Prevod: Ada Negri „Kinematograf“

            Ada Negri je rođena u Lodiju 1870e godine. Ostala je siroče bez oca kada joj je bila jedna godina. Ostajala je sa bakom koja je radila, a mama joj je radila u fabrici lana kako bi joj omogućila da ide u školu. Zapisano je da su je zvali Dinin. Ada se kao mala igrala sa devojčicama iz aristokratske porodice Ćinđa za koju je radila njena baka. Adu su često ponižavali zbog njenog siromaštva. Zbog toga, Ada je od malena postala osetljiva na nejednakost i podele koje postoje u društvu, a koje su uslovljene novcem. Kasnije će Ada biti prepoznata kao glas radničke klase, glas siromašnih ljudi koja je često pričala o teškim društvenim pitanjima. Pohađala je žensku “normalku”, a 18. jula 1887 je položila ispit za učiteljicu. Radila je dugo u osnovnoj školi u mestu Mota Viskonti u blizini Pavije. Tamo je, kako kaže u Jutarnjoj zvezdi (Stella mattutina), provela najsrećnije godine života. Tada piše svoje prve pesme, koje su se 1892. našle u zbirci Fatalnost (Fatalità), koju je budući nobelovac Đozue Karduči entuziastično pozdravio. Zbog uspeha ove zbirke pozvana je da radi u Milano, i tamo se 1893e nastanjuje. Godine 1896e izlazi druga zbirka pesama Oluje (Tempeste). U Milanu stupa u kontakt sa članovima Socijalističke partije i njenim članovima, Turatijem, Musolinijem i Anom Kulišov, koja joj postaje poput sestre.
Imala je jedan propali brak 1896e iz kog se rodila Bjanka koja joj je bila inspiracija za mnoge pesme i Vitorija koja je umrla posle mesec dana života. Nakon razvoda vratila se pisanju, a njena dela su imala sve veću zapaženost. Godine 1913e se seli u Cirih sa ćerkom i vraća se u Milano kada Italija ulazi u rat. Sve to vreme njena slava raste da bi 1931e dobila Musolinijevu nagradu za karijeru, a 1940e je dobila titulu prve i jedine akademkinje Italije. Iako počasna titula, ona će joj doneti velike kritike, budući da su u tom periodu članovi Akademije morali da se zakunu na odanost  Režimu i dobili razne povlstice. Godine 1926e joj je izmakla Nobelova nagrada koja je otišla Graciji Deledi. Umrla je u Milanu 11.1.1945.

Kinematograf

            Ona je jedna mala daktilografkinja, bliža četrdesetim nego tridesetim godinama. Nije hitra i domišljata kao mnoge druge devojke njoj slične. Pomalo pogrbljenih ramena, nosi samo gvozdeno sivu ili tamnobraon boju, filc dobro natuknut na čelo da pokrije oči koje skoro da nemaju trepavica. Čak je i ona skratila kosu na paž, ali smo da joj ne bi,  kosa kakva joj je slaba i slepljena, repić, kao u miša koji je previše tanak da bi se zakačio ukosnicama, padao za vrat, od čega bi se postidela. Kratke haljine joj ne stoje lepo, odaju je po premršavim nogama, na kojima se, pogotovo na člancima, čarape tvrdoglavo gužvaju. Ne postoji ništa što može više da naruži figuru jedne žene, što joj siromaši izgled, od čarapa koje se gužvaju na člancima.

            Živi sama, roditelji su joj mrtvi. Nijednom mladiću se nikad nije dopalo suvonjavo lice jabuke kožare koja kao da se rodila naborana. Kancelarija u kojoj radi je tmurna, sijalice su uključene čak i danju u svađi sa napornim bledilom koje ulazi kroz prozore što gledaju na pasaž u centru. Kancelarija se oseća na staru i novu hartiju, na brojeve, na indigo, na tanak i ograničen život koji počiva na radnom vremenu i 27-om u mesecu. Malobrojni zaposleni ne vide ništa do drugu daktilografkinju, mladu devojku, reklo bi se, i ona je podšišana na paž ali svetlucavih usta, gustih trepavica gustih od maskare, nosi neku vrstu haljine nalik kupaćem kostimu koja tek što doseže do čašice kolena, pripijen na male grudi i gipke bokove koji se stogačine mokrim i vrelim.

            Četvrtkom i subotom uveče, i, ponekad čak, nedeljom popodne, ova jadna službenica, lica kao u jabuke kožare, ide u bioskop.

            Ostalih dana u nedelji seća se onog što je videla u bioskopu i sprema se za radost koje nosi sledeći spektakl.

            Ide bez prijateljica, jer ih nema. Nikad ih nije tražila, ni našla, čak ni kada je kao devojče išla u školu. Izvesna nesavladiva stidljivost nikad je nije napustila, a verovatno i određeni opskurni osećaj sopstvene inferiornosti, nagonska prepreka da se poveri, pita, priča o sebi. Postoje oni koji su rođeni sa fluidom koji privlači i oni sa fluidom koji odbija, i oni bez jedne i  druge. A ti su najjadniji i najnezbrinutiji od svih. Čak i njeno ime je jadno: Biđia, iskvarena lombardska verzija imena Luiđia, i podseća na maglu, na sumrak, na kišu.

            Želi najbolje sale, gde se daju najbolje predstave. Pola plate ostavi tamo. Je l’ se putuje? Putuje se, možda, oko sveta? Dobro, kada se putuje zbog svih ugodnosti, putuje se samo u prvoj klasi. Novine i opuštanje počinju na ulazu, u atrijumu koji je prostoran, sa stubovima, osvetljenim teškim kitnjastim lusterima, ukrašenim glomaznim gipsanim ornamentima, izlepljenim reklamnim plakatima sa gigantskim naslovima i ilustracijama najjarkijih mogućih boja izrazitog neukusa.

            Skoro uvek, projekcija bi već bila počela, i parter, u najcrnjoj senci, učinila bi joj se prazna, nastanjena samo jednim sveopštim zadržanim dahom. Često joj se, tako, desi da, dok sedi u mraku, okrzne ruku neke nevidljive osobe; i svaki put bi je prošli žmarci od toga. Ne zna da li je muškarac ili žena. To je jedno živo biće, oboje znaju za prisustvo onog drugog, a da mu ona, niti ono njoj ne vidi, ni na tren, lice. Kada se u sali, na intermecu, javi iznenadna svetlost, ona može da vidi profil suseda ili susetke, ali je to više ne zanima. Gledati znači biti gledan. Svesna je ona sopstvene sićušnosti i ružnoće. O, kad bi bilo moguće biti jedno blizu drugog, a ne videti se!

            Na platnu najviše voli drame u kojima se najneverovatnije priče ukrštaju i upadaju u vrtlog oko matice najvelinčastvenije ljubavi. Možda iz jalovosti i nezajažljivosti njene sopstvene sudbine nastaje u njoj takva potreba za fantastičnim. Da je bogata, učena, išla bi u pozorište. Takva kakva je, sirovog instinkta, njenom nekultivisanom umu pozorište ili opera ne bi mogli da daju hranu koju joj daje kinematograf. Haotičnu, ćudljivu i često zatrovanu hranu. Nije sigurna kako dolazi do toga: ali, već od prvih kadrova, ona se seli u lik protagonistkinje, ulazi u njen svet: voli, mrzi, greši, uzbuđuje se, raduje, pati, trfijumfuje – poistovećuje se sa njom. Na dva ili tri preduga i prebrza sata pretrpana događajima, ona poprima milo, sestrinsko lice Meri Pikford, zlatnu, kosu oreolskog sjaja i široke trouglaste nozdrve Mej Murej, oblikovano telo, zbunjujuću gracioznost, blede i magične oči Grete Garbo. Ona je Pola Negri, ona je Bebi Danijels, ne baš onakve kakve su, ali onakve kakve su njihove junakinje.

            Na dva ili tri preduga sata živi u zemljama koje nikada nije videla, ali koje prepoznaje na prvi pogled i gde se dobro oseća, kao da je tu oduvek živela. Te zemlje prelazi u luksuznim automobilima, munjevitim vozovima, ili ih nadleće u vazdušnim letelicama. Tu se spušta u hotele dostojne kraljica i kraljeva. Prima dame i gospodu u salonima punim dragocenih stvari, i ona sama je ukrašena, nakićena kao idol. Ili, u haljini koja otkriva, sa maramicom zadenutom oko grla i karanfilom u kosi u nekom američkom salunu na kraju prerije dočekuje avanturiste, tragače za zlatom, begunce osuđene na doživotnu kaznu. U zapletu se bori i drhti, prokocka život, pa ga opet dobija nazad, nestaje i vraća se. Ako nije kauboj u Ferbenksu ili rabojnik u Gijonu, čovek koji je voli je, uglavnom, plemenitog držanja, manira, ugodnog i bezdlakog lica, zagonetnog i krivog osmeha koji se nervozno rasteže na levo ili na desno. On je angloamerički tip; pomalo podseća na mlađahnog stažistu iz njene kancelarije. Ali on joj je sada miljama daleko, čak i kada ih ne razdvaja ništa do uskog prostora između pisaćih stolova i stolića za pisaću mašinu, dok drugi, o, drugi je tako pritiska da mu oseti toplinu daha, i sa njim može da pobegne na kraj sveta.

            Da pobegne, da pobegne na more. Nikad nije tamo bila. Jedino more koje ona poznaje je more sa platna. Tako ga dobro poznaje, da čuje ritmično lomljenje talasa na obali, udiše so u vazduhu u kojoj oseća slobodu. Jedino je uznemirava ta neprestana furija talasa koja je prati. More je uvek tako nemirno, čak i za vreme bonace? Na platnu je sve brzo: gestovi junaka, odlaženje, dolaženje,  plakanje, smejanje, ritam posla, zagrljaji, zločin. Sve se odvija u brzini. Da u momentima kulminacije filma sala nije uronjena u mrak/zamračena, naša Biđa bi videla u sali mnoštvo lica izmenjenih ubrzanom krvi, uzbuđenim nervima, Čak i svoje lice bi u nekom ogledalu videla takvo.

            Kada bi stvarni život ličio na onaj sa platna! Vrata koja se sama širom otovaraju, ulice vode, zemlje, vazduha ona je tu da spasi one koji su u opasnosti, daljine svedene u jednu tačku, ništa nije zabranjeno, sve je moguće i lagano, potčinjeno ludim kapricima mašte, strasti.

Ali, nisu li to laži? Zar nije laž nešto loše? Da je Biđina mama još živa, uplašila bi se filma, rekla bi joj: “Pogledaj se!” Ali današnje devojke ne slušaju mame, one kažu: “Ja zarađujem, dakle, mogu da radim šta hoću.” A i Biđine mame više nema, nema više nikog za Biđu, niti će biti. To je taj žar zbog kog izgara iznutra, koji nikada nikome nije priznala, pa ni sebi, i kog nije nikako svesna. Fantastične dogodovštine na platnu u kojim uživa i pati gase joj ga, kanališu u hiljade puteva. Ona nosi dva postojanja, dve duše ima. Osim što se već neko vreme paralele razdvajaju, sustižu i ukrštaju, duše protivreče jedna drugoj. Kada se vrati sa filma, koža joj gori, ubrzava joj puls, preskače srce. Od nervne groznice ne uspeva da zaspi. Njen mozak stvara i stvara u pozadini jasne, intezivne slike  – surovost halucinacija. Na izlasku sunca je uništena, utihne, ali u snu ponovo proživljava priču o tkalji koja zbog magije ljubavi postaje vojvotkinja, ili o milijarderki koja beži od raskoši svoje palate da bi pratila lepog avanturistu, ili o ženi-mašini koja je zavodljivija od žene od krvi i mesa i koje mnoge navodi na greh.

            Naporno je probuditi se, crvenog jezika, smršenog sećanja, slabe volje. Na poslu je rasejana, zastaje dok kuca na  pisaćoj mašini sanjareći. Greši sa brojeve, izveštaje i liste, nije više svoja. Ali, možda je bolesna, samo ta misao odvraća direktora od toga da je otpusti.

Izlazi subotom uveče oko jedanaest iz Sinema Helios sa zacakljenim zenicama, sa neodređenim zujanjem u ušima, lica blede jabuke zarobljenog mišlju koja ga izobličava. Na trgu je ljudi guraju tamo-amo, sudara se, naleće na kola, omamljujuće svetlo natpisa, belih, purpurnih, tirkiznih, kao trake, kao mlaz, kao vrteška. Farovi kola odbljeskuju o mokri asfalt. Svetlost gore, svetlost dole. Nestvarnost. Ona ne prepoznje mesto na kom se nalazi. Ne prepoznaje samu sebe. Dramatični momenat romantične priče koja je ushićuje samo se ponavlja u njenoj mrežnjači, u njenom mozgu. Ona ima ime – Ženevjeva. Dvadeset godina. Zaljubljena. Očajna. Na jednom bulevaru u Parizu čeka da prođe auto njenog ljubavnika da se baci pod njega i bude zgažena. Njen ljubavnik je više ne voli, jer joj ne veruje više. Njen ljubavnik, kakva nežnost, kakvo mučenje, imati ljubavnika, patiti od ljubavi, plakati zbog njega, reći sebi: “Sada ću se, eto, ubiti za njega.” Ali da ne umre, naravno. Već da je on sam pokupi, da je on spase, da joj opet poveruje, da je opet zavoli. Umiru li možda heroine iz filma?

            Scena se odvija kao na platnu. Ljudi koji prolazde ne gledaju, ravnodušni, brzi. Treptava svetlost, vozila koja prolaze brza su; sve je u žurbi, bez prepreka, kao u snu. Biđia-Ženevjeva zna da je lepa, veoma elegantna, da je porcelanska figurina obučena u krzneni kaput od veverice, srebrnkastog odsjaja, nogu pokriveno srebrnkastom paučinom, obuvena u cipelice od divokoze biserno sive boje, kao dragulji u blatu. I nema ništa na glavi; ima veliku plavu kovrdžavu periku. Ko ju joj je dao? I kako može da je vidi, ako nema ogledalce i ako nema otovrenih vitrina?

Ali ona, lepa, elegantna, zaljubljena, tu je da bi se ubila.

Kola u brzini koja se naglo cimaju i ne uspevaju da izbegnu dobrovoljnu žrtvu, jedan krik – dva policajca koji sažaljivo podižu sa zemlje telo žene kojoj je u stradanju skromna smeđa haljina dosegla do ramena ostavljajući ogoljene torzo i unakažene noge. Odnose je odatle, u bolnicu, u istom automobilu koji ju je udario. Gomila ljudi prati je pogledom, a potom se razilazi, i nastavlja hod u raznim pravcima.

Jedan uzdiše: ”Jadno stvorenje!”, onda drugi: ”Ko bi to bio?”

Niko. Skoro niko. Jedna mala daktilografkinja koja je živela sama, i koja je imala samo jednu strast – kinematograf.

(„Corriere della Sera“, 27. novembar 1928.)

Prevela: Lena Malešev

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment