremenu.ˮ, kaže Mihajlo.

Ne treba zaboraviti na glavne aktere alternativne scene – publiku. Kako su promene o kojima smo govorili uticale na izlaske? Da li se češće izlazi, da li su izlasci skuplji, kako se ponašamo, da li smo razmaženi? Mihajlo zapaža da su danas svi oprezniji, jer se preko društvenih mreža sve brže sazna.

„Sećam se jednog koncerta, gde su neki ljudi sačekali bend ispred kluba i gađali ih ciglama. Onda je došao policajac i završilo se na: „Ti da se smiriš!“ Danas je najekstremnija stvar šutka. Potpuno je drugačiji senzibilitet. Ekran nas je umirio.ˮ, zaključuje Obrenov.

Ognjen Tomašević se priseća tehničkih poteškoća koje su nekada bile mnogo češća pojava.

„Sećam se da je u Route 66-u bila žurka, bili su tu i strani DJ-evi, tada je bio aktuelan elektro/new rave duo iz Novog Sada The Good Guys. Route 66 je delio agregat sa auto perionicom pored. Tako je svima malo-malo iskakao osigurač. Kako bi neko odveo auto na pranje i upalio šmrk da opere kola, tako bi njima skočio osigurač i žurka bi stala. Svakih pola sata se sve zaustavljalo. Ali publika bi odmah aplauzom ohrabrivala. Danas mislim da bi se publika pobunila, tražila pare nazad, mesto bi izašlo na loš glasa. U tom trenutku to kao da je bio i deo performansa.ˮ, priča Ognjen.

Nekadašnji Route 66

Da li postoji novosadski mentalitet?

Kada pored novosadske muzike govorimo o mentalitetu, sagovornici se slažu oko jedne najbitnije stvari koja ovu scenu čini kohezivnom – sredina koja je dovoljno mala i dovoljno velika. Pored toga tu je prisutna jaka svest o gradu kao mestu koje treba očuvati, negovati, a lepota Novog Sada razlog je za veliki ponos Novosađana. Zbog veličine grada svi su upućeni na centar koji je pun istorijskih građevina i tako se život građana spaja sa istorijom njihovog grada. Sve su to elementi zbog kojih se javlja jak osećaj pripadnosti, a ponekad, reklo bi se, i snobizam. „Čini mi se da smo mnogo vaspitaniji. Kao na onoj slici sa protesta na semaforu.ˮ, priseća se Mihajlo anegdote sa julskih protesta.

Ognjen je izdvojio priču koja mu se desila, koja je postala već poput fenomena.

Meni je drug iz Beograda rekao: ‘Ja tebe kad pitam da li znaš Nikolu sa Limana ’89 godište, ti ako ga ne znaš, za pet minnuta ćeš saznati sve o njemu. A ti mene kad pitaš da li znam Nikolu sa Karaburme ’89 godište, ne bih znao o kome pričaš.’“ Možda ovo govori dovoljno: u Novom Sadu postoji pravilo da je prvi čovek u publici na 10 metara od bine, a u Rumi nam se desilo da nam publika gazi kablove. Tako da su Novosađani uvek bili negde između prisnog odnosa, i ‘neću ja prvi da mlatim glavom’“, preneo nam je Ognjen.

Novi Sad = Egzit festival?

Ono po čemu je Novi Sad prepoznat u svetu je čuveni Egzit festival. Istorija ovog festivala je duga, on traje već 20 godina za redom, a njegov značaj za Novi Sad je neosporiv. Kao i publika, menjao se i pratio trendove. Uprkos tome, ovaj festival i dalje je manifestacija koja čini identitet Novog Sada.

Pratim Egzit od „nulte godine“. Kada se pojavio bilo mi je drago da se nešto događa drugo pored Koncerta godine. Prvo je došao Roni Size, Košin, Prong, KoЯn, Kraftwerk, ne veruješ da su u tvom gradu. Čak i kada bi došao Cypress Hill koji ja lično ne slušam, bilo bi mi drago da su došli i ipak bih išao da ih vidim. Bili su i Nick Cave, i Sex pistols. Široka lepeza gde su se nalazili i novi bendovi. Kada je DJ kultura preuzela, promenio se karakter“, kaže Mihajlo.

Sara Agić kaže da, iako se promenio, Egzit jeste veliki plus Novom Sadu, kada govorimo o svetskoj sceni. 

Kvoter i Fabrika koji se nalaze u Kineskoj četvrti su, kako kaže Mihajlo, mesta koja imaju najraznovrsnije programe „od Arsena Dedića do hevi metal bendovaˮ

Da zaključimo…

„Više nemamo ljude čije ćemo muzičke savete poslušati. Na primer, bilo bi super da imamo svi nekog komšiju koji deli kompilacije, ili linkove, da deca slušaju. Sa tim manjkom stalkera, koji će nekoga podučiti istoriju nekog žanra, bez preslušavanja i poznavanja subkultura, svakakve greške mogu da se podvuku. Nemamo neke rekapitulacije, emisije o istoriji nekog žanra koja je detaljno urađena, i da zastupa one nepopularne bendove.“, priča Mihajlo Obrenov. 

Ipak, naravno, mladi ne vole da ih neko podučava, i da im se govori da njihov omiljeni pevač ništa ne valja. Niti stariji vole da priznaju da je „mali zapravo dobar“. Čuvena je ona latinska da se „o ukusima ne raspravlja“, ali zaboravimo je na trenutak.

Pedesetih je bio bluz, pa se javio rokabili, pa je bluz prevaziđen. Pa se javio garažni rok, pa je rokabili sada out. Ekipi sa Vudstoka koja je prvi put čula Pet shop boys nije se svideo taj synth pop, new wave zvuk. Uvek je bilo prisutno to „U naše vreme ovo nije bilo““, zaklučuje Mihajlo.

Na mestu Gradilišta danas se nalazi Rektorat Univerziteta u Novom Sadu. Kako Ognjen kaže: „To je bio dobar implus, i početak Egzit festivala. Tada se razvijala alternativna scena koja je bila dovoljno mainstream koja je mogla da privuče nekoliko hiljada ljudi„

Zato su retrospektive bitne, daju nam odgovore na pitanja „kako?“ „zašto?“. Pomažu nam da se bolje razumemo i prebrodimo taj generacijski jaz.

Ako nas muzika ne spoji, jedna stvar sigurno hoće – izlasci. Koja god da se muzika danas sluša i kakvi god da su nekad bili, svima su uvek neophodni. Da li je uopšte potrebno objasniti zašto se izlazi? Ako smo se ove godine zapitali da li ćemo ikada opet izaći „normalno“, dovoljno je citirati Mihajlove reči kao utehu:

Dokle god bude bilo nekog ko će pevati o onome što ljude zanima, biće i publike i izlazaka.ˮ

Autorka: Lena Malešev

Foto: Simon Murinji Mladenović

Related posts

Leave a Comment