Nasilje ne treba biti normalna svakodnevnica

Škola  je mesto gde upoznaješ najbolje prijatelje, stičeš znanja i započinješ let na krilima mašte. Ona poznata „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“ polako gubi smisao. Današnje generacije u pojedinim školama  proživljavaju pravi pakao. Ono što je nekad predstavljalo  kult prijateljstva, slobode, kreativnog izražavanja sad je postalo mesto na kom se seku krila. Nasilje je postalo svakodnevnica  Prema podacima istraživanja  Instituta  za psihologiju  Filozofskog fakulteta  u Beogradu iz 2011/12.god. Istraživanje sprovedeno u 54  škole u Srbiji  pokazalo je da je u periodu istrazivanja čak 2/3 dece  bar jednom bilo izloženo nekom obliku  nasilja. Najčešći oblici nasilnog ponasanja su verbalno (vređanje , ismevanje, širenje laži,spletkarenje…) Čak 23% učenika  izjavljuje da su  jednom ili više puta  doživeli nasilje.*

Ovi podaci su nastali par godina kasnije.  I u njima se jasno vidi da se situacija pogoršala.  Čak  44% učenika  jednom ili više puta izloženo je  napadu vršnjaka,  24% učenika je  više puta doživelo  neki oblik nasilnog ponašanja. U 85% slučajeva žrtvi niko ne pomogne.  Vršnjačko nasilje počinje kao verbalno kad  jedan učenik uputi drugom ružnu reč ili kad  grupa učenika ponižava pojedinca.  Za nekog je to samo gruba šala, ali za pojedinca ozbiljna trauma. Ovo je prvi korak u nasilju. Ako se ne odreaguje na vreme sledeći korak  može biti fizičko nasilje. Bilo verbalno ili fizičko nasilje je veoma okrutno.  Jedan od najokrutnijih oblika  nasilja je cyber nasilje.  Pojedinac ili  grupa učenika  može pisati pogrdne komentare na račun žrtve, slati  ponižavajuće fotografije ili snimiti provokativni video sadržaj.

Ali to nije samo krivica nasilnika.  Nije?  Dabome da nije.  Neverujem da ijedno dete ima toliko crne misli. Dete  je kao komad gline  koju vajaš dok ne dobije svoj specifičan oblik. A kakav će oblik  dobiti zavisi  od  toga kako ga oblikuješ da li ćeš za zatrpavati knjigama, kreativnim sadržajem, crtaćima ili ga  pustiti da samo luta ulicama, da pretražuje internet sadržaje, da gleda sve emisije na televiziji.  Podbacili smo kao društvo. Od malih nogu  serviraju im se sadržaji koji u sebi sadrže nasilje. Ne prođe ni dan, a da se na programu ne plasira bar jedan film koji sadrži tragove nasilja. Rijaliti programi gde se  Plafonjerke prepiru sa Šifonjerkama, gde se malo po malo začuje ono pip, a neretko se Plafonjerka i Šifonjerka u sukobu mišljenja počupaju i za kosu.  Ali sve je to šou biznis. Svakodnevnica. Ne prođe ni dan, a da naslovnicu ne „krase“  slike ubijene  žene i  ogroman natpis  „Ubio ženu pa sebe“ ili „Na smrt pretukao“, a sve češći su i oni „Sedamnaestogodišnjak izbo druga iz klupe“ ili „Trinaestogodišnja devojčica preti smću drugaricama iz razreda“.  Okovano  ovakvim sadržajem  dete doživljava nasilje kao  najprirodniju stvar.  Nasilnik je često okarakterisan kao  dobro, pošteno vaspitano dete, muž….

Nasilnik dobija na popularnost i postaje sve jači, dok žrtva  sve slabija. Ostali u razredu  ili se priklone nasilniku  ili postaju nemi posmatrači plašeći se da  ih ne zadesi isto.  Neretko se desi da nasilniku ne izostane kazna, a žrtvi  pripiše da je inicijator toga (ovako obično okarakterišu devojku ili ženu koja je žrtva seksulanog nasilja najčešće silovanja, mada pod seklualno nasilje ubrajaju se još i neželjeni poljupci, dodiri, provokativni komentari….) Umesto podrške žrtva često dobija komentare da je to zaslužila svojim oblačenjem,  stavom. … (Kao da je želela da joj se to dogodi.). Naravno ovaj stav je pogrešan.  Žrtvi treba da se ukaže sva moguća podrška.  Neprihvatanje, skrivanje, suze i bol žrtvu guraju doboko u propast.  Desi se da  žrtva ne može više da podnese  i sama  sebi presudi. A onda nam se upali alarm.  Pišu se novinski članci, alarmira škola i godinama kruži priča.  Preventivni timovi drže predavanja o nasilju. Predavanja ovakve vrste su veoma korisna, ali bilo bi lepo da se održe pre nego što se tragedija zaista dogodi.   Naravno ovaj scenario je mogao imati i mnogo srećniji kraj da  su na vreme slušali žrtvu, da nisu izazivali žrtvu ili još gore bili samo nemi posmatrači.  Ako si žrtva nasilja  obrati se učitelju, nastavniku/razrednom starešini, pedagogu, direktoru škole… Naravno ni roditelje ne isključuj iz svega toga ispričaj i njima, sazovite savet roditelja, tražite konkretna rešenja. Ovo isto uradi iako primetiš nasilje. Naravno obavezno proširi priču i u medijima. Ako si žrtva cyber nasilja ili ga primetiš obrati se netpatroli http://www.netpatrola.rs/sr/naslovna.1.1.html .

Na meti nasilnika  mogu se naći društvene grupe (nacionalne manjine, verske manjine, LGBT zajednice, osobe drugačijeg socijalnog statusa). Takođe nasilnici nekad žele da ti stave do znanja da ostaviš osobu na koju su bacili oko, nekad im se jednostavno ne  dopadne nešto na tebi. Iako deluje da  su savršeni i imaju sve u životu, ni  oni nisu imali baš slavno detinjstvo. Ove poznate osobe su  žrtve vršnjačkog nasilja Kris Rok (živeo u četvrti gde ima puno belaca),  Tom Kruz (vršnjaci su ga ismevali zbog problema sa čitanjem (disleksija), Džesika Alba( vršnjaci su je verbalno maltretirali zbog krivih zuba i teksaškog akcenta),  Tajra Benks, Mila Kunis, Ladi Gaga, Kejt (ove poznate  ličnosti vršnjaci su verbalno zlostavljali zbog telesne građe i fizičkog izgleda), Rijana (je trpela verbalno nasilje od strane vršnjaka zbog svetlijeg tena) , Pirs  Brosnon (trpeo verbalno nasilje zbog svog irskog akcenta kad se iz Irske preselio u Veliku Britaniju) , Ema  Votson (kad se vratila u školu sa  snimanja sage o Harry Potteru  na svaki njen odgovor na profesorovo pitanje vršnjaci su govorili tri boda za Gryffindor), Robert Patison (bio je žrtva fizičkog nasilja). Nije bitno da li nasilniku smeta tvoj akcenat, proteza ili jakna koju stalno nosiš. Važno je da ne čekaš da bude prekasno. Regauj na vreme. Ovo su neki  saveti kako reagovati ako naiđeš na govor mržnje http://koms.rs/istrazivanja/preuzmite-publikaciju-zaustavimo-govor-mrznje/.

Zaprati stranicu „Zaustavimo govor mržnje“

Pored Facebook stranice tu su Twitter – @ZaustaviMrznju i Instagram @zaustavimogovormrznje

 

U Beogradskom hotelu „88 rooms“  održan je trening „Zaustavimo govor mržnje“.  Kroz tri dana i četrnaest aktivnosti učesnici iz Niša, Pančeva. Kikikde, Požarevca, Beograda, Bora i Golubinaca detaljnije su se upoznali sa govorom mržnje njegovim uzrocima i posledicama. Trening je deo  kampanje No Hate Speech Saveta Evrope, sproveden u saradnji sa Institutom za medije i različitosti Zapadnih Balkana,  Krovnom organizacijom mladih Srbije uz podrsku  Evropske omladinske fondacije.  Jedna od aktivnosti bila je i  ova o nasilju kroz koju nas je sprovela predstavnica Ministarstva prosvete, nauke  i tehnološkog razvoja.

Za one koji nemaju, a žele da saznaju više o temama dnevnika:  http://ec.europa.eu/consumers/europadiary/uk/index_en.htm   

*Deo teksta preuzet iz Evropskog dnevnika 2011/12, 87 str. imam štampanu verziju

 

Autor: Mima Ryan

Related posts

Leave a Comment