Zašto Balkan?

Čini se da je jugonostalgija ponovo u modi, ali sada u nešto drugačijem vidu koji i nema konkretnog naziva, no mogao bi se obuhvatiti geografskom odrednicom – Balkan.

Nedavno je u Beogradu prikazan dokumentarni film Zar nije bolje ovako, koji je plod saradnje mladih ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, okupljenih u udruženje pod nazivom „Balkanac“. Otprilike u isto vreme promovisana je u Sarajevu Deklaracija o zajedničkom jeziku, kojom je grupa lingvista, pisaca i kulturnih radnika iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske zauzela stav da je jezik Srba, Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca jedinstven, no karakteristično je da se taj jedinstveni jezik, čak ni u samoj Deklaraciji, ne imenuje zajedničkim nazivom, a pitanje je kako bi se uopšte imenovao, jedino možda kao jezik Zapadnog Balkana, mada ni to ne bi bilo najpreciznije…

Nakon što je postao solidna zamena za zajednički prostor nekoliko srodnih naroda i veoma bliskih država, termin Balkan počeo je da se doživljava i kao internacionalna teritorija, čak i onda kad obuhvata ona tri-četiri naroda koja se međusobno sasvim dobro razumeju.

Nedavno je uredništvo jednog časopisa (nije važno iz koje od četiri gore navedene države, jer taj podatak ništa ne menja) otprilike ovako rezimiralo svoj rad i uspeh (ovo nije doslovan citat, već parafraza, s podvlačenjem bitnih reči i izraza): postali smo regionalni časopis, a pored Balkana, na kojem se govori jezik koji svi razumemo, naš časopis stiže u sve krajeve sveta gde žive ljudi sa naših prostora.

Iz ovoga proizilaze brojna pitanja: koji je to region i da li zaista obuhvata Balkansko poluostrvo u celini, kako taj geografski prostor može biti međunarodni ako se tu govori jedan svima razumljiv jezik, koji su to prostori i koji su to ljudi što razumeju taj jezik?

I koji je taj balkanski jezik? Da li se tu misli na grčki, albanski, srpski, slovenački, hrvatski, bugarski? Da li se misli na prostor Slovenaca, ili Albanaca, ili Crnogoraca, ili Grka?

Naravno da takav sverazumljiv jezik ne postoji, jer retki su toliko obrazovani pojedinci koji bi mogli bez problema govoriti i bugarski, i grčki, i srpski, i albanski, a kamoli da svi stanovnici između Egejskog mora i reke Save mogu razumeti svaki jezik što se tu govori.

Da ne dužimo – odgovor je svima unapred poznat, pa sve i da se konkretan naziv jezika uporno izbegava.

Ako se setimo da gotovo svi literarni konkursi na prostoru Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske navode uslov da radove treba slati na srpskom, hrvatskom, bosanskom, crnogorskom jeziku, onda vidimo koji bi to jezik trebalo svi na da razumemo, vidimo da je to onaj isti jezik koji se pominje i u Deklaraciji, mada se ni tu ne imenuje. Međutim, ako znamo da se taj isti jezik (neka bude shvaćen kao jedinstven, mada ima već četiri zvanična naziva) niti govori niti razume na celom Balkanskom poluostrvu, onda vidimo da se pod pojmovima „region“ i „ovi prostori“ ne podrazumeva Balkan u celini – mada se ističe upravo ta geografska odrednica – nego se ipak misli na jedan uži prostor, tačnije na ono što se nekada, eufemistično mada s ponosom, nazivalo „od Triglava do Đevđelije“.

Sve ovo, a pogotovu isticanje regionalnosti, podseća pomalo na skeč Indeksovog pozorišta gde se kaže da je „jugo“ danas bolji nego nekada – zato što se sada lakše stiže s kraja na kraj države! A zapravo nije „jugo“ ništa bolji, nego je država… ali, valjda smo shvatili poentu…

Elem, da se Jugoslavija nije raspala, mnoge današnje međunarodne, regionalne, balkanske organizacije ne bi mogle da nose takve kosmopolitske epitete, niti bi se ovdašnji izdavači i književni stvaraoci mogli pohvaliti kako im se radovi čitaju na četiri jezika i u nekoliko država, nego bi se zaista sve odigravalo u okviru jednog jezika, a publikacije bi se čitale samo unutar granica jedne države.

Kako smo i zašto, nakon Jugoslavije i eks-Jugoslavije, na kulturno-književnom planu stigli do Balkana, a u politici i do Zapadnog Balkana? Da li se takvim nazivom ponosimo ili ga koristimo iz kaprica, i to baš u inat onima koji su nam taj geopolitički pojam nametnuli… I da li za Evropljane severno od Save i Dunava termin Balkan označava nešto varvarsko, ili ipak nešto egzotično i primamljivo? Najzad, da li baš sve balkanske države prihvataju da se nazivaju balkanskim?

Teoretičari zavere, ovog puta možda s punim pravom, ukazuju na to da je stari naziv Helm svesno i zlonamerno zamenjen nazivom Balkansko poluostrvo ne samo da bi se dobila još jedna, treća u nizu, karakteristična celina južne Evrope (Pirinejsko, Apeninsko i Balkansko poluostrvo), nego i da bi se teritorije Osmanske imperije takvom terminologijom odvojile od ostatka Evrope i uopšte zapadnog sveta. Zato je kao prirodna severna granica Balkana uzet tok Save, a od Beograda tok donjeg Dunava, jer tu je zaista i bila granična linija između Zapada i Orijenta dugi niz godina.

Međutim, umesto da granica egzotičnog Balkana uzmakne na jug do Istanbula zajedno sa poraženom turskom vojskom, desio se jedan paradoks: granica se pomerila ka severu i izjednačila sa graničnom linijom novostvorene jugoslovenske države! Zato se često i danas Srbija i Hrvatska smatraju u potpunosti balkanskim zemljama, mada se Vojvodina, Slavonija i Hrvatsko zagorje prostiru severno od Save i kroz istoriju su više pripadali zapadnoj nego li orijentalnoj političkoj i kulturnoj sferi.

Neretko se u balkanske zemlje ubraja i Rumunija, što opet ne treba da nas čudi ako znamo da su Karpatske planine stolećima bile smatrane krajnjom linijom zapadne civilizacije (tu je upravo bila i granica Austrougarske). Takvo poimanje stvari imalo je velikog uticaja i na Brema Stokera, tvorca čuvenog romana Drakula, a upravo se u toj priči može naslutiti da je ponekad čak i Budimpešta bila smatrana krajnjom granicom Zapada, a sve južno i istočno odatle pripadalo je nekom egzotičnom svetu, naravno kad se gleda očima tipičnog „zapadnjaka“, kakav je Stokerov Englez Džonatan Harker.

Ipak, ako je starim Evropljanima termin Balkan bio preko potreban da bi svoju kulturu distancirali od onog dela Evrope koji su smatrali varvarskim, takoreći azijatskim, postavlja se pitanje zbog čega je ovaj pojam sada potreban nama i zašto se iznova nameće kao kompromisno rešenje kod samih balkanskih naroda. Tim pre bi isticanje Balkana kao posebne geografske celine moglo dobiti negativne konotacije ako znamo da se dotični prostor često i ne posmatra kao deo Evrope, nego kao njena sušta suprotnost (na takvom je shvatanju Milorad Pavić zasnovao priču „Vedžvudov pribor za čaj“ i njenu filmsku adaptaciju Vizantijsko plavo, gde je nemoguća ljubav poentirana zaključkom da je pravo ime žene Evropa, a pravo ime muškarca – Balkan).

Moglo bi se, bez preterivanja, reći da je naziv Balkan u poslednje vreme postao svojevrsna kvazi-kosmopolitska zamena za nacionalne nazive onda kad ih treba izbegavati ili ih preneti na viši nivo, makar samo radi promocije i dobre reklame, jer lepše zvuči kad se kaže da publikacije, filmska ostvarenja i organizacije imaju međunarodni karakter na nivou Balkana, premda je i njihovim autorima valjda jasno da ta internacionalnost ne samo što ne zahvata ceo balkanski prostor, nego uglavnom ne prelazi granice bivše Jugoslavije, a često ostaje i u granicama nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika, dakle jedva dopire do Slovenije i Makedonije.

Najzad, treba reći da se termin Balkan kao zamena za jugoslovenski prostor nije odomaćio nakon raspada jugoslovenske države, nego mnogo ranije. To ćemo najbolje uočiti ako se osvrnemo na pojedine naslove iz kinematografije, književnosti i uopšte popularne kulture.

Na primer, mogao je Dušan Kovačević govoriti o srpskom ili jugoslovenskom špijunu, ali je svoju dramu ipak nazvao Balkanski špijun iako se znalo da ne misli na nekog Grka ili Bugarina.

Temom špijunaže na Balkanu bavio se i reditelj Darko Bajić, pa iako je u prvi plan istakao sukobe između srpske i hrvatske tajne službe, iako srž priče čine tradicionalna i nepisana pravila onog naroda koji obitava na ušću Save u Dunav, ipak je film naslovljen kao – Balkanska pravila.

Gordana Kuić pisala je o odiseji sefardskih Jevreja od Sarajeva do Beograda, pa ipak u naslovima svojih romana nije upotrebila nijedan bosanski, srbijanski ili jugoslovenski geografski pojam, nego i miris kiše, i cvat lipe, i smiraj dana doživljavamo – na Balkanu.

Jedno samoubistvo i reagovanje komšiluka na takav događaj sjajno je prikazano u filmu koji nosi naziv Smrt čoveka na Balkanu, premda je svima jasno da se radnja ne može dešavati u Tirani ili Istanbulu, nego samo u Beogradu.

Možda je naziv pomenutog filma zapravo parodija naslova autobiografije Stanislava Krakova (1895–1968) Život čoveka na Balkanu, što je još bolji dokaz koliko je termin Balkan imao duboko značenje i u svesti nekih starijih pisaca.

Proteklih godina više je puta najavljivan televizijski serijal „Senke nad Beogradom“ o misterijama međuratne jugoslovenske prestonice, ali kako se projekat postepeno realizovao, naslov se izmenio, priča dobila šire značenje, pa je na male ekrane došla serija – Senke nad Balkanom.

Kada pevaju o balkanskim kafanama, pevači sigurno ne misle na grčke taverne ili dalmatinske konobe, no opet je drugačije kad se kaže Kafana na Balkanu nego kad bi se reklo „kafana u Srbiji“.

A sigurno ni roker Džoni Štulić u pesmi Balkan nije mislio na Tesaliju, Trakiju ili Peloponez, nego je pevao o naravima svoje sredine i zemlje u kojoj je tada živeo, ali opet je jedno kad kaže „Balkane moj“ nego da je iskoristio neki pokrajinski ili nacionalni termin, što bi u to vreme moglo biti i negativno protumačeno (na stranu to što ova pesma verovatno ima i svoje skriveno, takoreći metaforično značenje, naravno u erotskom pogledu).

I zato Balkan kao pojam opstaje, jer u sebi nosi apstrakciju, prividni kosmopolitizam, a i najbolje je rešenje kada se želi izbeći bilo kakvo nacionalno etiketiranje.

Zato Balkan, jer se zna na šta se misli, a ne mora posebno da se objašnjava.

Zato Balkan, jer se time izlazi iz okvira jedne državice, a opet se ne ide previše daleko, tako da smo još uvek na svom terenu i osećamo se sigurno.

Zato Balkan, jer se i dalje razumemo bez prevodilaca, a istovremeno se možemo pohvaliti kako komuniciramo na internacionalnom nivou i kako se naše lokalne publikacije čitaju u inostranstvu!

Ipak je ovo Balkan, a tu važe posebna pravila…

 

Autor: Dušan Milijić

Foto-Izvor: Wikipedia

Related posts

Leave a Comment