Proza: Dugme

Godinama je trčao za mnom kad odem u kupatilo da se tuširam. Bez reči, bez kucanja ili smejanja. Samo se prišunja i ugasi bojler kao da je to nešto sasvim normalno, nešto što svi rade i što se podrazumeva. Jedan njegov komšija je nastradao dok se kupao zato što nije to dugme oborio dole. Prvo je pričao: „Gasi, Milice, ne bi bilo lepo da pogineš“, Ali brzo je shvatio da nema vajde od priče, pa je počeo samo da ide za mnom i gasi. On gleda TV ili igra igrice. Ja žurim na kafu kod drugarice ili negde u grad. Idem na brzinu da se istuširam i već kasnim, pa nemam vremena ni za šta, a pogotovo ne za gašenje bojlera. Sačeka da uđem u kupatilo, pa ustane, došeta u čarapama i obori dugmence. Tek posle je miran, tek posle nastavlja tamo gde je stao.

Da l’ je jeo, da l’ je dremao ili samo u fotelji zevao izgubljen u svojim mislima. Da l’ je došao umoran od: faksa, posla, gradskog prevoza, vrućine, hladnoće i ljudi… To nije bitno, važno je samo spustiti dugmence. Kad sam ukapirala ta njegova pravila ništa nisam govorila. Samo uđem u kadu, povučem zavesu s desne na levu stranu i čekam da klikne. Tek posle pustim vodu kad njegovi koraci mirno odu. Priznajem, prvih mesec dana me je to strašno nerviralo, pa nisam dete! Posle sam zavolela te korake i to dugme. Nikad nije sevao romantikom, niti je ljubav izjavljivao. Nikad ruža, pesma, priča niti obrisana česma, popravljeno nešto. Ništa čime bi ostavio trag kojim bi pokazao da mu značim. Ma, nigde opipljivog dokaza, nikakve izjave, dojave, niti zaljubljene pojave na njemu se nisu ogledale, iz njegovih usta izašle, u njegovom srcu se rodile, ali taj bojler mi je vredniji od gomile reči, poklona, ruža i pesama.

Prešla sam preko škrtosti, svih besmislenih štednji, omalovažavanja romantike i realne izmaglice koja ga je pratila zato što je po prirodi bio neverni Toma i pesimistični Beograđanin. Preko svega što nisam ili jesam o njemu naučila, prihvatila… Preko noći u kojima sam ga čekala dok popije još jednu i preko onih tokom kojih je samo sedeo, pušio i ćutao kao zaliven. Preko svega što sam naplatila ili izgubila, ali neću moći da zaboravim to dugmence, to: „Škljoc“. To njegovog srca „Boc“, koje ga je teralo da ustane, da me na svoj način zaštiti i makar kroz bojler obavesti da mu značim, da mu je moj život drag i da sam prekoračila prag njegovog srca.

Skoro smo se sreli, ali nije da smo baš to hteli, očekivali, nadali se toj kafi. Dugo nas nigde nije bilo, niti smo razmišljali da će nas biti, da ćemo, na primer, kafu piti i pričati o bojleru. Malo smo se izgubili, po svetu razleteli i nestali u tragovima prošlosti. Ipak me je pitao: „Mala, luda, ko ti je bojler do sad isključivao?“ Umesto svega bojler. Nigde: Kako sam, šta radim, šta kod mene ima novo… Prvo se setio tog bojlera. Naravno da se nije ponadao da moja ruka to dugmence obara, ali ne znam da l’ je glas uspeo da ga zavara dok sam izgovarala: „Ja! Eto, neke koristi i od tebe da imam.“

S vremena na vreme, zapravo, samo prstom pređem preko dugmeta kad krenem da se istuširam. Nasmejem se, poželim mu sreću, ali ipak znam da taj bojler nikad isključiti neću. To je bio njegov posao, njegov dokaz i razlog… Njegovo: „Volim te“, ali bez reči. Njegovo dugme koje sve nedostatke leči. Neću da ga spustim, da ga pokvarim i sve zaboravim. Ne želim u sebi tu uspomenu da oštetim. Samo nek je škrt k’o i do sad on, a bojler je, bar kod mene, daleko od kade i neće da me ubije.

 

Autorka: Milica Janković

Foto-izvor: Lesli Alen

Related posts

Leave a Comment