Proza: Takva budala i dobričina

„Dobri moj Bernardi, ne mare oni za vrednosti, moralna načela i noći u kojima ima savest ne bi dala mira. Oni su ti tupavi, moj Bernarde, prijatelju moj! Otupeli, mrtvi, žigosani kao životinje, tako da uvek lako možeš da ih prepoznaš. Oni se još time i ponose a svoju su savest pojeli. Alavi su, Bernarde i bezudšni. A moj Bernarde, malo je ostalo žeravica, sa malo očiju se vidi, oni to da znaju, oči bi iskopali onima koji vide, da i oni progledaju! A to, Bernarde, ne ide tako. A ti si ih zavoleo i pustio ih da te unište, oduzeo si mi prijatelja! To što si dopustio je tvoj najveći greh. A moj greh Bernarde, mi moraš oprostiti, ti si takva budala i dobričina, da verujem da ćeš mi oprostiti. Vidi Bernardi, ja je volim i neću se ustručavati!“ Mihail je spustio narcise, omiljeno cveće Bernarda Lotičelija, koji nikada nije bio narcis, na njegov grob, kleknuo je da poljubi spomenik i tako isprljao nove pantalone. Zatim je ustao, obrisao suze i otišao da izjavi ljubav Bernardovoj udovici.

A tu, nekoliko metara ispode zemlje u senci gorstastog hrasta nije ležao Bernard.

Related posts

Leave a Comment