Prvi deo teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/09/psiholoska-motivacija-u-pripovetkama-laze-k-lazarevica-i/ .
U Lazarevićevoj najzahtevnijoj pripoveci, „Vetar“, osećanje ljubavi je brzo planulo, ali još brže se ugasilo. Poseta bolesnom Đorđu dovodi do junakove muke – Janko upoznaje i zaljubljuje se u Đorđevu lepu i plemenitu ćerku. Junak shvata da majčine pohvalne reči o devojci nisu njena saglasnost, on saginje glavu dok Đorđe i njegova ćerka nestaju u daljini.
Lazarević je u ovoj pripoveci stvorio tip energične, autoritativne, uporne, mudre i odmerene majke. Između Janka i majke postoji porodični sklad, ali i neprijatni, neiskazani, neispoljeni sukobi oko ženidbe, koja bi unela disharmoniju u porodični život. Majka svoje mišljenje provlači kroz sasvim običan razgovor, ali Janko razume presudu koja stoji u njenim očima. Kod Lazarevića je važna poetika ćutanja, kod njega i tišina govori. Lazarevićev junak je tip bezvoljnog čoveka, koji sve ostavlja vremenu i slučaju da odluče. Za sve što želi da uradi osluškuje majčino reagovanje. Oči su za Lazarevića najsigurniji pokazatelj duševnog života.
Pripovedaču pripadaju samo prve dve rečenice ,,Bio je red na njega, na Janka. On je ovako pričao”. Dalje pripovedanje teče u prvom licu, sa unutrašnjom tačkom gledišta. Prednost pripovedanja u prvom licu jeste u tome što je ono uverljivije i izraženije, omogućava samoispoljavanje i samoiskazivanje junaka. To je mogućnost da pisac duboko zađe u intimni svet i psihu junaka.
Vetar čitaocu ostavlja utisak težine, čoveka koji se našao u oluji, baš kao da ga vetar nosi na stranu na koju ne želi, jer je snaga vremenske nepogode jača od čovekove. Ali čovek u takvim okolnostima se bori, traži pomoć, izlaz, spas, a Janko se prepušta ,,vetru koji ga nosi”, umesto onom kojeg bi savladao. Ali ideja o fatumu, predodređenosti čovekovoj, prosijava iz ove priče.
Srpski pisac je ovom psihološkom studijom o odnosu između majke i sina, i ne znajući, načeo arhetipsko-mitsku temu, koju je Frojdova psihoanaliza učinila jednom od centralnih priča dvadesetog veka. Posmatrajući Eros, Frojd mu je suprotstavio Tanatos. Ako govorimo na mitološki način, Frojd je ljudsku istoriju posmatrao kao rezultat borbe oba dva principa. Medicinski opis kod Frojda srećemo literalizovan kod Lazarevića.
Arsen („Na bunaru“) oseća snažnu ljubav prema Anoki kao i Janko prema Đorđovoj ćerci („Vetar“). Obe ljubavi su psihološki snažno ispoljene, ali razlika je u tome što Janko ispoljava rečima tu ljubav, a Arsenu pomaže narator, pa tada dolazi do psihološke potcenjenosti.
Ali ni u jednoj od pripovedaka, pa ni u „Verteru“, patrijarhalni obziri i moral nisu sprečili zbližavanje. Kidanje tog osećanja, tih šetnji, misli, emotivnih i refleksivnih stanja zaljubljenih i svega ostalog što se izrodi ili bi se moglo izroditi u takvoj atmosferi, prestaje kada treba da postane intenzivnije, da pređe u novi kvalitet, u brak, u fizičko zbližavanje, u zajednicu. Iz ovakve materije izrasta psihološki zaplet pripovetke. Ako su do tada postojali principi, moral, društvo, selo, prijatelji, oni nisu bili toliko jaki kao sada, jer sada ta snaga lomi ono što je prirodno, ljudsko, a što junaci ne smeju verbalizovati.
Ako govorimo o Aninom stanju interesantno je da ona hladno prima obrt koji su zaklonile iluzije, ali to je više tragična tišina nego spokojstvo. „Švabica“ je pisana upravo zbog psihološkog motiva – traženje oproštaja za učinjeni greh, ali do oproštaja ne dolazi.
Uspostavljanje poretka na račun pojedinca znači gubitak ili raspad identiteta jedinke („Verter“, „Vetar“, „Švabica“), a individualnost i radni potencijal ličnosti je najviša vrednost građanskog doba.
Kod Lazarevića nema razrađenih negativnih likova. Pretežno su muškarci nosioci kriza, a od ženskih likova ta uloga dodeljena je jedino Anoki („Na bunaru“).
U porodičnoj zadruzi prikazani su oni koji teže njenom uništenju i oni koji je održavaju. U ovoj, umetnički najskladnijoj pripoveci, prikazano je kako u staru zadrugu Đenadića, u vidu napasti i nevolje, dolazi snaha Anoka i preti da je razori. I pre njenog priključivanja zajednici glas o njoj nije veseo (,,Nije ona za našu kuću!”, ,,Jedna namiguša!”, ,,Sve bi nas zadavila!”…). Anoka unosi pometnju, zbog nje se formiraju tajne sednice, čak i muž traži izlaz kod svog đede, koji naređuje svima da je služe u nadi da će njegov plan doneti Anokinu promenu i pokajanje. Tako i biva, zapravo njen bes jenjava i ona postaje pokoran član zadruge. Zadruga pobeđuje, odnosno kolektivni princip nad individualnim. Nakon prikaza meseca i noći, u kojoj se njen bes bori sa mislima da se ponizi, petlovi donose jutro, umivanje ukućana i nebo koje se ,,nekih puta čisto osmeškuje i raduje”.
Kod ostalih žena prepoznaje se zajednička crta: uravnotežena plemenitost i smernost. Lazarević retko daje fizičke opise, čak i kada daje npr. Mišin fizički opis dok gleda kroz ključaonicu, ono što on vidi ne može da stane u vidno polje.
Posebno je važan opis očiju koji se često proteže kroz pripovetke. Promene u Mitrovim očima („Prvi put s ocem na jutrenje“) uslovljene su osećanjem krivice, beznađenjem, očajanjem. U „Švabici“ i „Vetru“ ovaj motiv takođe je važan, jer pored erogenog značenja ima jako psihološko značenje. Slika očiju uvek postaje ekvivalent duševnog stanja, pa tako i u svakodnevici kažemo ,,Iz očiju mu se videlo…”.
Lazareviću nije stalo do lica nego do detalja na licu, do pokreta, do osećaja, do stanja. Važni su i motivi neba, zvona, prašine, vetra, a sve u funkciji psihološkog proučavanja. Međutim u svojim pripovetkama Lazarević je uspeo da izrazi i ženstvenost Marije, Anoke, Švabice Ane…
Lepota tih mladih žena neodoljiva je, bilo da se njome prikriva smernost ili namćorstvo. Osnova privlačnosti je upravo lepota, a ljubav između žene i muškarca protkana je kroz gotovo sve Lazine pripovetke. Ljubav je magična sila koja vraća stvari na mesto, koja ,,preobraća” odlutale. Anokina kapricioznost, sebičnost i egoizam, njeno antizadrugarsko raspoloženje, preobraženi su.
Iako su neki govorili o pesimizmu kod Laze („Vetar“, „Verter“, „Švabica“), ima i srećnih završetaka koji su u znaku epifanije, bogojavljenja. Ovaj fenomen može se primeniti na pripovetku Prvi put s ocem na jutrenje. Epifanijski doživljaj možemo primeniti u smislu u kojem je Arisotel formulisao efekat katarze.
Psihološki zaplet nastaje upravo zato što junaci ne znaju šta žele. Oni pribežište nalaze u porodici. Izuzetno je jaka figura majke koja preuzima ulogu oca. Materinska uloga im u odlučnim momentima daje snagu koja ukazuje na njihov stvarni društveni značaj i mesto u porodici. One odvraćaju vinovnike od zadnjeg koraka koji bi srušio porodicu: mati u „Prvi put s ocem na jutrenje“, mati u „Vetru“, mati u „Švabici“ itd.
Likovi žena, pored psiholoških nijansiranja i individualizacije, jednoličniji su i jednostavniji. Pisac je ulogu majke, u svestranom značenju te reči, dao najcelovitije. Ako samo pogledamo Lazarevićevu autobiografiju, nesumnjivo ćemo videti da je i njegova mati bila nosilac i usmeravač porodičnog odgoja, budući da je rano ostao bez oca. Mladom Lazareviću njena snaga izgledala je ogromna, i iz te emotivne vezanosti izraslo je poštovanje i izvesna lična potčinjenost kultu majke.
Čak se i završena radnja može oblikovati kao radnja u razvoju (npr. u pripoveci-portretu „Prvi put s ocem na jutrenje“, gde se karakter/lik pokazuje samo u određenoj situaciji). I u ovoj pripoveci žena igra veliku ulogu – majstorski je smirena i privedena razrešenju iz koga zrače razumevanje, poverenje i ljubav. Žena Mitru vraća veru u život i goni misao o samoubistvu. Dolazi i do omalovažavanja materijalnih vrednosti; konj je kljusina, livada pustolina, a samo se kuća ne potcenjuje, jer je kuća sinonim za vrednost, za zajednicu.
Laza Lazarević pažljivo odabira svaku reč, gest i detalj, čija je funkcija osvetljavanje situacija i likova. Psihološka stanja oca i majke jesu iskakanja iz egzistencijalnog ,,ja” i primer paralepse. Po Ženetovoj naratologiji paralepsa predstavlja tekstualni anahronizam, pripovedanje o događajima iz budućnosti. Dakle, izjednačava se sa pojmom anticipacije.
,,Kakav mrtvac! Vi mislite da on to ozbiljno misli?… Peklo je to i njega, vidi se to”. (Lazarević 1996: 70) To su zapažanja koja dečak Miša nije mogao da vidi, nego su date sa vremenske distance. Lik Miše uvijen je u nekoliko maski, pa je zato teže pratiti tok, a Lazarević zahteva višestruku pažnju.
Možda najbolje možemo govoriti o psihološkoj motivaciji ako uzmemo pripovetku Sve će to narod pozlatiti. Kod Blagoja kazandžije vidimo nemogućnost da prihvati stvarnost onakvu kakva sada jeste. Njegova sudbina je u sinovljevim rukama, sin je uzdanica za budućnost, za mirnu starost. Iz Blagojevih pokreta i iz njegovog ponašanja možemo videti i duševno stanje, on je slikan glagolskom deskripcijom. Zapravo, vidimo Blagojevu potrebu da verbalizuje sve, on postaje sve pričljiviji i sve nervozniji u čekanju ranjenog sina. Sa događaja se prelazi na stanja, a sve je to povezano i izborom motiva (npr. motiv stolice bez jednog nogara, ali sada nećemo govoriti o simboličkoj motivaciji). Svest je obično data unutrašnjim monologom. Lazarević u ovoj pripoveci, nesumnjivo izgrađenoj na kontrastu od samog početka, daje upečatljivu sliku Blagojevog duševnog stanja kada Blagoje prolazi pored sina ne prepoznajući ga. Njegova psiha, zapravo, nagonski odbacuje mogućnost o invaliditetu svog sina. Samo kraj Blagojevog oka dotiče svog, sada u drugom svetlu, sina, a to je vrsta psihološkog šoka, neverica, nepomirljivost, krvotok, puls. Obojica dolaze do zaključka da samilost drugih ne može vratiti njega starog, da treba živeti sada u takvim okolnostima i proživljavati to na najlakši mogući način.
Lazarević unosi asocijacijativnu psihologiju u lik Blagoja, i do kraja daje sliku tragične sudbine ljudi. Ako okvirno pogledamo, početak i kraj pripovetke isti su. Ljudi na početku čekaju lađu, na kraju čekaju lađu. Ali to nisu isti ljudi. Niti su isti oni koji su otišli sa pristaništa, niti oni koji su ostali. Ne samo da nisu isti fizički, nego i psihički, a psihička stanja posledica su unutrašnjih preživljavanja koje niko ne može tako glasno proživeti osim njih samih. Telesne rane postaju duševne. Unutrašnji i spoljašnji svet uvek se prepliću, ali unutrašnji diktira spoljašnjem kako da se odrazi. Čak i da telo želi drugačije, psiha nesvesno radi protiv njega, pa tako mora biti i u umetničkom delu, posebno u onom koje je realistično.
Laza je bio protiv onih koji su hteli novo po svaku cenu; ovaj pisac opisuje umetničkim sredstvima realiste, dodajući tome nešto novo. Poput Stankovića, Lazarević smatra da pravi i veliki pisac mora da obuhvati život u celini. Lazarević je okrenut prošlosti i veruje u patrijarhalni svet, a kritikuje novo doba, koje je neminovno dolazilo. Čitalac ostaje sa krajnjim utiskom da je pisac uspeo da u pripovetkama prikaže čoveka – a to je najvažnije u određivanju uspešnog ostvarenja umetničke istine.
,,Lazarević ima sposobnost ne samo da vidi šta je važno u životu i karakteristično kod koje ličnosti, no je isto tako u stanju da svojim ličnostima da života, da od njih napravi žive ljude, da celom pričanju da reljefa”. (Marković 1964: 27) Buna pojedinih junaka protiv porodičnih i drugih stega, jeste protest Lazarevića protiv okova koje su mu nametali život i obziri. Čim u razvoju radnje dođe do jasnog diferenciranja suprotnosti, već se naziru rešenja, jer uvek pobeđuju izgrađena shvatanja sredine.
Svi zalutali vraćaju se sa pogrešnog puta, pronalaze zajednicu i uviđaju njenu moralnu snagu, utapaju se u nju da nikada više ne nađu sebe, svoje ja. Kao u biblijskoj paraboli, vraćaju se na kućni prag. Suprotstavljanje je proizilazilo iz strasti, a nosioci neslaganja morali su se povinovati tradiciji. Sve pripovetke zasnovane su na traženju psihološkog oslonca koji je izgubljen. Poremećena ravnoteža na kraju se uglavnom uspostavlja, zapravo, neki junaci nalaze oslonac (Mitar, Anoka), a neki žive bez njega (Janko („Vetar“ i „Verter“), otac Blagoje, Maričić). Bilo da postoji oslonac ili ne, mora postojati neka vrsta mira. Ako ne u samom junaku, mora postojati izvan njega.
Autor: Jelena Medaković
Foto-izvor: Wikipedia
