Sunce je nosilo oblake kao naočare
Poklonila si mi lice
Slušao sam misli
Koje prolazile su zelenim prstenovima
Dozvolio sam sebi da umislim
Njihove dubine
Plašio sam se
Sebe
Svog tela
Svakog pokreta
Nisam se smejao
Drhtao sam
Od nekog čudesnog mira
Koji pokušavao sam
da uhvatim za ruku
Da, od toga se strepi
To je kraj
Iščekivanja
Lutanja
O tom snoviđenju
Pričali su
Svi veliki pesnici
Kroz i u redovima
Tu sam
Dok stojiš iza mene
A senka sam ti
Na palubi
Sleteo je galeb
Prelivaju se
U smiraju
Večnosti
Svi segmenti
Pronađenih duša
Poput probuđenih
Talasa reke
Kojom otplovilo
Je pređašnje
Sutra.
Autor: Maša Grujić
