NEVIDLJIVI – Roj Jakobsen
Malo norveško ostrvo Bareja, parče stene u moru, predstavlja ceo univerzum za svoje stanovnike. Hans, njegova žena Marija, otac Martin, sestra Barbru i ćerka Ingrid – tri generacije porodice Barej, po kojoj ostrvo nosi ime – pokušavaju da održe ravnotežu života u stalnoj borbi sa neprijateljskom klimom i raspoloženjima mora, koje ih hrani ali i nemilosrdno odnosi živote. Ostrvski život je težak, ali „ostrvo čuva ono što ima, svom snagom koju ima”.
Suočeni sa brojnim nedaćama, ovi ostrvljani odolevaju izazovima prirode ali i uticajima kopnenog sveta, koji preti da naruši delikatnu ravnotežu, toliko važnu za njihov opstanak. Stub porodice je ćerka Ingrid, i mi pratimo njen životni put – od melanholične dvanaestogodišnje devojčice do kraljice ostrva.
U romanu Nevidljivi Roj Jakobsen slika portret jednog nestalog vremena. Kroz njegovo pripovedanje, koje je povremeno sirovo, a povremeno nežno i kontemplativno, otkriva nam se život radničke klase s početka 20. veka i sudbina one vrste ljudi koji predstavljaju stub norveškog društva. Preispitujući veze zemlje i identiteta, sudbine i slobode, lepote tišine i tereta neizrečenih misli, ovaj roman se s razlogom našao u užem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu i Međunarodnu književnu nagradu grada Dablina.
_______________________________________________________
Roj Jakobsen (1954) jedan je od najuticajnijih norveških pisaca romana i kratkih priča. Rođen je i odrastao u predgrađu Osla. U ranoj mladosti je promenio brojna zanimanja i imao buran život. U tinejdžerskim danima bio je član kriminalne grupe, zbog čega je šest meseci proveo u zatvoru.
Za svoju prvu zbirku priča Zatvorski život osvojio je nagradu Tarjej Vesos, koja se dodeljuje debitantima. Potom su usledila brojna norveška i skandinavska priznanja, među kojima je i Nagrada norveških književnih kritičara. Dva Jakobsenova romana su nominovana za književnu nagradu Nordijskog saveta, roman Drvoseče ušao je u uži izbor za dablinsku književnu nagradu IMPAC, a njegov roman Nevidljivi se našao u užem izboru za dve prestižne međunarodne nagrade za književnost.
Član je Norveške akademije za jezik i književnost.
DOGODILO SE – Etela Farkašova
Kroz priču o junakinji koja se suočava sa bliskom smrću svoje majke, Etela Farkašova nam otvara vrata intimnog sveta u kojem se prepliću sećanja na majčin život i svakodnevica njenih poslednjih dana. Svojim slojevitim pripovedanjem autorka uspeva da dopre do najdubljih kutaka psihe, unutrašnjih sukoba i emocionalnih doživljaja, bojeći ih filozofskim promišljanjima o univerzalnim vrednostima ljudskog života, ne zanemarujući neizbežne praktične i racionalne aspekte jednog od najsnažnijih i najsilovitijih iskustava koja čovek može imati – neminovnog i sporog umiranja bližnjega.
Dogodilo se nije samo knjiga o umiranju, već o lepoti i složenosti odnosa kćerke i majke i dubokim emotivnim istinama, prožetim refleksijama o prirodi vremena i pamćenja.
Ponekad, pre nego što zaspim, razmišljam da li bih želela da pišem o njoj… da nije tog sporog, tajanstvenog prelaska od egzistencije ka nepostojanju… da nije te promene koja postaje sastavni deo moje svakodnevnice, ali koja me istovremeno na jedan neobičan, do sada nepoznat način udaljava… kao da sam prevazilazila svoje sopstveno postojanje.
_________________________________________________________
Etela Farkašova (1943), slovačka spisateljica, esejistkinja i filozofkinja, rođena je u Levoči, a veći deo života provela je u Bratislavi. Po obrazovanju matematičarka i fizičarka, kasnije je doktorirala filozofiju i predavala na Univerzitetu „Komenski”. Kao autorka, Farkašova je poznata po delima u kojima istražuje egzistencijalne teme, prolaznost života, odnose između sećanja i identiteta i umetnost preispitivanja svakodnevnih iskustava. Njeno stvaralaštvo nagrađeno je brojnim priznanjima, među kojima su nagrade Udruženja slovačkih pisaca, tri SLF nagrade za filozofske eseje, Zlatna medalja Univerziteta „Komenski”, Zlatni počasni orden Republike Austrije i nagrada Anasoft Litera.
Njena poslednja dela donose duboke filozofske i emotivne uvide, ističući je kao jednu od najvažnijih književnih ličnosti današnje Slovačke. Za roman Dogodilo se dobila je prestižnu nagradu slovačkog PEN centra 2006. godine.
ELENI, ILI NIKO – Rea Galnaki
Kćerka kapetana i prvog vlasnika pozorišta u Atini, Eleni Bukura bila je prva grčka slikarka, u vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da studiraju. U mladosti se prerušila u muškarca i napustila rodno ostrvo Speces kako bi u Italiji ostvarila svoju strast prema slikarstvu. Nakon udaje za slikara revolucionara, Saverija Altamuru, njen život polako počinje da poprima tragičan obrt. Napuštena od supruga, vraća se u Atinu, a nakon gubitka dvoje dece – kćerke i sina Ioanisa Altamure, koji je bio čuveni marinista – Eleni se potpuno povlači iz društva. U starosti provodi dve decenije u samoći i tami kuće pored mora, gde njen duh luta između stvarnosti i legendi. Okružena šaputanjima o magiji i ludilu, zapostavljena od sveta umetnosti, ona se suočava sa sudbinom majke i slikarke, tragajući za smirenjem koje nikada ne stiže.
Roman Ree Galanaki osvetljava život jedne izuzetne umetnice iz 19. veka, u kojem se neprekidno prepliću svetla znanja i senke magije, logika i ludilo, nevinost i krivica. Kroz pesnički stil i bogat jezik, roman istražuje umetničko stvaranje i njegovo uništenje, formiranje i krhkost identiteta, razdvajanje i pomirenje. Ova priča o tragičnoj i fascinantnoj slikarki, čiji život ostaje obavijen mnogim neodgonetnutim tajnama, zasnovana je na istinitim događajima i poziva čitaoce na misteriozno i dramatično putovanje kroz spoljašnji i unutrašnji svet žene koja je živela i stvarala na granici između stvarnog i mitskog.
Roman je ovenčan Nacionalnom nagradom za književnost 1999. godine.
________________________________________________________
Rea Galanaki (1947) je rođena u Iraklionu, na Kritu, gde je provela detinjstvo. Studirala je istoriju i arheologiju u Atini. Autorka je brojnih romana, kratkih priča, pesama i eseja, a knjige su joj prevedene na sedamnaest jezika.
Smatra se jednom od vodećih grčkih književnica. Originalnim pristupom istorijskom romanu i pitanjima identiteta, ženskih perspektiva i društvenih promena obogatila je savremenu grčku književnost i postala prepoznata širom sveta.
Dva puta je nagrađena Nacionalnom nagradom za književnost (1999. godine za roman Eleni, ili niko i 2005. za zbirku priča Skoro plava ruka). Dobitnica je i Nagrade čitalaca Nacionalnog centra za knjigu Grčke (2006), Nagrade nacionalne akademije (2003) za roman Vek lavirinata, kao i nagrade Nikos Kazancakis grada Irakliona (1987). Među njenim značajnim priznanjima je i Zlatni krst Reda Efesa, koji joj je 2022. godine dodelila predsednica Grčke za doprinos književnosti i umetnosti. Dobitnica je i Velike nagrade za ukupan doprinos književnosti u okviru Nacionalne nagrade za književnost (2023).
MOJE PESME – Edina Svoren
U zbirci priča Moje pesme Edina Svoren istražuje krhkost i dinamiku ljudskih odnosa. Gradeći zatvorene mikrosvetove koji funkcionišu po sopstvenoj logici, atorka pokušava da osvetli napore da se prevaziđe nesklad između fluidniosti identiteta i porodičnih uloga. Svet njenih junaka istovremeno je prirodan i začudan, a ta neobična ravnoteža često se razvija do apsurda – bilo da je reč o rivalstvu dve majke, detetu koje u prazninama pronalazi značenja, ili umetniku rastrzanom između samodovoljnosti i potrebe za razumevanjem.
Svorenine priče, prožete čudnovatim humorom, često nose sa sobom tajanstvenost, prazninu i minus prisustvo, čime uvlače čitaoca u jedan poseban doživljaj atmosfere, iako ni jezik, ni radnja, ni likovi na prvi pogled ne opravdavaju taj doživljaj. U priči „Pribor za šivenje nije mesto za noćne životinje” bračni par odgaja sina, suočavajući se ne samo sa borbom za roditeljsku ulogu, već i sa sopstvenim senkama. „Eva Popa” osvetljava suptilnu invaziju podstanarke koja postupno narušava odnos majke i sina, brišući granice između prisustva i odsustva, dok u priči sa naslovnom sintagmom umetnički uspeh baca senku otuđenja na porodične veze, što je u skladu sa čestom temom Svorenine proze: „Sve je bilo tako daleko, neopipljivo, strano: moje pesme, moje ime.”
Istovremeno surova i zavodljiva, proza Edine Svoren prostire pred nas neponovljive živote, koji – uprkos svojoj predodređenosti – uspevaju da iznenade.
Knjiga Moje pesme ovenčana je nagradama Miklós Mészöly i Libri 2019. godine, a iste godine našla se i u užem izboru za prestižnu mađarsku nagradu Aegon.
__________________________________________________________
Edina Svoren (1974) jedan je od najoriginalnijih glasova savremene mađarske proze. Rođena je u Budimpešti, gde je i diplomirala na Muzičkoj akademiji „Franc List”. Predaje solfeđo u srednjoj muzičkoj školi „Bela Bartok”, a od 2005. godine aktivno se bavi pisanjem.
Njene zbirke priča istražuju teme ljudskih odnosa, identiteta i umetničkog stvaralaštva, često balansirajući između realnog i mogućeg. Dobitnica je brojnih priznanja, među kojima su nagrade Šandor Brodi (2011), Artisjus (2013) i prestižna Nagrada Evropske unije za književnost (2015). Njena dela Pertu, Nema i neka ne bude i Moje pesme prevedena su na više jezika, uključujući srpski, italijanski, holandski i turski.
PRAKTIČNI SANJAR – A. L. Snejders
A. L. Snejders majstorski oblikuje književnost u njenom najsažetijem obliku. Praktični sanjar zbirka je veoma kratkih priča (ZKV) – žanra po kojem je ovaj pisac postao prepoznatljiv. U samo nekoliko rečenica on uspeva da skicira čitave svetove, spajajući humor, melanholiju i duboke refleksije.
U zbirci od 147 priča Snejders istražuje život kroz neobične susrete, seciranja prošlosti i meditacije o naizgled trivijalnim događajima. Susret u vozu postaje tačka razmišljanja o prolaznosti, kupovina meda pretvara se u melanholični dijalog sa smrću, a jednostavni opisi svakodnevice otkrivaju dublje slojeve značenja.
Njegov stil je nenametljiv i precizan – opisi su sažeti, sa nepogrešivo izgrađenom atmosferom, koja predstavlja okvir za priče o ljudima, mestima, mašinama, alatima, umetnicima i istorijskim ličnostima. Snejders piše intuitivno, s lakoćom improvizacije, ali u njegovim pričama svaki detalj je pažljivo odabran. Praktični sanjar je jedna od onih zbirki koje se nose sa sobom, otvaraju nasumično i čitaju iznova, jer ove priče nastavljaju da žive u dugom nizu otkrivanja.
_______________________________________________________
A. L. Snejders (1937–2021) istaknuti je holandski pisac i majstor „veoma kratkih priča” (ZKV), koje je uzdigao do vrhunaca književnog izraza. Radio je kao profesor holandskog jezika i kolumnista, a kao pisac debitovao 1992. godine zbirkom kolumni i pisama uredniku novina.
Njegove priče redovno su emitovane na radiju i objavljivane u časopisima, a često je nastupao na književnim manifestacijama. Od 2015. svake nedelje objavljivao je ZKV priče u belgijskom DS Weekblad.
Za celokupni književni opus dobio je nagradu Constantijn Huygens (2010), dok je 2012. ustanovljena nagrada A. L. Snijders za priče do 220 reči. Njegova dela odlikuju se erudicijom, filozofskom dubinom i lakoćom izraza.
BEZMATAK – Mira Marćinov
U sirovoj, fragmentarnoj prozi Mire Marćinov sve je neuhvatljivo osim gubitka – on je neporeciv, oštar i sveprisutan. Bezmatak je intimni literarni zapis žalovanja, priča o majci i ćerki, o ljubavi toliko intenzivnoj da prerasta u zavisnost. Autorka ne idealizuje, već secira kompleksnu i često bolnu dinamiku ovog odnosa, preplićući sećanja, detinjstvo i odrastanje u niz iscepkanih beleški i refleksivnih pasaža – gotovo filozofskih meditacija o identitetu, emocionalnom nasleđu i praznini koja ostaje.
Kao što pčelinja zajednica bez matice postaje bezmatak, tako i život bez majke poprima oblik trajne praznine. Jezik tuge koji Mira Marćinov stvara istovremeno je subverzivan i precizan, surov i nežan. Svaka rečenica odoleva sentimentalizaciji, dok praznine i nedovršenosti u tekstu pojačavaju osećaj nepovratnog gubitka.
Nagrađen najprestižnijom poljskom nagradom Paszport Polityki (2020), Bezmatak istražuje ono što ostaje kada smrt odnese onoga ko nas je oblikovao. Preispitujući granice i moć da iskaže ono što je neizrecivo, ovaj roman nastaje na ivici jezika, u senci smrti, gde je glas jasan i neustrašiv.
_________________________________________________________
Mira Marćinov (1985) je savremena poljska književnica. Pored književnosti, njen doprinos je značajan i na polju filozofije i psihologije. Diplomirala je i doktorirala na Jagelonskom univerzitetu, a danas radi u Poljskoj akademiji nauka u Varšavi. Autorka je knjiga o istoriji poljske psihoanalize i filozofiji šizofrenije, a njeno najpoznatije delo Bezmatak donelo joj je prestižnu nagradu Paszport Polityki i nominaciju za nagradu Nike. Njena proza, na granici filozofske refleksije i intimne ispovesti, istražuje teme gubitka, ludila i ljubavi. Objavljivala je u časopisima Znak i Tygodnik Powszechny, a njena dela su prevođena na više jezika.
MOJE SRCE U ŠKRIPCU – Mari Ndiaj
Učiteljica Nadja i njen suprug Anž oduvek su živeli u harmoniji, posvećeni radu u školi u Bordou. No, bez ikakvog objašnjenja, njihova svakodnevica se pretvara u košmar: komšije ih preziru, kolege ih ignorišu, čak ih se i deca plaše. Kako se grad gubi u gustoj magli, Nadja očajnički pokušava da shvati šta je skrivila, dok se njen muž sve više udaljava, a nepredvidivi susedi preuzimaju kontrolu nad njihovim životima. Nadja pokušava da shvati uzroke ove neobjašnjive hajke: kakav je to prekršaj počinila da bi zaslužila ovakvu osudu? Zašto ju je sin napustio? Može li se osloniti na Anža ili se i on udaljava od nje? U tom vrtlogu neizvesnosti, njihov sused Nože, ranije predmet prezira, nameće se kao njihov zaštitnik, ali njegova dobronamernost deluje jednako neprozirno kao i nevidljiva sila koja ih progoni.
Moje srce u škripcu Mari Ndiaj nije samo roman o izolaciji i paranoji, već slojevita priča o identitetu, krivici i nesigurnim temeljima društvenog prihvatanja. Pažljivo komponovan i prožet nadrealnom atmosferom, roman istražuje najdublje slojeve ljudske psihe, otvarajući pitanja o granicama percepcije, kolektivnoj osudi i individualnoj odgovornosti. Njegova jeziva atmosfera i nepredvidljivi narativ ostavljaju čitaoca u stanju nelagodnog, ali neodoljivog iščekivanja unutrašnjeg raspleta.
______________________________________________________
Mari Ndiaj (1967) je francuska književnica, dramaturškinja i scenaristkinja. Odrasla je u predgrađu Pariza sa majkom i bratom, istoričarom Papom Ndiajem. Prvi roman je objavila sa 17 godina, a 2009. godine je osvojila prestižnu Gonkurovu nagradu.
Njena drama Tata mora da jede je prvi komad jedne žene koji je za vreme njenog života uvršten u repertoar pozorišta Comédie-Française, jedne od najznačajnijih kulturnih institucija u Francuskoj. Pored toga, sarađivala je s rediteljkom Kler Deni na scenariju za film Beli materijal i koautorka je scenarija za film Sveti Omer, koji je bio francuski kandidata za Oskara.
Književnost Mari Ndiaj istražuje teme identiteta, otuđenja i porodičnih odnosa, jezik joj je bogat, a psihološko slikanje likova duboko i složeno. Njena dela su prevedena na mnoge jezike, a 2023. godine nagrađena je Austrijskom državnom nagradom za evropsku književnost.
BIOGRAFIJE PREVODILACA
Radoš Kosović (1984) poznati je prevodilac s norveškog i danskog jezika. Diplomirao je na Grupi za skandinavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i stekao zvanje mastera skandinavske književnosti u Norveškoj, na Univerzitetu u Agderu.
Aktivno se bavi prevođenjem i do sada je preveo prozu, poeziju, drame i filozofske eseje nekih od najpoznatijih norveških i danskih pisaca i mislilaca, među kojima su: Ibsen, Fose, Erlend Lu, Justejn Gorder, Knausgor, Serensen, Karen Bliksen i Tom Kristensen.
Godine 2015. dobio je nagardu Miloš N. Đurić za prevod romana Dani u povesti tišine Merete Linstrem, i nagradu Aleksandar I. Spasić za prevod Filozofije slobode Laša Svensena. Godine 2022. dobio je nagradu Nikola Trajković za prevod zbirke poezije Pas i anđeo Juna Fosea.
Zdenka Valent Belić (1975) je pesnikinja, esejistkinja, prevoditeljka i urednica časopisa Nový život. Doktorirala je na Univerzitetu „Komenski” u Bratislavi na temu slike Srba u slovačkoj književnosti. Objavila je zbirke poezije, eseja i stručne monografije na srpskom, slovačkom i engleskom. Priredila je i prevela više zbornika i prevela preko pedeset knjiga sa slovačkog, češkog i srpskog jezika.
Dobitnica je nagrada za prevod i poeziju, među kojima se ističu nagrade Pavol Orsag Hvjezdoslav (2012) i Prevod godine DKV (2016), a za poeziju Godišnja nagrada Novog života (2018) i Stražilovo (2020). Dobitnica je Medalje za interkulturalnost i multikultralnost (2021).
Potpredsednica je Društva novosadskih književnika i članica Društva nezavisnih pisaca Slovačke, Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Društva književnika Vojvodine.
Mina Radulović (1971) je književna prevoditeljka sa grčkog, srpskog i engleskog jezika. Radila je kao projektni menadžer u Nacionalnom centru za knjigu Grčke i Evropskom centru za književno prevođenje, gde je doprinela promociji grčke i srpske književnosti na međunarodnim sajmovima knjiga i festivalima, kao što su „Grčka – počasni gost Beogradskog sajma knjiga 2009” i „Srbija – počasni gost Solunskog sajma knjiga 2012”. Pored toga, bila je angažovana u Hellenic American University.
U njenom prevodilačkom opusu nalaze se dela savremenih grčkih autora, poput Kazancakisa, Elitisa, Venezisa, Nolasa i Seferisa, kao i dela domaćih pisaca, uključujući Njegoša, Steriju, Crnjanskog, Šantića, Pavića, Pekića, Krležu i Kiša. Prevela je i dela s engleskog jezika, među kojima su i dela Džona Kitsa i Mekdare Vudsa. Njen rad predstavlja most između različitih književnih tradicija.
Sandra Buljanović Simonović (1977) je prevoditeljka sa mađarskog jezika i viši lektor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistrirala je na istom fakultetu, a usavršavala se u Italiji i Mađarskoj. Bavi se književnim prevođenjem, teorijom i tehnikom prevođenja, kao i savremenim mađarskim jezikom.
Prevela je brojna značajna dela savremene mađarske književnosti, uključujući romane Magnetno brdo Reke Man-Varheđi, Druga smrt Ferenca Barnaša i Tranzit glorija Agote Bozai. Pored zbirke priča Moje pesme, prevela je još dve knjige Edine Svoren – Pertu i Nema i neka ne bude.
Osim prevođenja i nastave, angažovana je na izradi testova znanja mađarskog jezika za različite institucije. Govori srpski, mađarski, engleski i italijanski.
Bojana Budimir (1982) je docent na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde predaje na Grupi za nederlandistiku. Završila je osnovne i master studije holandskog jezika, knjiženovsti i kulture, a doktorirala u oblasti prevodilačkih studija. Bavi se prevođenjem, kulturnim transferima i recepcijom holandske i flamanske književnosti u Srbiji.
Aktivna je u književnom prevođenju od 2009. godine i akreditovana je kod Holandskog i Flamanskog fonda za književnost. Prevela je brojne knjige iz oblasti psihologije, filozofije, beletristike i grafičke proze. Učesnica je međunarodnog projekta CELA, koji povezuje mlade autore i prevodioce širom Evrope. Autorka je i urednica sajta posvećenog holandskoj i flamanskoj književnosti.
Jelena Jović (1981) je diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Grupi za poljski jezik i književnost, gde trenutno predaje i privodi kraju doktorsku tezu na temu postkolonijalnih studija i poljskog diskursa postzavisnosti.
Prevodi književno-istorijske monografije, antropološke studije i savremenu poljsku prozu. Među njenim prevodima su dela značajnih pisaca savremene poljske književne scene, kao što su: Jacek Denel, Joana Bator, Ščepan Tvardoh, Jacek Dukaj, Marćin Viha, Dorota Maslovska…
Bavi se simultanim prevođenjem sa poljskog i engleskog. Radila je kao prevoditeljka za Arhiv Jugoslovenske kinoteke, Crveni krst i OEBS, kao i kao urednica za srpsku i bosansku književnost u Kwartalnik Literacko Artystyczny Pobocza, internacionalnom časopisu posvećenom poeziji.
Osvojila je prevodilačku nagradu na konkursu Vroclav – Evropska prestonica kulture 2016.
Olivera Petronić (1970) je poznata prevoditeljka s francuskog jezika. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Grupi za francuski jezik i književnost. Od 1999. godine radi kao samostalni prevodilac i sarađuje sa brojnim izdavačkim kućama u Srbiji, uključujući Clio, Službeni glasnik, Rende, VBZ, Redbox, Zavod za udžbenike, Fedon, Karpos, FMK, Akademsku knjigu, Kreativni centar i Geopoetiku.
Specijalizovana je za prevođenje filozofskih, socioloških, antropoloških i istorijskih dela. Među autorima čije je knjige prevela nalaze se Mišel Fuko, Anri Bergson, Žak Ransijer, Ani Erno, Emil Dirkem, Alen Badiju, Bruno Latur, Franc Fanon, Lejla Slimani, Žil Delez i Feliks Gatari.
Dobitnica je najprestižnijih prevodilačkih nagrada Branko Jelić (2015, 2023) i Miloš N. Đurić (2017). Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i ATLAS-a.
Živi i radi u Novom Sadu.
