Zoran Antonijević na pesničku scenu stupa kao već afirmisani pesnik. O tome sved0či veliki broj periodika u kojima je zastupljena njegova poezija, kao i četiri zbirke pesama koje ima iza sebe. Poslednja zbirka poezije, simboličnog naslova „Crna kuća“, donosi određene inovacije u odnosu na prethodne tri knjige pesama. „Čupava Keleraba“ je imala tu čast da se, kroz ovaj vrlo opsežan i inspirativan intervju, bliže upozna sa poetikom mladenovačkog pisca.
Razgovarali smo o opštim temama, ali smo se bazirali i na samu simboliku i odrednicu sintagme „crna kuća“ – a o tome i nešto više u nastavku koji sledi.
U kojim je sve periodikama/portalima zastupljena tvoja poezija i kada si se prvi put okušao u ovom vidu kreativnosti?
Prvu pesmu sam napisao pre dvadesetak godina. Bilo je veče. Spremio sam se za izlazak, ali nisam izašao već sam odlučio da ostanem kući i gledam kroz prozor u mrak. Verujem da će ovo mnogima zazvučati patetično baš kao i Ničeov izlizani citat “ako dugo gledaš u ponor, ponor će početi u tebe da gleda”, ali uistinu sam oduvek voleo da sa ponorom razmenjujem poglede koji su same reči. Bilo da je to noć provedena na prozoru ili mrak u koji zaranjam preispitujući sebe i svoje biće ili ništa manji mrak koji izbija iz ljudi i okruženja. Tako sam uspeo da upalim taj stvaralački plamen koji i dan danas plamti. Pored poezije pišem i aforizme, kratke priče, haiku poeziju.
Objavljivao sam radove na portalima: „Kvaka“, „Avlija“, „Afirmator“, „Književni kutak“, koji uređuje Jasmina Hanjalić, „Konkursi regiona“, „Beogradska nedelja“, „Šipak“, „Etna“, naravno i na sajtu „Čupava Keleraba“ i drugim. Što se tiče štampanih izdanja poeziju sam objavio u časopisima „Svitak“, „Akt“, fanzinima „Pobuna i Princip“, „Kolonada“. Haiku pesme su objavljene u „Diogenu“ i reviji „Apokalipsa k“.oja izlazi u Sloveniji i u publikaciji „Kabocha“, koju izdaje Udruga ‘Tri rijeke” u Ivanić Gradu. Jedan moj književni prikaz objavljen je u „Savremeniku“. Pesme su mi zastupljene u više zbornika i antologija. Naravno, u lokalnim nedeljnicima, „Glasu“ i „Dnevniku“ mladenovačkom, nađe se po neki moj aforizam, pesma ili priča.
Kako bi opisao umetnika, odnosno pesnika u sadašnjem svetu?
Sve češće srećem ljude koji od skora pišu poeziju. Prosto ne vide drugačiji način da nekim svojim iskustvima daju kakvu drugačiju formu, drugačiji iskaz. Poezijom sakralizuju ljubav ili kanališu bunt. Negde iz svoje dubine izvukli su poeziju, probudio se uspavani talenat. Ako sam ja pesnik, a neki kažu da jesam, reċi ċu da ne ignorišem savremene tekovine, pa samim tim ni svet oko sebe. Odavno sam se iskobeljao iz staklenog zvona. Postoji ta velika potreba da se stvari menjaju što priziva angažovanu poeziju, poeziju usmerenu protiv sistema, poeziju otrežnjenja i češće javno čitanje takve poezije. Svet će uvek biti nesavršen, ali stvari treba prikazati onakvim kakve zaista jesu. Nikakva maska ne može sakriti tumor, a tumor se širi. Bilo da dolazi iz poslaničkih klupa ili se odomaćio u pojedincu koji se pomirio sa smrću. Hoću da kažem da taj tumor u pojedincu simbolizuje ravnodušnost, umrtvljenost, polaganje nade jednog bolesnog društva u bolje sutra koje neće doći ukoliko nema kolektivnog delovanja, ukoliko se ne lečimo.
Mnogi pesnici imaju tu neku prometejsku crtu koja je bunt sam što je po mom mišljenju sveta dužnost pesnika i još je bolje ako se ne ispoljava samo kroz poeziju. Pesnici možda mogu da izleče društvo, ali savete lekara treba slušati. To je neka moja vizija i slika pesnika i uopšte umetnika u vremenu sadašnjem. Imamo dobrih pesnika u našem okruženju i ljudi bi morali češće da ih čitaju i slušaju.
Koju poruku tvoja poezija nosi sa sobom?
Nosi nemir, mučninu, gađenje, smeh, plač, podsmeh, očaj, beznađe, prezir. Negde težim da proizvedem efekat zapitanosti kod čitaoca. Pokušam da prodrmam, pa šta bude. Čitaoci kažu da sam mračan i surov, drugi tvrde da dobro opisujem vreme u kojem živimo, treći se samo ludo zabavljaju, smeju se i u isto vreme se zgranjavaju. Tako je uostalom i u “Crnoj kući”. Ostale zbirke koje su joj prethodile više su imale hermetični pečat i to je poezija koja se nije olako primala kod čitaoca.
Odakle crpiš inspiraciju za stvaralački čin?
Dete čije noge vire iz kontejnera dok po dnu traži bajati hleb, staro osušeno drvo, letnja vrelina, nebo, močvara, Bog, Đavo, političari, beda, tuga, duh paganskog i mnoštvo drugih motiva koji me okružuju, koji su za mene podjednako stvarni i sadrže dovoljno simbolike da me inspirišu. Ja sam neko ko potiče iz radničke porodice. Otac i majka radili su u fabrici. Kao dete voleo sam tamo da odlazim, to je za mene bio kao neki spektakl. Sada te fabrike više nema. Sa druge strane moj otac me je stalno vodio u bioskop, pozorište i u biblioteku. Majka je, ne samo mene i brata već i svu decu iz komšiluka uobičavala da vodi u Cirkus. Deda mi je pravio praćke, potajno mi kupovao britve i vodio po šumama gde mi je pričao priče iz svog detinjstva, a baka je bila zadužena za groblje. Nemojte da vas to mnogo čudi jer živim u neposrednoj blizini groblja. Baka sedi na klupici i hekla sa prijateljicama dok ja vozim BMX bicikl po grobljanskim stazama. Ta blizina groblja je učinila da kod mene nestane razlika između živih i mrtvih. To je valjda tako kada u komšiluku imate i pokojnike. Sa druge strane, stari su mi od malena pričali o teškom životu u vreme Drugog svetskog rata, o četnicima, komunistima i mukama tadašnjeg seljaka. Hoću da kažem da sam imao veoma živopisno detinjstvo što je uticalo da postanem pesnik. I dan-danas inspiraciju crpim iz iskustava iz ranog životnog doba. Koliko iz sećanja toliko i iz sadašnjice.
Nedavno je izašla i tvoja četvrta zbirka pesama „Crna kuća“. Kakve teme, ideje i motive variraš u ovom delu? Postoje li određena odsutapnja u odnosu na prethodne zbirke?
Donekle sam na to dao odgovor u prethodnim pitanjima. Što se odstupanja tiče ona su primetna. U prethodnoj zbirci poezija je svedena na minijaturu i prepuna je paganskih i apokaliptičnih motiva. „Crna kuća“ je pesnički zrelija knjiga u odnosu na prethodne. Tu prvi put govorim, recimo, o korisnicima Javne kuhinje, ubistvu lubeničara od strane komunalne policije, predsedniku države koji se stalno smeška, pojedincima koji su odbačeni od zajednice pa su otišli u šumu da se obese, tu su naravno i razni vesnici smrti, utvare, htonična bića, naci-demoni i zvernici, psi. Ljubavi nema, ljubav je u crnoj kući zamenjena pornografijom.
Zbog čega zbirka nosi naslov „Crna kuća“, odnosno krije li se određena simbolika u tome?
Zbirka je dobila naziv po istoimenoj pesmi koja se naravno našla u zbirci. Izađite na ulicu i na svakom koraku ćete videti po jedan bezdan. Pogledajte u oči prolaznika. Zadubite se u bezdane koje je iznedrila svakodnevnica, koja čini temelj crne kuće. Šetajte češće neosvetljenim ulicama , idite u šumu u kasne sate i čućete škripu vrata crne kuće. Nemojte da se uplašite. Ko se još plaši kuće u kojoj živi?
Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Možemo li uskoro očekivati promociju ili književno veče povodom tvog stvaralaštva?
U planu mi je da izdam i knjigu aforizama, kao i jednu zbirku haiku pesama. U planu mi je da i dalje kroz aforizme i poeziju izražavam kritički stav prema društvu, kao i da pružam ličnu podršku obespravljenim ljudima, tako što ću stajati na ulici uz njih, rame uz rame i da se na razne načine borim protiv lošeg sistema. Promocija moje zbirke biće održana u petak, 27. januara u 19 časova u Centru za kulturu, Mladenovac.
Poezija Zorana Antonijevića varira različite teme, ideje i motive – od paganskog nasleđa, preko teme Boga, pa do modernog doba i savremenog (marginalizovanog) čoveka. Na našem blogu našle su se tri Zoranove pesme: „Irina“, „Kanibali“ i „Povratak sa žurke“, od kojih su dve zastupljene i u „Crnoj kući“. Ono što se može zaključiti je to da se u Antonijevićevoj poeziji javlja diskurs i te kako surove i brutalne realnosti („Irina“) ili pak visoko tabuiziranih momenata („Kanibali“).
Na kraju, „Čupava Keleraba“ vas svesrdno poziva da 27. januara prisustvujete Antonijevićevoj promociji „Crne kuće“.
Autor: Milica Milošević
