Reportaža: To kod nas.. može da bude („PRKOS“ po drugi put među Knjaževčanima)

Mrtvo more se uzburkalo, pa makar i na pet dana.

Posle jednog perioda stagnacije, Knjaževac ponovo postaje grad pozorišne umetnosti otkako je 2015. pokrenut festival „Pozorišna revija kreativnog osmišljavanja sveta“ („PRKOS“) kao sastavni deo tradicionalnog „Festivala kulture mladih Srbije“. Iako bez sopstvenog amaterskog pozorišta, samim tim i bez kandidata za „PRKOS“, Knjaževčani su za početak dobili priliku da uživaju u ostvarenjima amaterskih pozorišta, dramskih sekcija i sličnih udruženja mladih entuzijasta iz zemlje i regiona, a sve s nadom da na nekom narednom „PRKOS-u“ pred svoju publiku izađu i knjaževački glumci amateri, kao što je bilo nekada.

Drugi po redu „PRKOS“ (tokom 55. „Festivala kulture mladih Srbije“), održan od 29. avgusta do 2. septembra 2016, bio je zapravo festival pobednika, jer sve odigrane predstave bile su već nagrađivane na drugim festivalima. Ukupno je učestvovalo 6 (šest) predstava:

„OPERA ZA TRI GROŠA“ – Teatar 5 Beograd

„KAZNENA SUBOTA“ – Dramski studio BIS Beograd

„VOĐA – UG CUG“ i Pozorište Bora Stanković Vranje

„MINISTARKA“ – Gradsko pozorište Trebinje

„ČEKAJUĆI GODOA“ – Akademija umetnosti Priština – Zvečan

„KAMEN ZA POD GLAVU“ – Centar za negovanje tradicije Kragujevac

 

Glavni organizator, koji je ujedno i vršio izbor predstava za „PRKOS“, bio je reditelj Vladimir Putnik, dok su stručni žiri činili glumci Ivan Bekjarev (predsednik), Katarina Žutić i Milan Caci Mihailović.

Selekcija samih predstava delovala je pomalo čudno, jer ako znamo da je ovo smotra amaterskih pozorišta, zapitaćemo se da li je pravedno što učestvuje i predstava studenata treće godine Akademije umetnosti („Čekajući Godoa“); mada ni to još uvek nisu profesionalni glumci (u ovom slučaju, glumice), ipak su već dovoljno obrazovani da na glumu gledaju kao na svoju profesiju i da na sceni primenjuju znanje koje tokom školovanja stiču, tako da su za nekoliko koraka ispred amaterskih glumaca. Sem toga, pošto je „Godo“ izveden iste večeri kad i „Ministarka“, publici je odmah bilo jasno da „Ministarka“ kao amaterska predstava nema nikakvih šansi pored predstave u kojoj igraju studentkinje glume a koju režira profesor Akademije umetnosti (Dejan Cicmilović).

Izvesna nepravednost uočava se i prilikom suprotstavljanja nekih drugih predstava, jer nije zahvalno da se jedna tinejdžerska predstava („Kaznena subota“), koja je ništa drugo nego slobodna adaptacija filmskog scenarija („The Breakfast Club“), nadmeće sa mjuziklom dosledno rađenim prema tekstu Bertolda Brehta („Opera za tri groša“). Jasno je ko tu gubi.

Stoga nije čudno što su iz predstave „Čekajući Godoa“ nagrađene dve glumice (Katarina Jeličić i Ljubica Radomirović), ali je neočekivano da „Operi za tri groša“ ode samo jedna nagrada (za najbolju sporednu mušku ulogu: Nikola Lojpur); takođe je sa jednom nagradom prošla ionako prosečna predstava „Kaznena subota“ (najbolja sporedna ženska uloga: Tamara Erdeljanov), dok „Kamen za pod glavu“ nije osvojio nijednu nagradu iako je baš u toj predstavi do savršenstva ispunjen najteži zahtev amaterskog teatra: neškolovani glumci maestralno su jedan težak i zahtevan tekst. Nije bilo gledaoca koji je ostao ravnodušan nakon izvođenja čuvene drame Milice Novković, ali žiri je očigledno imao neke druge kriterijume, čim je doneo odluku da najveći broj nagrada, ukupno četiri, dodeli predstavi „Vođa“, pozorišnoj adaptaciji poznatih satira Radoja Domanovića.

Članovi žirija verovatno su pošli od činjenice da je reditelj Bojan Jovanović (nagrada za najbolju režiju) imao težak zadatak kada je uzeo tri Domanovićeve pripovetke s ciljem da od njih načini jednu predstavu. Verovatno je i nagrada za najbolju predstavu iz tog razloga pripala upravo Vođi, jer to nije bio unapred gotov i proveren dramski tekst, nego je od više originalnih proznih tekstova tek trebalo načiniti jedinstvenu dramu, što je svakako veliki rizik.

dm3Nismo, međutim, saglasni sa zaključkom žirija da je reditelj do kraja rešio zadatak i tri pripovetke spojio u jednu skladnu celinu. Samim tim što „Danga2, „Vođa“ i „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“ zapravo i jesu priče o jednom istom podneblju i narodu, o istim naravima i manama, o istim običajima i zabludama, taj materijal bez problema se mogao ukrstiti, izmešati i pretočiti u novi tekst, možda čak zanimljiviji i šarenolikiji od originalne Domanovićeve proze. Vladimir Putnik je, nakon predstave, zapitao reditelja zbog čega su odabrane navedene tri pripovetke a nije uvrštena, na primer, „Stradija“. (Mi bismo dodali: zašto nije uvršteno i „Mrtvo more“, jer čak i da se spoji pet Domanovićevih pripovedaka, opet bi to mogla biti jedinstvena priča, pod uslovom da se između prvobitnih tekstova više ne zapažaju šavovi koji ih spajaju i drže.) Reditelj je i sâm priznao kako je u početku nameravao da od „Dange“ i „Vođe“ načini jedan dramski tekst, no kad je shvatio da bi to bilo kratko za jednu celovečernju predstavu, rešio je da ubaci i „Kraljevića Marka“. Nakon tog objašnjenja, shvatili smo da se nismo prevarili što nam se učinilo ne samo da smo na sceni gledali dve predstave spojene u jednu, nego i da prvi segment („Danga“ i „Vođa“), koji prerasta u patetičnu nacionalnu tragediju, uopšte nema veze sa drugim segmentom („Kraljević Marko“), koji se iz scene u scenu pretvara u urnebesnu komediju, grotesku, sitkom, čak i rijaliti. Tako na kraju ispada da predstava kao celina nije ničim definisana osim što bi kao zajedničko mesto radnje mogla biti zemlja Srbija, a baš u toj činjenici trebalo je tražiti ključ za ukrštanje tekstova ne bi li se od njih načinila nova jedinstvena priča u kojoj ljudi biraju slepca za vođu, sami dopuštaju da budu žigosani i jahani, a pritom po ceo dan kukaju što im sa neba ne silaze epski junaci da im donesu blagostanje.

Zato nam se čini kako je reditelj samo donekle zaslužio nagradu, i to donde dokle su njegove sugestije uticale na rad glumaca, jer se u pogledu glume zaista na sceni osećao jedan sklad, što je nesumnjivo rezultat predanog i napornog rada, tako da i nagrade za najbolju glumu ipak nisu otišle u pogrešne ruke (Marko Nikolić i Anđela Vlajković). U svakom drugom pogledu, režija i adaptacija ostale su nedovršene, što je mogao da zaključi svaki prosečni gledalac, bez obzira na to da li je čitao Domanovićeve pripovetke ili nije. Treba ceniti i ono što je urađeno, pa i odati priznanje reditelju i glumcima što su se usudili i rizikovali da na neki svoj način pročitaju i na svoj način prikažu dobro poznate priče, ali ako svi znamo da Domanović pruža neverovatne mogućnosti za pozorišnu adaptaciju i kombinaciju više originalnih pripovedaka – onda vidimo da gotovo ništa od toga nije iskorišćeno. A pošto je „Vođa“ poneo sa „PRKOS-a“ čak polovinu nagrada, smatrali smo da treba ovu predstavu detaljnije razmotriti i objasniti naše (najblaže rečeno) čuđenje nakon što smo čuli odluku žirija.

dm2Ako se opet prisetimo činjenice da je knjaževački teatar dugo bio mrtvo more, lako ćemo zanemariti i one negativne utiske, pa sagledati festival „PRKOS“ u celini kao jedan značajan korak i podstrek za obnovu amaterske glumačke družine u Knjaževcu. Zahvalni smo i organizatoru Vladimiru Putniku, koji nas je ionako dovoljno zadužio time što nam je omogućio ne samo da pet večeri zaredom uživamo u kvalitetnim i zanimljivim pozorišnim ostvarenjima, nego i da neposredno čujemo utiske samih glumaca i reditelja, a na taj način se još više ostvaruje prisnost publike sa pozorištem kao hramom kulture.

Ne znamo da li će se Kraljević Marko odazvati na vapaje i hoće li se zaista još jednom naći među Srbima, predstava „Vođa“ nas u tu legendu nije ubedila koliko ju je ismejala, ali „PRKOS“ je ove godine ipak bio po drugi put u Knjaževcu, a nadamo se da će biti i treći put, i četvrti, i peti… I biće, ako ne klonemo duhom i ako budemo malo demantovali Domanovića, pa govorili: „To kod nas može, ipak može da bude!“

 

Autor: Dušan Milijić

Foto-izvor: www.alltravels.comknjazevaconline.comknjazevacinfo.rs

Related posts

Leave a Comment