Intervju: Adrijana Ranković – Kreativnost nije beg, već suočavanje

Ako se do sada niste susreli sa poezijom prepunom boja, flore i faune, onda „Čupava Keleraba“ sa pravom može reći da vam donosi jedan ekskluzivan intervju. (just FOTO, no VIDEO). Razgovarali smo sa Adrijanom Ranković, čije pesme ste već mogli da se čitate na našem sajtu.

Bilo je reči o kreativnosti, stvaralaštvu i planovima za buduće delanje. Uživajte u nastavku koji je pred vama. 🙂

 

 Šta za tebe označava imenica „kreativnost“? Da li se ona može definisati kao pozitivan beg, ispoljavanje inovacija, nešto što je suprotno destrukciji ili je ona nešto potpuno suprotno navedenom?

Svaki čovek ima potrebu da stvara. Samim tim, za mene je kreativnost pre svega potreba. Ona je nešto što može i treba da se razvija. Ne doživljavam je kao beg. Pre je shvatam kao suočavanje.

Gde se sve možemo susresti sa tvojim stvaralačkim diskursom?

Moje pesme možete čitati u časopisu „Afirmator“, u novinama „Žig info“ i na sajtu „Crna ovca“, a odnedavno i u štampanom obliku u zborniku „Krilate pesme i prijatelji“. Ipak, većina  njih objavljena je na Čupavoj Kelerabi, jer su biljojedi iz mojih stihova odabrali upravo nju.

Šta najviše okupira tvoju pažnju i inspiraciju prilikom stvaralačkog procesa?

Inspiraciju najčešće pronalazim u običnom, ponekad i u banalnom. Na ono što je obično često neobraćamo dovoljno pažnje. To je ono što podrazumevamo, što je uvek tu, i zbog toga ne uspevamo da ga upoznamo do kraja. Rekla bih da ako pažljivo gledamo, inspiracja je svuda oko nas.

U tvojim pesmama tematsko-motivski sloj sadrži obilje elemenata iz životinjskog sveta, te tako u pesmi „Otkrivanje“ zatičemo motiv zmije i slona, dok u pesmi „Bez oklopa“ lirski subjekt, u oniričnoj atmosferi, pokriva reči „jezicima usnulih kornjača“ u strahu da ga ne zgnječi „papirni slon“. Kakva je tvoja težnja u građenju ovakvog izraza?

Ja volim džunglu. Prvaknjiga koja me je opčinila a da nije bila zbirka pesama bila je „Knjiga o džungli“ Radjarda Kiplinga. S vremenom je i moj apoezija podivljala. Ako već ne mogu da uzviknem „Poezija – to sam ja“, onda bar mogu da kažem „Moja poezija – to sam ja“, a ispostavilo se da nas obe Fejs toliko poznaje da je identifikovao gotovo sve stanovnike ekosistema mojih pesama i poistovetio me s njima. Evo rezulta sa nekoliko Fb kvizova:

2

3

 

Životinjsko carstvo se i dalje proširuje. Ovog leta mojim omiljenim insektima vilinim konjicima, pridružili su se i manje omiljeni komarci, pa ćete uskoro moći da čitate i o njima.

 

Pored životinjskih motiva zatičemo i poigravanje bojama, koje je uspostavljeno po principu sinestezije („Sinoć me zagrcnula crvena“). Da li smo ovde na tragu određenih pesničkih uzora ili je ovakav izraz, zapravo, suprotstavljanje tradiciji?

Kada nas je na jednom od časova kreativnog pisanja profesor Mihajlo Pantić upitao odakle pišemo, ja sam odgovorila da pišem iz boja. One su jako značajne za mene. Uvek ih biram pažljivo, jer ih doživljavam kao izvor snage. Boje iz moje poezije su ono što vidim kada zatvorim oči. To je moja vizija sveta. Ovako izgledaju kad ih nacrtam:

4

 

Kako je danas shvaćen pesnik – kao persona non grata ili kao kulturni pregalnik?

Za nekog je pesnik siva, za nekog crvena, za nekog plava, za nekog ljubičasta. Kako god ga doživljavali, nema epohe u kojoj je pesnik nebitan.

Možemo li uskoro očekivati štampanu verziju tvojih pesama, u vidu zbornika ili čak zbirke?

Već sam spomenula da moje pesme odnedavno možete čitati u zborniku „Krilate pesme i prijatelji“. Verujem da ću svoju zbirku završiti u toku naredne godine. Do tada ćete morati da sačekate ako vas zanima koja će životinja biti u njenom naslovu, jer se Čupava Keleraba nije setila da me to pita. 😉

 

Na kraju intervjua vam sa zadovoljstvom predstavljamo još jednu Adrijaninu pesmu. Takođe, nadamo se da ćemo svi u što skorijem periodu saznati naslov prve zbirke pesama Adrijane Ranković. 🙂

 

UTAPANJE U PLAVOJ

Već sam ti jednom rekla
Kako umem strašno da nedostajem.
Previše sam voljena –
Sve je to moj usud.
Moje cvetne haljine
Davno su se nalokale suza.
Pokrijem butine plavom
I dugo gledam u plafon.
Ja nisam rođena da povređujem.

U meni uvek nešto plamti,
A ja sanjam kako lebdim u zelenkastoplavetnoj,
Ali me otima ta vatra
I zove sebi sećanje
Da nisam rođena da povređujem.

Ponekad se deo mene izgubi
U nepreglednom ledenom jezeru.
Nad vodom je tad zora,
A ovde je uglavnom davno prošlo podne.
Blaga ljubičasta magla
Upija svaki glas,
Recimo o tome da nisam rođena da povređujem.

Sakuplja podivljale trave
I gricka lotosove listove,
Što rastu ko zna gde.
Razmišlja da li mi je kosa dovoljno lavovska
I da li mi haljina pristaje,
Ali ne i o tome
Da nisam rođena da povređujem.

Razmišlja jesam li lepa tome jezeru
Što upija moj lik,
Grudi, struk i bokove,
Moje noge, članke,
Moje prste,
Moja stopala,
Moju razuzdanu dušu,
Moje sve!

Da mi je da se tu utopim
Dok se još nisam setila
Da nisam rođena da povređujem,
Al’ umem strašno da nedostajem,
Da sam previše voljena
I da je to moj usud
I kako sve moje haljine
Mirišu na so.

Autor: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment