Zlatar, Uvac i njihova mistična okolina

Otprilike u februaru ove godine, rešila sam (iz više razloga) da uskoro odem na neku našu planinu, koju nikada ranije nisam posetila. Desetak dana provedenih u prirodi bi me sasvim preporodilo, a za mene ne postoji bolje mesto od onog gde se može negde popeti, nešto osvojiti i svašta naučiti. Već prema svojoj genetici, planine i tvrđave su oduvek bile moja sudbina… kao zapis u krvi koji nikakvi vekovi ne mogu obrisati. I svejedno mi je da li je krševito, strmo i strmoglavo, plodno, divlje ili gotovo sasvim pusto. Jer, čak i u tim naizgled pustim, krševitim predelima, možete naići na cvetove jarkih boja, biljke življe i žilavije od bilo čega što ste ikada videli. Žive od mnogo sunca i malo vode. Često ćete naći da neke od najlekovitijih biljaka na svetu, pogotovo onih koje čoveku daju najveću snagu, rastu upravo na teško pristupačnim mestima i zahtevaju minimum od majke prirode kako bi opstale. A majka zna…

 

Odluka

U tim danima mog razmišljanja o tome gde da otputujem, zatekao se kod mene u gostima drag prijatelj, te sam odlučila da njega pitam za savet. Naveo mi je tri lokacije, tj. planine, i jedna od njih je bila Zlatar, pri čemu je posebno naglasio kanjon Uvca. Nikada mi nije bilo lakše da se odlučim! Možda par nedelja pre toga imala sam vrlo upečatljiv san u kome su se pojavila samo tri ogromna belo-braon pera, osećaj duševnog spokojstva i neke neobjašnjive sreće. Već u samom snu sam znala da su to bila orlovska pera, tako da, kad sam čula „Uvac“, setila sam se beloglavog supa i to je bilo to! Znala sam da baš tamo treba da odem. Sačekala sam april i malo lepše vreme, i počela da pretražujem internet oglase, odlučivši se za seoski turizam. Budući da nisam od onih strpljivih ljudi kada je reč o ugovaranju putovanja, rešila sam da u jednom ili eventualno dva dana nađem sebi smeštaj. Trebalo mi je četiri telefonska poziva. Već nakon trećeg je izgledalo kao da sam našla ono što sam tražila. Ali, onaj unutrašnji glas (do dana današnjeg me nije izneverio) mi je šapnuo: „probaj još ovaj broj…“ I jesam. Javio mi se nešto stariji čovek (rekla bih po glasu), potpuno nepoznat, a već posle prve rečenice toliko drag. Tako je dom porodice Mandić, u selu Vilovi, na obroncima Zlatara postao uskoro i moj privremeni dom. Imala sam svu udobnost, privatnost, ali i  toplinu i društvo neiskvarenih meštana, koji vole, razumeju i poštuju prirodu i sve njene mene i znamenja. Prostodušni, druželjubivi i pošteni, čika Milisav i teta Milena su tih desetak dana brinuli o meni kao da sam im član porodice. Kada ne bih bila u šetnji, na jezeru ili u nekom okolnom mestu, pili bismo čaj, razgovarali o svemu i svačemu i uživali u teta Mileninoj domaćoj kuhinji (joj, kad se setim one njene heljdopite koju mi je i za put nazad u Beograd spakovala).

14633230_1116817318396282_8285295313040468559_oA Zlatar… ima puno staza kojima biste mogli proći. I mnogo mirisnih borova, kao i drugog zimzelenog drveća. Moja omiljena pešačka ruta je bila prečica do jezera, kanjona Uvac, što iznosi oko 20 km ukoliko rešite i da odete i da se vratite pešice. Tri puta sam išla do jezera, a od toga- dva puta sam se vozila jezerom, dva puta ušla u pećinu, i nažalost, samo jednom se popela na jedan od nekoliko atraktivnih vidikovaca. Najpoznatiji je svakako brdo „Molitva“, ali moja grupa se popela na drugi, koji je naš vodič, jedan od braće Luković, otkrio godinu- dve unazad. Na vrhu tog našeg vidikovca koji je odličan za fotografisanje, naišla sam i na nešto što sam htela da ponesem sa sobom, ali sam iz nekog razloga odustala. Nekoliko dana kasnije, pokušala sam ponovo da odem tamo, ali nije mi se dalo. Bilo mi je potrebno nekoliko meseci da shvatim zašto, i da je to, zapravo, bilo dobro.

Dok smo bili na tom uzvišenju, vodič nam je rekao da, iako je dan pomalo tmuran, kada se sve uzme u obzir, uslovi su zapravo idealni. Uslovi za šta? Pa, za posmatranje leta beloglavog supa, naravno! I dodao je da se retko dešava ono čemu smo imali prilike da svedočimo: da orlovi u tolikom broju lete ispod nas. A na samom početku puta, pre brane i jezera, nalazi se poznato hranilište beloglavog supa koje se zove Manastirine, i tu možete videti najveći broj njih, kao i veliki broj gavranova. Moj foto-aparat, koji je daleko od profesionalnog, nije uspeo lepo da „uhvati“ divnoću ovih stvorenja. Mada, imam jednu fotografiju orla u steni koja je sjajna, jer je morate zumirati bar pet puta da biste uopšte uočili na njoj pticu, što svedoči o kamuflažnoj moći „nebeskog kralja“. A i za taj kadar nam je vodič rekao da je retkost, jer smo mu prišli baš blizu, a on ipak nije odleteo.

Osnovni podaci o beloglavom supu

14570763_1116817891729558_3338705806737964507_oPočetkom devedesetih godina prošlog veka, ova vrsta je umalo sasvim nestala. Ostalo je svega sedam parova beloglavog supa. Razlozi su bili sledeći: narušavanje njihovog staništa, do čega je došlo usled potapanja kanjona Uvca; nedostatak hrane, jer je stočni fond bio smanjen, kao i tzv. akcija „trovanja štetočina“. Međutim, 11. maja 1994. godine, osnovan je Fond za zaštitu ptica grabljivica „Beloglavi sup“, sa sedištem u Novoj varoši, i organizovano je hranilište Manastirina. Zamislite moje iznenađenje kada sam, upravo pišući ovaj tekst, tražila po internetu odgovor na pitanje kako se tačno zove Fond, jer sam u međuvremenu zaboravila- i upravo tom prilikom naiđem na informaciju da je osnovan na moj rođendan. Zahvaljujući njima, zatim zalaganjem čuvara prirode (SRP „Uvac“), ali i zalaganjem i trudom lokalnog stanovništva, brojnost beloglavih supova se povećala na oko devedeset gnezdećih parova, tj. oko petsto jedinki. Tako je ovo postala jedna od najvećih kolonija u Evropi. Ispred samog jezera postavljene su table na kojima se turisti mogu obavestiti o znamenitostima lokaliteta. O beloglavom supu tu možete saznati i to da žive oko dvadeset pet godina, da ženka polaže jedno jaje godišnje, na kome leže naizmenično i mužjak i ženka. Mladunci imaju tamnosmeđu boju perja, crni kljun i grivicu od paperja smeđe boje, dok je kod odraslih ptica perje svetlije, kljun bledožut, a grivica je bele boje. Beloglavi sup obično leti u paru, tj. parovima kada su u potrazi za hranom, tada ih je više i često formiraju tzv. „češalj“. Ovaj orao ne jede i ne napada ništa što je živo, ne ubija i ne traži žrtvu. Za orlove sa Uvca se zna da krase grb Srbije još od vremena Nemanjića. Markirani supovi ponekad otputuju i do Bugarske, Grčke, Izraela… jedan mladunac je čak i do Jemena otišao. Međutim, čim sazru, koliko god daleko da su odleteli, „nebeski kraljevi“ se uglavnom vrate tamo gde im je najbolje- kući. Na vrhove stena, iznad kanjona, budno motreći na okolinu. Kao što na jednoj tabli piše: „Visoko na nebu, vidi dalje, bolje i jasnije od čoveka.“ Raspon krila mu doseže i do 3m što ga čini moćnim letačem, čiji let su proučavali i aeronautičari i primenjivali pri konstrukciji letelica.

14753207_1116817635062917_194073172362028589_oMeđutim, ono što prethodno nigde nisam pročitala, a izgleda ni niko od mojih saputnika na jezeru (grupa od nekoliko Francuza, Sara- Tajlanđanka koja živi u Americi, njen dečko iz Kragujevca i njihov vozač našeg porekla), saznali smo od vodiča. Naime, beloglavi sup bira samo jednog partnera za ceo život, a utvrđivanje pola mu se može odrediti jedino DNK analizom. A prema kazivanju meštana, kada se dogodi da se stoka razboli od kakve opake i vrlo zarazne bolesti, te ugine- sahranjuje se dosta duboko da se bolest ne bi i dalje širila. Međutim, pokazalo se da u nekim slučajevima ni to nije bilo delotvorno, tj. zaraza bi nastavila da se širi. Ali, ako bi leševe te iste, zaražene stoke, pojeo beloglavi sup, bolest bi nestala. Do te mere je on važan ekološki čistač.

Ostaci starog mosta i srednjovekovnog grada

14715553_1116818395062841_4687111896244599668_oDok smo se vozili jezerom, vodič je u jednom trenutku zaustavio čamac kako bi nam ispričao šta se to nalazi tačno ispod nas. Neko od mojih saputnika je pitao kolika je dubina na tom mestu gde smo stali i odgovor je glasio- oko 100m. Treba imati u vidu da je vodostaj u to vreme (april) veoma velik zbog prethodnog otapanja snega. A ispod nas, na samom dnu, osiguran i pričvršćen, nalazio se ostatak, tačnije jedan luk starog mosta, tj. kamene ćuprije na Žvalama. To su ostaci koji su bili deo čuvenog Carskog druma koji je vodio od Dubrovnika do Carigrada. Sa naše leve strane, na obali, još uvek se jasno može videti staza iz tog vremena koja vodi u smeru Dubrovnika, a sa desne- u smeru Turske. Putovanje karavanima je trajalo trideset pet dana. Ovaj most je potopljen 1977.godine, da bi bila podignuta brana, i umesto reke Uvca nastalo je jezero čija se voda koristi za potrebe proizvodnje električne energije. Malo dalje odatle, sa naše leve strane, opazili smo ostatke našeg drevnog srednjovekovnog grada iz doba Nemanjića. Vodič nam je posebno skrenuo pažnju na pećinu sa desne strane, koju inače verovatno ne bismo ni uočili jer je zbog vodostaja u to vreme, ona bila gotovo potpuno potopljena. U vreme kada je ovaj grad bio „živ“, uslovi života su verovatno bili idealni na tom mestu- blizina reke, plodno tle, kao i ta pećina koja je verovatno služila kao neka vrsta „frižidera“ i ostave za namirnice, su govorile u prilog tome.

Pećina

14753710_1116817465062934_4672426711342901683_oUskoro smo stigli i do druge pećine, one koja je bila u programu našeg obilaska, a za šta sam ja (na sopstvenu veliku radost) bila potpuno nespremna, jer pred polazak, u Beogradu, jedva da sam nešto malo pročitala o samom Uvcu. Osim toga, verovatno zbog priče o prethodnoj pećini i moja draga saputnica Sara i ja smo pomislile kako ćemo zapravo čamcem zaploviti u nju. Nije bilo tako. Iskrcali smo se, popeli uz uzane stepenice, prošli kroz metalnu kapiju i ušli u tzv. Ledenu pećinu. U njoj je uvek oko 8 stepeni Celzijusovih, pa koje god doba godine da je, nemojte ulaziti kratkih rukava i lako odeveni. Ponesite baterijsku lampu (iako je vodič svakako ima), i zato da biste bolje videli sve oko sebe, a i da bi vaše fotografije bile što jasnije, jer unutra egzistira (iako zaleđen) jedan vrlo poseban svet. Pećina, dakle, nije osvetljena i to je delimično i zato što je nastanjuju slepi miševi. Jedan deo ima uređenu stazu, i naša grupa je išla do samog kraja te staze. Međutim, ako iznajmite posebnog vodiča, moguće je probiti se do kraja, te izbiti na suprotan kraj brda. Moj utisak onoga što sam zatekla unutra je bio sledeći: prvo, čula sam kada je vodič izgovorio da se starost pećine procenjuje na između 300 000 i 400 000 godina, ali je to zazvučalo toliko neverovatno da sam drugog vodiča, sa kojim sam sledeći put ušla u pećinu pitala ponovo za taj podatak i dobila definitivnu potvrdu da sam dobro čula i prvi put. A drugo, sve je izgledalo kao da smo zakoračili u nekakvo zabranjeno, zabravljeno i magično kraljevstvo, gde je u nekom trenutku neko rešio da pucne prstima i sve postojeće zaustavi u vremenu, ledom. I videćete oblike toliko poznate i precizno izvajane, kao da nisu delo nekakve slučajne podudarnosti. Srešćete zaleđenog goluba, krokodila, vilenjaka na sred staze, ledenu repliku krivog tornja u Pizi, nilskog konja… zaista neverovatno iskustvo!

Još o pticama  Zlatara

14856084_1116818701729477_2979659722507602189_oNakon toga, usledilo je još malo vožnje po jezeru i zatim penjanje na pomenuti vidikovac. Naš vodič se čak i na drvo popeo kako bi fotografije nas, iznad čuvenog kanjona, bile što uspelije. Nikome se nije silazilo, pogled je bio neizrecivo čaroban, a orlovi su u velikom broju leteli ispod nas… No, treba reći i to da se na Uvcu može naći preko 140 vrsta ptica, a u najznačajnije spadaju, pored beloglavog supa i suri orao, orao zmijar, orao belorepan, orao ribar, soko lastavičar, sivi soko, jastreb osičar, sova buljina… Gavranova ima najviše upravo na hranilištu, i iako može delovati kao da pomalo iskorišćavaju beloglavog supa, on ih toleriše jer je mudriji, a i on od njih dobija njemu potrebne „informacije“. Takođe, važno je istaći i crnog stvrinara, jer se ova vrsta poslednji put gnezdila u Srbiji sredinom prošlog veka. Ono što sam u međuvremenu saznala je, da je pre nekoliko godina jedan usamljeni primerak krstario Zapadnom Srbijom i da se prošle godine pojavio na hranilištu Manastirina, a ove godine, izgleda, zauzeo svoje mesto i našao stalni dom među supovima na Uvcu.

Mistično i lično

14589692_1116819188396095_72068090325259779_oMeđutim, tokom boravka na Zlataru, a i malo šire, moji lični doživljaji sa beloglavim supovima, ali i nekim drugim pticama su bili daleko čudniji od onoga što sam na jezeru i iznad njega doživela. Kada sam prvi put (od ukupno tri) išla pešice do jezera, u povratku sam u jednom trenutku pomislila da sam promašila put, i činilo mi se da ni za još sat vremena neću stići kući. Upravo kada mi je ta misao prošla kroz glavu, sa moje leve strane, prilično blizu, pojavio se beloglavi sup. Leteo je prilično nisko, paralelno sa mnom i mojim puteljkom. Zatim me je pretekao, ali nastavljajući da leti u istom smeru. U jednom trenutku više nisam mogla da ga vidim, jer je otišao daleko ispred. Vreme se, od mog polaska sa jezera promenilo, nebo je potamnelo, a počeo je da duva i vetar. Od svojih domaćina sam još ranije saznala da nije neuobičajeno da orlovi dolete i do njih, pa i dalje, naročito ako osete blizinu uginule stoke, „mada ih neko vreme nismo videli“. Ono što je meni  bilo čudno je to da je leteo samo jedan orao. Ubrzo sam naišla na dvojicu sejača na njivi, desno od puta kojim sam išla. Zagazila sam u njivu i prišla im. Rekla sam im gde treba da stignem i dobila odgovor da jesam na pravom putu, na svega pet minuta od kuće koju trenutno ne vidim, jer smo na uzbrdici. I zaista, tako je i bilo. „Orao mi je lepo pokazao put“, pomislila sam. Ispred kuće me je dočekala teta Milena, i samo što mi se obratila, opet se pojavio orao, ovog puta još bliže, i proleteo pored mene. A iza kuće se istovremeno i niotkuda pojavilo još troje, na drvetu koje se ugibalo pod njihovom težinom. Uz širok osmeh, teta Milena im se obratila: „Možete sad slobodno da idete, vratila se Ivana.“ Ubrzo su nestali… Ponovni susret mi se dogodio odmah na sledećem putu ka jezeru. Nisam mogla da se setim da li je beše trebalo da, na jednoj etapi puta, skrenem odmah, ili da nastavim još malo uzbrdo, pa da tek tada skrenem (taj drugi put je bio paralelan sa prvim, tj. isti je bio smer, ali ne bih na kraju „izbila“ baš na isto mesto). Opet, baš u trenutku nedoumice, okrenula sam se unazad i ugledala 14712544_1116818885062792_4361634660018279229_oponovo orla kako leti nisko i preko onog puta koji sam ostavila iza sebe. Hm. Svejedno, čim sam opet pogledala ispred sebe, ugledala sam neku ženu koja se polako približavala. Požurila sam joj u susret i upitala je kojim od dva puta da krenem da bih stigla do jezera. „Ovim, ovaj te vodi pravo tamo,“ odgovorila je. Ali, setila sam se orla i postavila joj preciznije pitanje: navela sam joj tačno mesto gde bi trebalo da naiđem na raskrsnicu. „ E, onda ovim donjim putem koji si promašila.“ Dakle, orao je ponovo bio u pravu i da ga se nisam setila, otišla bih pogrešnim putem. Sada više nisam bila sigurna da je sve samo slučajnost. Ali, ni to nije bio kraj. Nekoliko dana kasnije, otputovala sam na jedno mesto blizu Zlatara na jedan dan (krenula rano ujutru, vratila se uveče). Poslednji deo tog puta morala sam da pređem taksijem. Kada sam već bila blizu svoje destinacije, sa desne strane, paralelno sa nama ponovo je leteo (opet samo jedan) orao. Ali, ovaj je izgledao drugačije… Zato sam pitala taksistu- vidim li ja to dobro, je l’ ovo pored nas orao? Odgovorio mi je da jeste, ali da to “nije onaj odakle ti dolaziš… ovaj je opasniji.” Nisam ništa na to odgovorila, samo sam se zadovoljno nasmejala i poslala mu nevidljiv poljubac. Ne mogu biti sigurna da je ono bio suri orao, ali po fotografijama koje sam kasnije našla na internetu najviše mi je ličio na njega (a bio mi je dosta blizu i to ne kratko vreme)… No svakako je bio neki “opasniji” orao.

Međutim, ubedljivo najveće iznenađenje dogodilo mi se sutradan, za ručkom. Dok sam ja uživala u teta Mileninim specijalitetima, u društvu nje i njenog sina, ona je u određenom trenutku skočila, uzviknuvši: “Eno je, odlete!” Da se to nije dogodilo u tom trenutku, da ona kroz prozor nije ugledala rodu koja je upravo proletela, razgovor ne bi krenuo u tom smeru, te ja ne bih saznala da su se prethodnog dana,  (onog dana koji sam ja provela na drugom mestu), tu na obližnjoj njivi pojavile četiri rode. To i ne bi bila neka vest, da nisam saznala da ih tu, prema njenom, i ne samo njenom kazivanju nije bilo veoma, veoma dugo. Na moje pitanje: „koliko dugo?“, odgovor je bio: „pa… otkad sam ja ovde…bar 38 godina!” Eto, doživela sam i to da vidim tokom svog kratkog boravka tamo.

14681974_1116819285062752_2740462304933490746_oTražeći sreću u samoći za koju sam unapred i već prema onom snu, znala da nije usamljenost, našla sam i više nego što sam tražila. Iako na Zlataru nisam tražila društvo ljudi (naprotiv), svako koga sam srela je bio ili bila, pravo osveženje i zauvek lepo sećanje.  Najbolje društvo su mi, razume se, bili moji domaćini. A priroda… dala mi je i više nego obično… više nego što sam zamolila i više nego što sam očekivala… Greši svako ko misli da je skrnaveći, ne skrnavi i sebe. A blažen je onaj ko je čuva, poštuje, neguje, sluša… jer tada je i razume. I generalno, mi (ljudi) lepoti zapravo ne možemo ništa, ali zato ona NAS može napustiti, možemo bez nje zauvek ostati. Lepota se na dar ne dobija tek tako: ili ste je nečim (unapred) zaslužili, ili vam je data na poverenje, tj. tek treba da dokažete da li ste je zaslužili… A kada je reč o meni… u svetlu najnovije informacije na koju sam ovih dana slučajno naišla, ubuduće ću svoj rođendan dvostruko slaviti.

 

Autor: Ivana Gligorijević

Related posts

Leave a Comment