Dok sam bila u depresiji najviše mi je smetala praznična euforija. Delovala mi je nekako izveštačeno, napucano… Mislila sam da je ljudi samo umišljaju, da tim putem idu da bi pobegli od stvarnosti, jeli, pili, dobili koji slobodan dan… Teško sam se nosila sa njom, to je dugo trajalo. Nije lako prolaziti ulicom u kojoj sve trešti, zvoni, smeje se i leti neki svoj let dok ti padaš, ne znaš gde si, ni ko si. Deda Mrazevi koji hohoću na ulici. Prijatelji koji pričaju gde će ići i s kim će biti. Rodbina koja pokušava da te ubaci u tu mašinu.
Odlomci razgovora koje čuješ u prevozu, a koji, opet odišu nekom euforijom. Sediš, slušaš sve to i pitaš se: „Ko je ovde lud?“ Logičkim putem ti zato što si jedno zrno drugačijeg peska, a takvi se u društvu tretiraju ludima. Ide ti na živce cela ta zbrka, veća gužva, sve pripreme… Samo bi da prespavaš buku, ugasiš mobilni i teve. Samo bi da se skloniš dok sve to ne prođe. Nije da ne tražiš smisao, nego ga ne pronalaziš ili ti se ne dopada to što nađeš. Nije dovoljno jako, ubedljivo ili vredno u tvojim očima.
Nije ti do društva drugih ljudi, osećaš da te ne razumeju i bude ti još gore nego kad sediš sam u svojoj sobi. Nije ti do reklame za kolu, oni uvek stave nekog izveštačenog Deda Mraza. Nije ti do planiranja zato što nemaš snage. Ma, nije ti ni do čega dok je grad pun svega. A najmanje ti je do žurke, gužve, petardi i vatrometa. Guši te taj grad, svi ti ljudi, cela priča. Kad ih sretneš tako nasmejane i euforične bude ti još gore. Sve ih lažeš bez trunke stida da ćeš ići negde, al znaš da nećeš i ne možeš. Drugi misle da samo zanovetaš, da ne umeš da uživaš, da se opustiš i prepustiš. To jeste na neki način tačno, ali na neki drugi baš i nije.
Depresija, bar ona težeg oblika nije nešto što se pali i gasi po potrebi. Ona je psihička bolest kao što je, na primer, skolioza fizička, ali depresija može i na hemijskom nivou da se primeti. To je, dakle, nešto što se leči, nešto čemu je potrebno vremena, truda i znoja da se otera.
Osoba koja je u teškoj depresiji nije lenja buba, nego nema snage. To su kandže koje te vežu za krevet, odvežu od svakodnevnih obaveza i zavežu za umor, malodušnost, bezvoljnost i zašto bi ti onda značili praznici? Prestaneš da živiš, pa samo preživljavaš. Tražeći se samo se izgubiš i otuđiš. Suludo je čekati Novu Godinu kad se jedva izvučeš iz sobe da mrljaš krompir po tanjiru i uzmeš samo dva zalogaja toga što ti više nije ukusno. Baš takav ti postane svet, bezukusan. Ljudi koji nisu prošli kroz to ne mogu ni da shvate potpuno.
Krive te, govore da umišljaš, da si cepidlaka, pesimista i lenja buba. To te samo još više baca na dno. A samo kad bi malo, barem malo više razumevanja od osuđivanja bilo mnogo ljudi koji se bore sa depresijom bi bilo na novogodišnjim žurkama. Depresija je tu u neku ruku i zbog otuđivanja, a ne samo zbog lošeg spleta životnih okolnosti. Motivaciju i podršku mogu da pruže samo najbliži, zato što, čak i depresivnim ljudima okolina mnogo znači bez obzira na to što beže od nje. Oni to rade da bi svoj svet zaštitili od vetrova koji su ga već slomili.
Mislim da se motivacija pruža kroz razumevanje, a ne s uprtim kažiprstom. Mislim da tek sad stvarno kapiram zašto sam se povlačila. Sve je prošlo, pa mogu onu staru sebe da pogledam s distance, racionalnije i zrelije. Opet se radujem dočeku Nove Godine, ali ne zbog jelke, maskiranih ljudi, ruža ili nečeg sličnog, nego zbog onih s kojima mogu detinje ushićenje da podelim ili da ga od njih upijem. Zarazili su me i baš mi je lepo. Ne bi mi bilo lepo da nisam izašla iz depresije kao što nije lepo nikome koga je ona umesto okoline zagrlila.
Kod mene je taj stisak bio najjači tokom praznika, mislila sam da će da me osuši i uguši. Kad god sretnem nekoga ko je u ulozi jednog dela okoline pitam ga: Da l bi voleo da te neko zagrli ili da pušku u tebe uperi? Reči k’o reči, ne znače toliko uvek onome ko ih izgovara koliko onome ko ih na rubu nerava, preosetljivo sluša. Da l bi voleo da te razumeju i da s tobom umeju ili da sediš sam u čamcu negde na Dunavu dok vetrovi duvaju i kapi kiše padaju, a ti nemaš kabanicu? Misle da preterujem i da preuveličavam sve, ali znam kako je, prošla sam kroz to i mislim da mozganje, razumevanje, pokušavanje da shvatiš ne boli isto kao kad moraš da platiš, da se preispituješ misleći da si bezvredan zato što te ne razume nijedan deo sveta.
Veća je šteta kad pomažeš čoveku da tone, nego kad pokušaš da ga razumeš. A praznici su kao stvoreni za to, baš za to razumevanje, zbližavanje, utopljavanje i ponovno upoznavanje. A život nije samo ono što se nama lično dešava. Ni stvarnost nije samo onakva – kakvu mi imamo. Ima mnogo praznika, ali i života, različitih priča, situacija, ljudi, karaktera i stvarnosti. Depresija možda nije tvoja stvarnost, ali jeste nečija i nije hirovita odluka pojedinca. Zato ga zagrli razumevanjem i podrži (ne)osuđivanjem. Mogla je ta dama baš tebe da zagrli, zato razmisli: Da l bi voleo da te neko zagrli ili da pušku u tebe uperi?
Autor: Milica Janković
