Prljavi traže čistoću

Šetao je svakog dana psa mojom ulicom. Bukvalno su pored moje kuće prolazili. Ja završavala te godine sedmi, a on upisao gimnaziju. Rekao mi je koji je smer jednom prilikom dok sam sušila kosu na suncu. Tad mi je kosa prekrivala leđa i mislila sam da će da me pojede, pa sam se početkom zime ošišala. Mislim da se već tad i on menjao…

Pamtim dečka koji svima priča: „Dobar dan, komšija“, a niko mu tu nije stvarno bio komšija. Pamtim ga kao nekoga ko je hteo usput starijima da ode do prodavnice i nikad ne uzme kusur koji mu nude. Pričao je sa svojim psom verujući da ga ovaj sve razume. Smejao se i šalio s mlađima od sebe, a poštovao i uvažavao one starije. Sve to mogu da prizovem u sećanje i zato mi nije potpuno jasno šta se to s njim desilo. Ne znam kad su počele borbe pasa, niti kako je mogao svog najboljeg prijatelja da gleda u inprovizovanom ringu izujedanog, krvavog. Prestao je da se javlja jednom komšiji zato što je druge veroispovesti. Vređao je jednu devojku kojoj se sviđao pričajući da je prljava ciganka, a znao je da završava medicinsku i da će sigurno nakon toga završiti i veterinu. Telo mu se izobličilo, kosa jecala pod frizerskom mašinicom. K’o kad pucneš prstom, pa ti se eho vrati tom brzinom je dobio mišiće. Nabacio neki opasan izraz lica, nepristupačan. Prestao da se smeši i javlja. Počeo da trenira još pasa i da se dere na njih toliko glasno i često da su vremenom oguglali svi. Tokom sezone navijački obračuni, njegovo lice na fotkama bez trunke kajanja i skrivanja. Tokom vikenda tuče u kafićima, klubovima, kafanama ili samo negde na ulicama. Jednom me je pitao da l sam prava Milica ili ima istine u svim glasinama. Rekla sam mu da mi je baba iz Bosne, ali da je bila Slobodanka.

Nisam uopšte razmišljala o rasnim čistotama, niti sam se ikada palila na takve gluposti. Samo nisam dovoljno razmislila pre no što sam odgovorila. A, da mi je samo kliknulo u glavi i da se upalila crvena lampica pitala bih ga: „Šta ti se to desilo?“ „Znaš, moramo da budemo čisti, ako mislimo da opstane naša nacija“- Govorio je pun neke energije te večeri kad mi se nije upalila lampica. Sedeli smo tu na autobuskoj, baš na ovoj klupici pored koje prolazim svaki dan. Setila sam se onih ranijih godina kad je bio idol klincima. Dozvoljavao im je i zvao ih da se igraju sa njegovim psom. Uvek bi im na kraju govorio: „Kupam ja njega redovno, ali operite ruke čim dođete kući.“ Tad sam se setila, samo isprljani čeznu za čistoćom. Samo neravnopravni čeznu za ravnopravnošću. Samo oni koji nisu prihvaćeni čeznu za prihvaćenošću. Samo usamljeni čeznu za ljudima… Samo se zajebao i na lošem mestu potražio pripadnost.

Bilo je lakše tako, stopiš se u gomili. Cirkate, pričate i napališ se. Petnaesta na šesnaestu, godine u kojima ne znaš gde si, ali imaš nekog starijeg brata i on zna da nam treba rasna čistoća. Spomenuo mi je Hitlera, hteo je da veliča njegove ideje, pa sam ga prekinula: „Pa da taj Hitler nije bio sprečen poubij’o bi nam svima dede i pradede.“ Malo je poćutao, razmišljao je o tome što sam rekla. Na kraju je progovorio: „Možda, ali bio je u pravu.“ „Nije“, rekla sam i ustala, pa otišla. Nikad više s njim nisam pričala, niti mi se javio na ulici. Nije više slatki klinac, sad je zrela, ćelava breskva. Još jedna tintara koja nije shvatila da se ne živi od čistoće, već od zajedništva, pomaganja i razumevanja.

Da mi je neko sve ovo ispričao ne bih mu verovala. Dugo ni sama nisam shvatala kako vaspitani, dobri klinac može da postane obična štangla. Sad mi je baš žao što je lošim idejama dao dušu i u sve to tek tako poverovao, samo uskočio i upao. Nije da nije imao potencijala za druge stvari. Sećam se da je pre svih gluposti trenirao košarku i često visio na košu iza škole. Zanimala ga je tehnologija, videoprodukcija i fotografija. Neko vreme je svirao bubnjeve. Očigledno je lakše kad ljudi ne moraju mnogo da se potrude. Lakše je sve svoje frustracije, besove i komplekse iskaljivati na „Nečistima“, tamo nekim zamišljenim protivnicima čistog razmnožavanja. A, šteta, baš šteta za sve te klince koji su imali neki svoj koš, neke svoje bubnjeve i prave talente koji donose stvarna priznanja, medalje, diplome, a ne samo polomljene kosti, još iskompleksiranosti, pića i ko zna čega sve.

Autorka: Milica Janković

Foto-izvor: Pinterest

Related posts

Leave a Comment