Teško da na srpskim i uopšte južnoslovenskim prostorima ima još jedne tako znamenite građevine u kojoj se metaforičko i bukvalno značenje toliko stapaju i prožimaju da se mogu posmatrati na identičan način.
Zamišljena kao bilo koji drugi most, višegradska ćuprija odavno je postala nešto mnogo više, neka vrsta duhovne spone između religija, ideologija i nacija, a zahvaljujući umetničkoj nadogradnji spojila je i ovo naše vreme sa nekim prohujalim epohama.
Bez obzira na to u kojoj se državi, republici, entitetu, srezu, vilajetu ili opštini nalazila, ćuprija Mehmed-paše Sokolovića uvek je bila most između dva tradicionalno suprotstavljena sveta, između Istoka i Zapada.
U vreme kada je građen, a to je bilo vreme najvećeg uspona Osmanske imperije, most je bukvalno spajao Bosnu, odnosno Bosanski pašaluk, sa ostatkom Carstva. Kasnije, u vreme kada moć Turskog carstva počinje da opada, a u Smederevskom sandžaku (koji je mnogo poznatiji pod pogrešnim imenom: Beogradski pašaluk) izbija buna za bunom, most postaje ne samo veza između Bosne i Srbije, nego i svedok burnih promena koje su XIX stoleće učinile zanimljivijim i dinamičnijim od sva tri prethodna stoleća osmanske vlasti.
Kod tolikih previranja i lomova, Mehmed-pašina ćuprija nikako nije mogla ostati neutralna između Istoka i Zapada, nego su se baš na njoj samoj ta dva sveta ukrstila, pomešala i okamenila. Stoga danas na samom mostu uočavamo, jedan do drugog, tragove nekada nepomirljivih kultura, islamske i pravoslavne: stari osmanski natpis (tarih) na arapskom pismu iz vremena gradnje mosta i ćirilički natpis iz vremena obnove mosta sredinom XX veka najbolji su pokazatelji burne istorije sa obe strane reke koju ćuprija premošćuje.
Raspon između Mehmed-pašinog doba i našeg vremena premostio je Ivo Andrić svojim romanom Na Drini ćuprija, a time kao da su se konačno spojile sve tri religije, koje su se doduše i ranije ukrštale na višegradskom mostu: islam (roman opisuje gradnju mosta za vreme turske vlasti), pravoslavlje (roman je pisan na srpskom jeziku) i katoličanstvo (autor romana potiče iz bosanske katoličke porodice). Još jednom se pokazalo da velike i značajne građevine ne samo što mogu odoleti svim vremenima i svim kulturama, nego se istovremeno mogu prilagoditi svakoj strani, a da i dalje ostanu stabilne, čvrste, svojstvene i prepoznatljive. U Andrićevom romanu, most je nepromenjen i nepromenljiv, a takav je manje-više ostao i u vremenu nakon završetka radnje romana (1914) i u vremenu nakon objavljivanja romana (1945), takav će ostati i ako se na osnovu Andrićevog romana bude napravio filmski projekat.
Pominjalo se da je za filmsku adaptaciju romana Na Drini ćuprija zainteresovan Emir Kusturica, svetski priznati reditelj, inače pravoslavac poreklom iz bosanske muslimanske porodice. Šta god se govorilo o Kusturici na ovoj ili onoj strani, taj čovek se potrudio i uspeo je da stogodišnjicu Sarajevskog atentata i stogodišnjicu miniranja višegradskog mosta obeleži na najdostojniji mogući način: otvaranjem višegradskog Kamengrada posvećenom Ivi Andriću.
Gledano kroz političku prizmu današnje Bosne i Hercegovine, most Mehmed-paše Sokolovića jedna je od retkih tačaka u kojoj se mogu pronaći sve tri nacije.
Iako jedan od najboljih turskih državnika, Mehmed-paša u srpskoj svesti i dalje ostaje poislamljeni Srbin Bajo. Iz druge perspektive gledano, Sokolović se kao musliman može smatrati i jednim od prvih velikana iz redova bošnjačkog naroda.
Ništa nije manja kontroverza ni kad je u pitanju tvorac romana Na Drini ćuprija, jer iako se Andrić opredelio za srpsku književnost, u poslednje vreme ga, kao bosanskog katolika (ali ne samo zbog toga), i u hrvatskoj kulturnoj javnosti pominju kao svog pisca.
Danas na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine postoji samo jedan apoen konvertibilne marke koji je zajednički za oba entiteta (Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku): to je novčanica sa likom Ive Andrića na prednjoj i panoramom Mehmed-pašinog mosta na zadnjoj strani. Očigledno je da u ovom momentu ne postoji bolji način, makar bio i simboličan, da se različitosti pronađu i sliju u jednu zajedničku tačku.
Upijajući i prožimajući naizgled nespojive svetove, višegradski most bio je smernica za tri čoveka koja su se, svaki u svom vremenu, izdvojila od većine (neki prisilom, neki svojevoljno) i pronašla svoj jedinstveni put, trnovit koliko i uspešan.
Sagrađen po naređenju poislamljenog bosanskog pravoslavca, proslavljen književnim remek-delom katoličkog pisca srpske književnosti i iznova promovisan zahvaljujući entuzijazmu pravoslavca koji je potekao iz muslimanske sredine – most na Drini polako zatvara sopstveni krug, otvoren još onog davnog dana kada su turski konjanici preko široke reke odveli jednog dečaka na Istok.
Između dve udaljene tačke, između janičara koji prima islam i reditelja koji prima pravoslavlje – kao stameni, neuništivi i nepromenljivi most stoji nobelovac Ivo Andrić.
Autor: Dušan Milijić
Foto-izvor: Pinterest
