Poezija: Irina

Nije  više morao na silu da te gura u ormar
Među čiviluke, njegovo svadbeno odelo i venčanicu tvoje majke zavlačila si se svojevoljno

Svake večeri kada je sa puta dolazio terao bi vas da pijete sokove koje tog dana nije prodao
Morale ste da se smejete
Slikao vas je i postavljao vaše osmehe na svoj fejsbuk profil, hvalio se svetu kako ima divnu decu
A potom bi skidao kaiš
Tuko vas je besomučno
Polivao viskijem
Tebe, sestru i majku
Nazivao je imenima
Svojih šefova
Dok vam je gazio po stomacima
Dok vas je pesničio

Ućutao je tek kada te je oslepeo Irina
A ti ni glasa nisi pustila
Plašila si se, ako zucneš
Mislila si biće gore
Ćutala si zalivena krvlju i suzama
Slepljena sva ko mumija danima
Sve dok nisi izdahnula

Sada ga dozivaš iz lakovanog kovčega
Hladno ti je Irina
Veruješ u očinsku toplinu
Veruješ da će doći
Čezneš za plamenom sveće pokajnika.

Autor: Zoran Antonijević

Related posts

Leave a Comment