Iako je film najavljen kao Čarape kralja Petra, a serija kao Kralj Petar Prvi sa podnaslovom „U slavu Srbije“, došlo se do toga da i film i serija nose identičan naziv, bez ikakvog podnaslova – Kralj Petar Prvi.
I mora se reći da su reditelj Petar Ristovski i njegov otac Lazar, koji je ustvari bio najvažniji u celom projektu, postupili sasvim ispravno što su alternativne naslove potpuno odbacili, jer motivi iz romana Milovana Vitezovića Čarape kralja Petra zauzimaju tek nešto više od polovine filmske priče, dok su u serijalu sasvim sporedni, a krilatica „U slavu Srbije“ se pretvorila ni manje ni više nego u – ispušenu slobodu!
Da bismo pojasnili ovu možda malo provokativnu sintagmu, moramo napraviti jedan spojler i razotkriti završne scene filma, koje su itekako važne i simbolične, jer ne može biti slučajno što su baš listovi iz knjige O slobodi Džona Stjuarta Mila poslužili kao papir za cigarete, i to u momentu kad je svima postalo jasno šta je sloboda – a shvatili su to onda kad su je izgubili, pošto se sloboda, kao i mnoge druge stvari, spozna tek kad je više nema.
Tragedija deluje još jače ako znamo da je upravo Petar I Karađorđević preveo knjigu O slobodi na srpski jezik, zato što mu je verovatno to štivo bilo i najomiljenije. Stoga i nije slučajno što je Srbija doživela zenit demokratizma baš u vreme vladavine kralja Petra, mada će mnogi reći da je stari kralj prosto morao biti demokrata, što bi u prevodu značilo: morao je svoju ličnu vlast svesti na minimum, jer je neprestano bio pod pritiskom tajnih udruženja koja su predvodili Voja Tankosić i Dragutin Dimitrijević Apis, kao i pod pritiskom prepredenih političara na čelu sa Nikolom Pašićem – ali, kako god, činjenica je da tokom cele jedne decenije u Srbiji nije bilo većih unutrašnjih nemira niti bilo kakvog prevrata, atentata, puča, državnog udara, čak je i abdikacija kraljevića Đorđa prošla bez javnog negodovanja, a kada je i bilo masovnih demonstracija, one su uglavnom bile uperene protiv spoljnih neprijatelja ili protiv aktuelnih ministara, a ne protiv vladara. Sem toga, radi se o periodu naglog ekonomskog razvoja Srbije, i to uprkos „carinskom ratu“, koji je Austrougarska izazvala a Srbija iz te zavrzlame izašla kao nesumnjivi pobednik, da bi u narednoj deceniji postala i vojni pobednik nad nekoliko imperija koje su, neka ranije, neka docnije, okupirale njenu teritoriju. Nije onda čudno što je Petar Prvi Oslobodilac i do danas ostao jedan od najomiljenijih srpskih kraljeva, a posebno je tome doprinela njegova skromnost, kao i činjenica da je u najtežim trenucima išao ukorak sa vojskom i narodom, nekad pešice, nekad na volovskim kolima, što je u to vreme morala biti prava senzacija i saveznicima i protivnicima.
Iako je Lazar Ristovski, kao inspirator i stvarni kreator projekta, nesumnjivo bio motivisan knjigom Milovana Vitezovića, vremenom se konkretna priča o Čika Perinim čarapama pretvorila u kraljevu biografiju, a na kraju i u epopeju o Albanskoj golgoti srpske vojske i naroda.
Međutim, nijedan od tri glavna toka radnje nije dovršen, jer filmska priča ne prati srpsko stradanje do povratka u otadžbinu preko Krfa i Solunskog fronta, nego se završava na morskoj obali odmah nakon silaska vojske sa albanskih planina. Nije baš sasvim jasno ni to da li se poslednja scena – dok kralj Petar iz čamca gleda kako tela mrtvih ratnika padaju u morske dubine – dešava na albanskoj obali pre nego što će vojska krenuti na Krf, ili ipak na samom Krfu, tačnije na površini čuvene Plave grobnice.
Takođe je i finalni, a svakako najvažniji deo Vitezovićevog romana sveden na jedno objašnjenje koje će gledaoci jedva stići da pročitaju, dok je najveći propust to što se nigde ne spominje kako je kralj Petar na samrti tražio da obuje one iste čarape kojima nije bilo suđeno da ih nosi vojnik Marinko. Sem toga, nakon što kralj u filmu pronađe mrtvog Marinka, čuvene čarape se nigde više ne pominju, iako je valjda jasno da se Petar od njih nije odvajao. A posebno bode oči što lik Marinkove majke, tako bitan u većem delu filma, nestaje jednog trenutka bez ikakvog objašnjenja, pa može delovati kao da se nesrećna žena izgubila u nekoj šumi, mada je poznato da se vratila u svoje selo i tamo umrla tokom rata, ipak ne dočekavši da sazna šta se desilo s njenim sinom.
Najzad, ako se filmska priča posmatra kao prikaz kraljevog života, i ta je nit prekinuta baš u momentu kulminacije, tako da publici nije predočeno šta se sve dešavalo sa Petrom tokom naredne tri ratne godine, a iz simbolične scene kada kralj, odnosno (u prenesenom smislu) kraljeva misao silazi u more da bude sa mrtvim sunarodnicima, može se pogrešno zaključiti da je i Petar umro odmah nakon Albanske golgote.
Možda će biti prigovora da je i ovaj film, kao većina novijih srpskih ratnih filmova, prožet izvesnim defetizmom, pogotovu kad kralj Petar iznosi sve strahote rata i kad patetično kaže kako prelazak preko albanskih planina treba da bude poslednje srpsko stradanje – štaviše, možda će se nekome učiniti da u takvim stavovima koje iznosi kralj Petar (a zapravo se može reći da ih iznosi Lazar Ristovski) ima i skrivene propagande za opšte prihvatanje istorijskih i političkih nepravda, pa i za mirenje sa najponiznijom mogućom situacijom samo da se izbegne novi ratni sukob.
Na sličan se način može protumačiti i gluma Radovana Vujovića, jer koliko god da on briljira u ulozi Živote, ima u tom liku nečeg što ratnu epopeju pretvara u besmislenu autodestrukciju. Ne pitajući se ni za šta u sopstvenom životu i uvek idući onim putem koji mu drugi odrede, Života se pomirio sa tim da će mu svaka odluka biti pogrešna, pa je postepeno upao u neku vrstu apatije. Međutim, baš u momentu kad ima priliku da donese odluku kojom bi ispao veliki čovek tako što bi svoj život žrtvovao za drugoga, u Životi pobeđuje sebičluk, koji se donekle može opravdati iskonskim nagonom da se po svaku cenu preživi, ali pošto se samo od sebe nameće poređenje sa Marinkom, koji u tom momentu zaista dovodi u pitanje svoj opstanak kako bi spasao dečaka Momčila Gavrića, stoga lik Živote dolazi u opasnost da bude u očima gledalaca protumačen kao izrazito negativan.
A dok se Života docnije na morskoj obali bude rastajao sa dušom, neće baš biti jasno da li ga je dokrajčila planinska hladnoća ili su mu glave došle cigarete – a kako je poslednje cigarete konzumirao zahvaljujući hartiji iz knjige O slobodi (koju je usput našao, ne znajući da je ispala iz kraljevih kola), možda to treba shvatiti kao da je Srbinu glave došla prekomerna konzumacija slobode!
Može se filmska priča o kralju Petru i Albanskoj golgoti tumačiti i ovako i onako, i kao patetika i kao defetizam, i kao nacionalna epopeja i kao banalizovanje istorije – kako god, o onome što je viđeno na filmskom platnu svakako vredi diskutovati, dok na serijal ne treba trošiti mnogo reči, jer čini se kao da gledamo prednastavak serije Senke nad Balkanom (ili je reditelj Petar Ristovski imao iste uzore kao kreatori Senki), naročito tokom fizičkih obračuna između nekolicine oficira i kraljevih lojalnih podanika, a primetan je čak i manir kaubojskih filmova, na primer kad kralj Petar drži pištolj u pripravnosti tokom brijanja, ili kad kraljević Đorđe igra „ruski rulet“ sa Apisom i Tankosićem (a ne postoje podaci da se bilo koji od tih gangsterskih događaja ikada desio). I premda treba pohvaliti to što je srpska publika konačno imala prilike da vidi kako Aleksandar Karađorđević ipak nije bio jedini Petrov sin niti da je od samog početka bio predodređen za prestolonaslednika – mora se napomenuti da je i abdikacija kraljevića Đorđa prikazana na prilično proizvoljan način, da je sve pretvoreno u teoriju zavere i maltene telenovelu, pa ne samo što su potpuno zaobiđene srpska socijalistička štampa i austrougarska propaganda (koje su bile najbučnije nakon smrti Đorđevog posilnog Stevana Kolakovića), nego su kao glavni kreatori afere, suprotno svim istorijskim činjenicama, predstavljeni Apis i Đorđev brat Aleksandar.
Uprkos svemu, pa i uprkos priznanju Lazara Ristovskog da ništa ne bi bilo realizovano bez finansijske pomoći državnog vrha Republike Srbije – što znači: ne bi bilo filma bez protekcije koju Ristovski uživa kod aktuelne vlasti – ipak je značajno što je srpska epopeja iz Velikog rata dobila svoju manje-više dostojnu ekranizaciju, pa svejedno iz kog ugla da se gleda na rat, stradanje i slobodu.
P. S. – Kao žitelj Knjaževca, opštine na čijoj je teritoriji snimljen možda najvažniji deo filma, nisam mogao da ne zapazim kako je kralj Petar nekoliko puta u seriji prokomentarisao da se sto klati kao babin zub – time se, ustvari, aludira na karakterističnu stenu koja se naziva Babin zub, a koja se nalazi na Staroj planini, gde su i snimane scene Albanske golgote, pa je tako sâm Babin zub bio u prilici da „glumi“ Prokletije, a idejni tvorac celog projekta smislio je simpatičan način kako da se takvom „glumcu“ makar verbalno oduži.
Autor: Dušan Milijić
Foto: Zillion film
