***
Odbijam da se setim priče
prevedene na tuđe jezike
slikovito živim
govorim znacima
ispruženim rukama
provučenim kroz mreže
gledam lica
gledam oči
časovi prolaze
imena nestaju
sve zadaje bol ništa
ne ostavlja trag
a rekli su slomićeš se
kao svi drugi
što su
Savijam se
ostavljaju mi dan
i noć i ćutanje
I kosu između prstiju
nadaleko šapućem o strahu
suprotstavljam volju
zaključanom jeziku
bez prilike da ikom pomognem
zaboravljam sve sto želim
Mnogi ništa ne zaboravljaju
sem ruku na tuđim ramenima
nadžive svoju senku
jer postoji
hiljadu načina da nestanu
a svaki je dobrodošao
kao vedar korak po ponoći
što odzvanja kao
da
da
da
*prekriven raspevanim plamenom
***
Nesreća do kraja
uzvraća naše žurenje
slike pelivana
i putujućih glumaca
putnici
prolazniji od nas samih
obučenih
ukradenih tela
nauljeni vazduhom
nikad zadovoljne volje
odjekuju kao kamen
zapljusnut
obrastao mahovinom
Bela boginja ostavlja
svoj znak
na uspavanom obrazu
kristalne suze
belu mrlju
što ne želi da zaspi ni sazna
koliko traju loši dani
presavršeni u zamisli
Na zidu iza lažnih
naslikanih vrata
vire lažne oči
bace pogled
ugledaju varku
spremnu na skok
Biram
jedno od dvoje jednakih
što nude sebe preko svega
u vreme brzog hoda
teram zemlju
da proguta korak
teturam u trepetu
nesita vremenom
iščupane oštrice prolazim
kraj prolaznih čari
nedodirnuta tokom
nespomenuta
zauzdana izgubljenim
danima gubljenja
*opiljak
***
Vratila sam vreme
tačno na ono mesto
gde se preračunalo
i pitala
meri li se
ili pogrešno računa
sebe
zna li
kad treba da stane
gde da odugovlači
kad da na vreme
od sebe odustane
vratiću vreme pustiću da istekne
tražiću objašnjenje slušaću kako otkucava
tačno na vreme ću opet
uraditi isto
u pravom trenutku
svakog pogrešnog mesta
čekaće me
pravo na grešku
izgubiću osećaj za vreme
mereno sitnim koracima
i ovaj put neću se zaustaviti
čekaću da dođe da stane
da prođe
vreme zauvek
prošlo
neka me računa
kao prekoračeno
*pre vremena
Autor: Mira Gerasimović
