Reportaža: Željko Đurović – hrabrost, integritet i doslednost

Hrabrost. Da je trebalo da nekako najavim Željkovu izložbu, na otvaranju, 30. 11.2016. u Galeriji ULUS, najpre bi mi ta reč pala na pamet. Neke reči i neki ljudi ne traže ništa, ali su potrebna dodatna objašnjenja. Ako ste ikada videli Željkove slike, grafike, bilo koji od njegovih radova…ipak bi vam se neke druge i drugačije reči učinile prikladnijim, hijerarhijski i prioritetno posmatrano. I sada, kada se u ULUS-u okrenete oko sebe, šta vidite? Mistične žene, rogove, mediteranske motive, vrlo specifične boje, simbole… a šta osećate? Ako ste se nekada davno već „sudarili“ sa njegovom umetnošću  (a to iskustvo svakako ne biste zaboravili), onda ste morali primetiti i određene promene nastale u vremenu, o čemu smo Željko i ja podosta već raspravljali u intervjuu iz februara  ove godine koji možete pročitati na ovom linku:

http://www.adriadaily.com/intervjui/zeljko-durovic-carobnjak-fantasticar/

 

Nije prošlo mnogo od tog našeg razgovora, kada me je zatekla vest o prestižnoj nagradi „Momo Kapor“ koja mu je dodeljena. I, „iskaču“ meni tako po Fejsbuku fotografije sa dodele ove nagrade, sa sve onim veselim dečakom koji isijava iz odraslog čoveka, a ja sedim, gledam, lajkujem i smejem se… ali nekako dvostruko, a možda i trostruko. Jer, u tom kratkom vremenu između našeg objavljenog razgovora i nagrade, dogodilo se još ponešto, o čemu Željko nije znao ništa jer mu nisam stigla reći. E, sad mogu da se vratim na onu reč sa početka. „Onu“, jer kao da je postalo sramota i manje vredno biti hrabar. Mislim na pravu hrabrost, a ne onu imitatorsko-isfrustriranu koju redovno srećem. Ona meni: „Dobar dan“, a ja njoj – „Laku noć, dobro se pokrij, nije do zime…” A pošto volim da preterujem, dodaću i „ove“ reči: integritet i doslednost. Ne treba zaboraviti ni Željkovo iskustvo profesora. Ovo je bar lako… svi znamo kakvi mogu biti (u oba smera) i do koje mere se on pokazao i dokazao kao vrstan profesor, istinski ponosan na svoje studente, rešen da im prenese i ona znanja koja su gotovo pala u zaborav, i da ništa ne zadrži samo za sebe.

Motiv obrnutog trougla je simbol žene, ženstvenosti, ali je ovde protkan trnjem… pa geometrija koja kao da je u službi rešetki iza kojih je Boginja (jedna slika koju sam videla u njegovom ateljeu)… Ali, poznajete li vi Željka? Nemojte me „hvatati“ za razliku između lirskog i empirijskog „Ja“, jer ne samo da ja nju poznajem, već je i poštujem, ali znam i za jadac. A to je prepoznavanje duše. Na ovoj izložbi, razgovarali smo i o tzv. „estetici ružnog“, raznim mračnjaštvima i tome kako i koliko to nije ni slično porivu nagrđivanja, koja ističe iz sopstvene, istinske nakaznosti duše pojedinih ljudi, šta god oni stvarali ili bili. Kod Željka NIKADA nećete naići na poriv za uništavanjem, nagrđivanjem lepote. I mnogo je to više od spoljašnje lepote i lepote žene, bilo koje. I kada crveno pređe u crno, pojavi se trnje i demoni, Željko Đurović će se boriti… i pobediti. Koketiraće i sa sivom ako treba, ali opet će biti isto. Evo i ja sam namerno došla na izložbu pomalo zaodenuta u sivo – osetila da je prijatelj imao neka posla sa nekim demončićima (u razgovoru mi se potvrdilo da mi je tačan bio osećaj), pa rekoh da podržim akciju. Jer svi oni odu na spavanje, a Željko nastavlja da se bori i radi. I svi imamo, ili smo imali, svoje demone, ali Željko je istinski voljen i istinski voli. I to znači mnogo. Znači sve. Jer je jasno da nema mizoginije. Zato nije ni malo čudno da često baš dame organizuju njegove izložbe, podržavaju njegovu umetnost, imaju najlepše osmehe (kao i dame iz njegove porodice)…

Jedna moja prijateljica, blisko vezana za rad u medijima na našim prostorima, nakon što je čula za onaj moj pomenuti intervju sa Željkom, imala je ovakvu reakciju: najpre joj se lice razvuklo u širok osmeh, ali je zatim brzo dodala: „Prema njemu vlada strahovita ljubomora“. Mogla sam to i sama da pogodim, jer uspeh… ali, ne, nije to bilo samo zbog toga. Međutim, mnogo važnije – meni Željko nije ništa pričao o tome. O tome nismo razgovarali, veća nam je briga tada bila da li  je moj čaj dovoljno ohlađen da konačno mogu da ga pijem, i hoćemo li sunuti još po jednu rakiju, sto godina se ne viđesmo…

Sada, u ULUS-u, nekoliko puta sam prošla pored svih slika (očekivano), i bilo je i onih koje nikada ranije nisam imala prilike da vidim uživo. „Mesečarenje“ mi se najviše dopala. Prvo me je ona začarala, pa sam tek onda videla i naziv. Ispričala sam Željku anegdotu za samu reč, a baš u vezi sa jednim mojim takođe dragim prijateljem, koji je takođe likovni umetnik, i određenim sličnostima. Mogla bih ja sada vama o toj slici… ali neću. Ako ikada budete bili u prilici- pogledajte je uživo. Uostalom, možda se vama baš dopadne baš neka druga… Kako god, imala sam sreće da dođem na izložbu i stignem da prozborim po koju sa prijateljem i velikim umetnikom. A, atmosfera u ULUS-u je bila topla baš kao što sam i očekivala- energija slika, prijatni ljudi iz same Galerije, nasmejani posetioci, naše interne šale i priče o simbolima… Kažu da je teško o prijateljevim postignućima govoriti, a biti objektivan. Meni nije.

 

Autor: Ivana Gligorijević

Foto-izvor: Iz privatne arhive Željka Đurovića

Related posts

Leave a Comment