Intervju: Miloš Janjić – Zabranio bih estetiku i samoprocenjivanje, jer nismo dovoljno kompetentni da sebi damo (nisku) ocenu

Kažu da je nedelja dan za odmor i opuštanje, no nedelja je takođe i dan kao stvoren za kreativnost. Zato smo moj sagovornik, Miloš Janić, i ja nakon dugih pregovora odredili da poslednji dan u sedmici bude posvećen ovom vrlo nadahnutom intervjuu. Po već utvrđenoj tradiciji ovdašnjih okuplanja našli smo se na ćuvenom beogradskom sastajalištu – kod Konja i krenuli u potragu za nekim mirnim mestom na kome će teći naša prča.

Nakon kraćeg lutanja poslužili smo se duhom nomen est omen principa i uputili ka kafiću “Čitalište” (Inače “Zaječarac” je tu vrlo povoljan!!! <3). Razgovor koji smo tamo poveli “Čupava Keleraba” pretočila je u intervju koji je pred vama. Uživajte u putovanju. 🙂

 

Čupava Keleraba: Koliko dugo se baviš pisanjem, da li ti je poezija bliža nego drugi prozni oblici i zobg čega?

Miloš Janjić: To je počelo u srednjoj školi, od pismenih zadataka iz srpskog. Tu sam počeo da se ističem za razliku od drugih, koji su bili lošiji. Uvek je to bila petica i uvek je tu bilo „fantastično“, „perfektno“ ili šta je već napisala profesorka, ali počelo je da mi smeta to što, na primer, čim počne pismeni ljudi me diraju za leđa i pitaju: „Koju temu pišeš?“ i kada im kažem, oni su u fazonu: „Aha, okej, dobro, dobro“. I svi su počeli da izbegavaju temu koju ja pišem jer su znali da ću, kao, ja tu biti najbolji. Oni su svesno izbegavali da se takmiče sa mnom, uvek sam se pitao: „Zašto to radite, da sam na vašem mestu ne bih to radio – zašto ja utičem na tvoj izbor“.

I onda neki highlight, neki vrhunac se desio kada je bio završni maturski ispit, tema iz srpskog je bila „Život, to nisu dani koji su prošli, već one koje smo zapamtili“ gde ja dobijem nagradu u vidu knjige i tada je moj rad proglašen za najbolji u okviru cele generacije. Tu se šokiram, to me baš pogodi i kao „Vau, šta ja mogu!“, odnosno „Vau, zar sam ja to uspeo da uradim?!“, ali me je takođe pogodilo to što je profesorka bacila moju vežbanku, koju sam mislio da će sačuvati, jer tu je svo ono blago koje je tada napisano i više nikad. I ja sam se tad potresao i na sred maturskog ispita izašao napolje.

Posle je to bilo okačeno i u holu i izašlo je u školskim novinama. Tada sam bio zbunjen jer nisam znao da nešto toliko duboko iz mene može da izađe, a pomalo je, da kažem, intimno, a to su ljudi čitali i ono kao, fuck – neme veze, pomirio sam se sa tim. Negde pred kraj školske godine ja počnem da pišem pesme. Dakle, u srednjoj školi sam krenuo sa stvaranjem. Tada sam imao i prvu devojku, pisao sam pesme i ljubavna pisma, jer je ona živela u Moskvi. Uglavnom sam pisao za nekoga.

 

Č. K.: Da, to se i primećuje u tvojim pesmama. U suštini, ti pišeš i poeziju i prozu.

M. J.: Jeste, ali sam malo zapostavio prozu. Želeo bih malo da se vratim prozi i da malo pišem I kratkre priče, i da ilustrujem sve to. Jedno vreme sam čak i eksperimentisao sa svojim crtežima – iz njih sam izvlačio neku kratku misao, pošto sam u svemu tome video asocijacije na to nešto. Iz slike mogu da izvučem tekst i iz teksta mogu da izvučem sliku.

 

Č. K.: Malopre si pomenuo da uglavnom pišeš za nekoga stoga me zanima na koji način tvoja poezija može da dođe u dodir sa stvarnim svetom? Na koji način, odnosno, da li se u nju reflektuje nešto iz stvarnog sveta ili je to samo imaginacija?

M. J.: Imam utisak da možda, ako neko drugi pročita, a ne zna kome je namenjeno može da se pronađe u tome i to me raduje. Ne mora u celoj pesmi, makar u jednom stihu ili rečenici. Tako da mi se dopada ako nekog nešto ascoira, jer sigurno ne može naći moj originalni osećaj i emociju u tome, nego neka stvori svori svoju emociju, koja je vezana za asocijaciju koju je dobio na osnovu onoga što je pročitao. Elemetni stvarnog života se reflektuju, i to elementi ljubavnog života, pošto je uglavnom ljubavna poezija ono što stvaram. Dakle, nije rodoljubivo. (smeh)

 

Č. K. Je l’ si rodoljub?

 M. J.: Nisam baš neki…

 

Č. K.: Hmmm, nisi!

 M. J.: Nemoj da me biješ!!! (gromoglasan smeh)

 

Č. K. (gromoglasan smeh) Okej, sada smo već ušli u domen tematsko-motivskog sklopa tvojih pesama. Dakle, kažeš da je ljubavna poezija nešto što okupira tvoju pažnju, ali zašto onda ne i rodoljubiva, jer ako pogledamo naš romantizam uočićemo da su ljubav i rodoljublje i te kako povezani?

 M. J.: Još me zemlja nije inspirisala da pišem o njoj. Mislim, nije da ja sada nešto čekam da me inspriše, meni jednostavno padne tako na glavu, na pamet, pogodi me, bum! K’o da me je neko gađao ciglom.

 

Č. K.: A koje su uglavnom teme i motivi sem ljubavnih?

 M. J.: Bila je jedna pesma o meni, ali eto, uglavnom su ljubavne i predstavljaju unutrašnji magični svet tog odnosa ili jednostavno opis te osobe kroz to što je napisano. E sad, što ne rodoljubive… Kažem, nije me inspirisala zemlja, ali ja svakako planiram da se vratim prozi, da opet pišem kratke priče i da vidim kakav sam u tome – kako ide razrada, zaključak, obrt, rasklapanje te neke konfuzije. Mislim da bi to bilo malo fantastično, jer volim fantastiku i opet bi se tu provlačila ljubav. Voleo bih da se vratim prozi i da vidim mogu li da pišem i o nekim uobičajenim stvarima, da opsiujem noć ili ovu fotelju i odnos sa onom flašom na onom stolu. Dakle, nešto uobičajeno i sigurno ću malo i na tome raditi i voleo bih da vidim kako to može da se opiše i mastilom stavi na papir.

 

Č. K.: Primetila sam da nekada pišeš u slobodnom, a nekada u vezanom stihu. Koji ti više „leži“, da li jedan isključuje drugi ili prosto pišeš onako kako ti padne na pamet? Šta zavisi da se opredeliš da li će biti rima ili ne?

 M. J.: Volim kada je rima, ali opet se desi trenutak kada se prezasitim, kada mnogo razmišljam i tražim reč koja će se rimovati, a to oduzima vreme i energiju i pomahnitalo se trudim da nađem reč. Kada pišem slobodno nema napetosti, jer rima svakako postavlja granice, dok ih slobodan stih nema, jer isključuje traženje reči koje se završavaju isto, pa misao može biti slobodnija. Rima je više tu da bi dala osećaj da sve teče i ide. Rima je kao dodir koji putuje telom, kao neko maženje. Kada čitam rimovani stih imam osećaj kao da prelazim po telu. Kada bi se čitanje ili pisanje pretvorili u pokret stekao bi se osećaj lelujavosti. Slobodan stih isključuje rimu i obratno, ali ja nekada volim da pomešam ta dva. Pesma može cela biti u slobodnom stihu, ali se rima u nju može ubaciti i fragmentarno, što je prilično interesantno.

 

Č. K.: Sada, dok vodimo razgovor ti govoriš iz ugla pesnika koji još nije afirmisan. Mane neafirmisanosti znamo – mali broj ljudi dolazi u dodir sa tvojom poezijom, ali postoje li prednosti u svemu tome? I kako zapravo jedan pisac danas može postati afirmisan, kako se može probiti do nečeg, pošto u današnje vreme postoji dosta ljudi koji pišu?

 M. J.: Razmišljao sam o tome generalno, ne samo za pisanje, već za sve čime se bavim, jer želim da se nadgrađujem i rastem u svakom smislu, raduje me kada sam uspešan u onome što volim i kada uspem da kombinujem sve ono što volim. Imam jednu rečenicu: “Da. želeo bih da budem sve ono što hoću da budem”. Danas je to neminovno zbog većeg i bržeg protoka informacija, jer je sve lako dostupno i formalno, a posebno neformalno, jer na internetu postoje različiti tutorijali. Za pisanje ne moraš da završiš nešto da bi pisao, pišeš ako to želiš. Ne moraš čak ni da umeš da pišeš, ti možeš da misliš da ne umeš, odnosno da ti neko to kaže, to da nisi dovoljno dobar. Ponekada bih voleo da zabranim tu estetiku, odnosno samoocenjivanje i procenjivanje, jer da li smo zapravo dovoljno kompetentni da sebe ocenimo toliko nisko i da sebi damo lošu ocenu ili dobru, jer ko je nama rekao da smo dovoljno dobri u ocenjivanju sebe. Voleo bih da izbacim tu moć, odnosno takvo sagledavanje sebe ili drugih. Najbolja je zlatna sredina.

Ljude koji se bave pisanjem ću podržati, pesmu ću pročitati, podeliti sa drugima i popričati o tome, jer sam u fazonu da to želim da pročitam da bih te ispoštovao, zato što sam ti zaista zahvalan što mi nudiš to što si ti stvorio, jer zaista želim da to konzumiram. Volim da konzumiram, koliko volim da konzumiram toliko volim i da stvaram. Ne želim ljudima da preterano trpam u usta pune kašike da jedu, jedu, jedu, odnosno konzumiraju – ne, ne moraju, ako sami žele to stoji na stolu, pa nek se sami ponude i procene da li je to ukusno ili nije. Nisam toliko okrenut ka konzumaciji onoga što ja pišem, više volim da nutkam onim što je neko drugi spremio i ispekao s ljubavlju. Neafirmisan sam svakako, alternativan da kažem. Ni ne mislim o toj nekoj slavi, da me zna mnogo ljudi, da me prate, da čitaju, čitaju, čitaju. Ali ne želim ni da ostanem u senci. Nisam u fazonu da želim da se jedna moja pesma nađe u čitanci, ali bih se u grobu prevrtao, od sreće, kad bih saznao. (smeh)

 

Č. K.: Koliko kulturne ustanove korespondiraju sa mladim ljudima koji nisu dovoljno afirmisani? Da li im pomažu/odmažu, da li moraš da imaš leđa i veze da bi mogao biti uopšte primljen u tu ustanovu ili one pak više obraćaju pažnju na ljude koji su na tom nekom stvaralačkom početku? Zanima me kako ti gledaš na to pošto znam da si u raznim sekcijama i glumačkim poduhvatima.

 M. J.: Lepo si rekla, ja sam na nekom početku, i volim što jesam jer znam da još nešto ima ispred mene, a to je dobar pogled na sve to. Čuo sam da postoje razni festivali i pesničke večeri, ali nikada nisam učestvovao i javno prezentovao u smislu svojih pesama. Jesam javno prezentovao neka svoja druga stvaranja, ali što se pesama tiče jedan delić mene misli da bih ja mogao to i voleo bih to. Ne sedim skrštenih ruku čekajući da me neko pozove, a možda i sedim, jer mislim da nisam dovoljno dobar, da sam neki srednjerazredni, već na početku, propali umetnik (nemoj time (kašikom) da me lupiš po glavi :D). Ali u planu je da sebe ohrabrim i stvorim svoju zbirku koju bih otkucao na mašini, a da imam na jednom mestu jer je to uglavnom raštrkano po nekim mojim virtuelnim fiokama. Da sve skupim na jedno mesto i da zaista mogu negde da pošaljem i da pitam, ponudim kažem: “Izvin’te ja bih malo da čitam.”. Postoje takva mesta i jako mi je drago zbog toga, to su uglavnom kulturni centri u gradu isto alternativni, ali i ne moraju biti. Ima i raznih udruženja mladih koji isto organizuju događaje. Planiram da u budućnosti iskočim na scenu, poklonim se i počnem. Tek onda ću, verovatno, govoriti kakavi su osećaj i rekacija drugih. Navijam da toga bude još više, ne samo za pisanje nego i inače. Zaista bih voleo da se taj povetarac pretvori u vetar koji će duvati u jedra ispisana stihovima na leđima mladih.

 

Za kraj smo već tradicionalno pripremili i jednu Miloševu pesmu. Hvala na pažnji. 🙂

Svojom kožom zatvori oči da ne vidiš kako odlazim

Skupi svoje prste jer ostavljaju otiske po fragmentima mene

Žmuri, i nemoj da oparaš moje vene

Otrov se čuva u bočicama

Suze se čuvaju u amforama

Autor: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment