Postoje knjige kojima se čovek vraća ne zato što ih je zaboravio, nego zato što zna da ih nije do kraja razumeo ni pri prvom, ni pri drugom čitanju – „Uliksu“ se, kod mene, to dešava redovno, a poslednji povod bio je razgovor sa prijateljem oko poslednjih poglavlja Itaka i Penelopa, dovoljan da me vrati njenoj džojsovskoj verziji – onom danu u Dablinu koji se, kao i homerski ep, na kraju svodi na povratak kući.Elem, godinama sam „Uliksa“ doživljavao kao neku vrstu književnog maratona – knjigu koju treba pretrčati, poglavlje za poglavljem, do samog kraja, kao da se na cilju dobija diploma pravog čitaoca. Trebalo mi je dosta pokušaja, od kojih su neki tonuli negde oko „Kirke“, da shvatim da je greška već u samoj toj slici trke. Uliks nije knjiga koju čovek pretrčava; to je knjiga u kojoj se boravi, kao u Čarobnom bregu o kome sam ovde nedavno pisao. A poslednja dva poglavlja, Itaka i Penelopa, čine, po mom skromnom, ali priznaćete ne i neutemeljenom mišljenju, najsmelije zamišljen završetak u istoriji romana – dva jezika nataknuta jedan na drugi kao dve tektonske ploče koje se sudaraju i proizvode potres.
Itaka je pisana kao katehizis – niz pitanja i odgovora, u tonu koji podseća na udžbenik fizike pomešan sa verskim priručnikom, gde se svaka, i najintimnija stvar koja se te noći dešava između Bluma i Stivena, obrađuje sa istom pseudonaučnom preciznošću kojom bi se opisala putanja komete. Blum i Stiven se vraćaju u ulicu Ekls, u kuću pod brojem sedam, piju kakao, razgovaraju o Odiseji, o Irskoj, o Jevrejima, mokre zajedno u bašti posmatrajući zvezde, i sve to biva rastavljeno na pitanja poput „Šta su uporedili?“ ili „Kojom trajektorijom je tekućina prošla?“, kao da je sam pripovedač, uplašen od emocije koja bi normalno pratila susret dva usamljena čoveka, pobegao u jezik nauke da bi se od te emocije zaštitio. I baš tu leži trik koji sam prvi put propustio, a koji mi je, pri drugom čitanju, ispostavilo se, konačno postao jasan – hladnoća jezika čini nežnost koja kroz njega probija mnogo potresnijom, upravo zato što se probija uprkos formi. Kad Džojs pita šta je Blum radio dok je posmatrao Stivenov odlazak, i odgovori nabrajanjem zvezda i udaljenosti u svetlosnim godinama, on zapravo opisuje jedan od najtužnijih trenutaka romana – čoveka koji, izgubivši sina, na trenutak dobija zamenskog sina, a onda ga gleda kako odlazi u noć – ali čitalac tu tugu mora sam da prevede nazad iz astronomskih jedinica u ljudske, jer mu je tekst neće ponuditi gotovu.
Setio sam se, čitajući ponovo Itaku, one hladnoće kojom fizika opisuje toplotnu smrt svemira, onaj scenario u kome entropija dovodi sistem do stanja u kome više nema razlike, u kome vlada ravnomerna, mrtva temperatura. Itaka mi na trenutke liči upravo na to – dan pun susreta i žudnje koji se, kako se poglavlje bliži kraju, hladi do kataloga, do liste stvari u Blumovoj fioci, do inventara njegovog života svedenog na brojeve, kao da sam roman, iscrpljen sopstvenom energijom, klizi ka entropijskom miru. Baš kad čitalac pomisli da će se knjiga tako i završiti, dešava se nešto sasvim doslovno, tipografsko: posle poslednjeg pitanja „Gde?“, na koje nema napisanog odgovora, na stranici stoji samo jedna ogromna, štampana crna tačka – veća od bilo koje druge u knjizi, sama na inače praznom prostoru. To je jedna od najsmelijih grafičkih odluka u istoriji romana. Ta tačka je, u isti mah, obična tačka na kraju rečenice, ali i vizuelni znak za san u koji Blum konačno tone, a možda je, s obzirom na to čime se poglavlje bavilo, i slika same Zemlje posmatrane iz kosmičkog rakursa – jedan jedini znak interpunkcije koji uspeva da ponese i težinu kosmosa i težinu jednog umornog čoveka koji samo želi da zaspi.
A onda, bez ijedne tačke, bez ijednog zareza, počinje Penelopa – i moram da priznam da mi je taj prelaz pri prvom čitanju delovao kao uranjanje u toplu vodu posle duge šetnje po mrazu. Molin monolog, osam ogromnih rečenica bez interpunkcije, teče tamo gde je Itaka merila, seća se tamo gde je Itaka katalogizovala, potvrđuje tamo gde je Itaka ostavljala pitanja bez odgovora. Taj obrt, iz jednog krajnjeg registra svesti u drugi, čini mi se ključem za razumevanje čitave arhitekture romana – Džojs je, na samom kraju, hteo da pokaže dva sasvim različita načina na koje um zna svet, znajući da bi bilo koji od njih, ostavljen sam, dao samo polovičan portret jednog ljudskog dana.
Molina rečenica se otvara i zatvara istom rečju, „da“, i ta kružna struktura, koju sam, pišući o Fineganovom bdenju, već pominjao kod Džojsa kao opsesiju, ovde poprima mnogo intimniji smisao. Nije to kosmička petlja u kojoj se kraj sveta vraća na svoj početak, nego skromnija, ljudskija petlja jednog sećanja – Moli se, u poslednjim redovima monologa, vraća prosidbi na brdu Hauta, onom trenutku kad je Blumu, mladom i neiskusnom, rekla da, i osetila kako mu srce kuca ludo. Ta uspomena, izvučena na sam kraj, posle svih njenih misli o Blejzisu Bojlanu i njenom nezadovoljstvu Blumom, na kraju ipak ne završava porazom nego potvrdom – kao da je Moli, prošavši kroz sumnje i gorčine, na kraju izabrala isto ono „da“ koje je izabrala i onog dana na Hautu, samo sad svesnija, iskusnija.
Uobičajeno je Moli čitati kao arhetip zemlje-majke, personifikaciju samog principa plodnosti i tela, kako ju je i sam Džojs u svojim beleškama nazivao – i u tome ima istine – njena menstruacija, koju pominje bez ikakvog stida, čini je likom najmanje ograđenim moralnom cenzurom u čitavom romanu. Ali čini mi se greškom svesti je samo na simbol, jer je Moli, iznad svega, vrlo konkretna žena sa vrlo konkretnim gorčinama – prevarena, usamljena, ožalošćena za mrtvim sinom Rudijem, iako to ređe pokazuje nego Blum. Njeno „da“ na kraju nije naivno slavlje života uopšte; to je teško, iskustveno osvojeno pomirenje sa konkretnim, nesavršenim čovekom sa kojim deli krevet, iako u tom krevetu leže glava do nogu, u položaju koji je i sam simbol njihove bračne distance.
Ako se homerska paralela uzme ozbiljno, kako to Džojs zahteva svojom naslovnom arhitekturom, Itaka je, u Odiseji, poglavlje povratka i ponovnog uspostavljanja reda – Odisej se vraća, ubija prosce, i konačno leže sa vernom Penelopom. Džojsova Itaka zadržava taj povratak: Blum se vraća kući, i kroz onaj urnebesni katalog suparnika svodi sopstvenu ljubomoru prema Bojlanu na spisak imena i statistiku, čime je, na svoj hladan način, obuzdava, isto onako kako je Odisej obuzdao prosce, samo rečima umesto strelama. Moli, međutim, tog istog popodneva spavala je sa Bojlanom, i ta izneverena vernost, ta ironična inverzija mita, čini Džojsov kraj poštenijim prema stvarnom ljudskom iskustvu nego što bi to bio bilo kakav čist povratak klasičnom obrascu. Ona nije Penelopa koja je čekala; ona je žena koja je, uprkos nevernosti, na kraju ipak birala Bluma, birala onaj isti odgovor koji je dala na Hautu, i u tom izboru, ne u čistoti, leži njena verzija vernosti.
Postoji, mislim, i jedna dublja dimenzija u ovom paru poglavlja, koju je lako propustiti ako se čita samo na nivou stila. Itaka, sa svojom opsesijom brojevima i katalozima, deluje kao svet u kome je nauka zauzela mesto koje je nekad pripadalo Bogu, dajući odgovore na sva pitanja osim onih koja su zaista bitna – zašto Blum voli Moli uprkos svemu, zašto ostaje. Molin „da“, koji u engleskom, „yes“, nosi gotovo liturgijski prizvuk pristanka, radi upravo suprotno: ne dokazuje ništa, samo potvrđuje, i time romanu vraća onaj deo smisla koji racionalni jezik prethodnog poglavlja jednostavno nije znao kako da uhvati.
Kad se ova dva poglavlja čitaju zajedno, kao jedna, dvodelna celina, čovek shvati da Džojs nije samo završio jedan dan u Dablinu – on je, na samom kraju svog romana, postavio jedno od najstarijih filozofskih pitanja u novom ruhu: da li je istina bliže onome što se meri i broji, ili onome što se oseća i izgovara bez dokaza? On na to pitanje ne odgovara; prosto nam daje oba glasa, jedan za drugim, i ostavlja nas da sami odlučimo koji nam je, tog dana, bliži.
Autor: Boban Savković
Izvor: Plavi krug