Iskrenost i novi glas slobode mladih
Subota, 25. maj, Zornića kuća, Barajevo
Drugo ovogodišnje književno predstavljanje u etno domaćinstvu Zornića kuća, dovelo nam je u ustaničko Barajevo Nađu Petrović, mladu autorku čiji roman ,,Meduze žive zauvek“, u izdanju Geopoetike ovih dana doživljava(iako se reč odnosi na živo biće, pravimo se da je i roman živ, što i jeste) svoje peto izdanje. Zašto ustaničko, konsultujte istorijske udžbenike, ako već ne znate, a razlog zbog koga sam pomenuo reč ustanak je taj preko potreban bunt mladih koji je u prošlosti umeo da pomera granice. Nikako nemojte pomisliti da je mlada Nađa Petrović drska osoba, zbog mog pominjanja bunta od malopre, mada bunt ne smatram drskim, naprotiv, pristojna, energična i rekao bih sa velikom željom da objasni ono o čemu se radi u romanu i ono što je htela da donese čitaocima. Takođe, kako reče Anđelka iz Knjižnog štaba, dok je razgovarala sa mladima o ovom romanu uvidela je da je to napokon nešto na našem čitalačkom podneblju s čime bi mladi ljudi mogli da se poistovete, i da je ovaj roman pokrenuo mnoge mlade osobe da čitaju. Složićete se da je i to već sasvim dovoljno, ali nije to jedino što krasi ovo delo. Da vidimo kako je proteklo veče.
Ponovo lepa poseta, što potvrđuje da male sredine žude za kulturnim sadržajima, ali su obično zapostavljene nauštrb većih centara, no to je priča koju ponavljamo, te shodno tome Knjižnom štabu i svim njegovim članovima treba ponovo zahvaliti u ovom tekstu. E pa hvala Vam. Dakle, moderatorka, takođe mlada, Jelena Krdžavac, veoma profesionalno je obavila svoj deo posla, zanimlijiva pitanja, vođenje razgovora, čak i način praćenja odgovora i razgovor u kojem je učestvovala sa gošćama donose odličan utisak.
Jasna Novakov Sibinović, urednica IK Geopoetike, objasnila je prvo kako se biraju rukopisi i navela da je Geopoetika više okrenuta stranim izdanjima, te da je veoma mali broj domaćih pisaca štanpan kod njih. Tim pre, odabir ovog romana jedne od najozbiljnijih izdavačkih kuća može biti samo dodatni plus istom. Naravno, za objavljivanje je potrebno i prepoznavanje urednika, taj lični utisak, hemija između autora i urednika, da kažemo grubo, dopadanje, mada onima koji čitaju može biti jasno da se radi o onome kada te neka knjiga toliko dotakne, o nekom maltene duhovnom spektru. Ljubitelji pisane reči i te kako znaju o čemu govorim. Pošto je autorka pomenula da je roman počela da piše u vreme pandemije, Jasna Novakov Sibinović jednom digresijom je pomenula sličnost sa Murakamijem koji je takođe napisao novi roman u doba korone, ali i utisak uredništva koje je po njenim rečima već u zrelim godinama, sa svojim strahovima od bolesti, anksioznošću, te kada su dobili rukopis autorke pune energije, optimizma i života, bivaju potpuno zapljusnuti prvim stranicama koje govore o mogućoj bolesti. Dalje nam govori o količini zatečenosti i o pisanju o takvim problemima kod mladih ljudi, kod novih glasova u književnosti, o strahu od smrti, od života, i sve ono više puta pomenuto, kao i da to nije uopšte tako prosti kako može da izgleda. Svedoci smo toga nažalost u proteklih godinu dana. Veoma važna stvar su im bili i nadrealni elementi, simbol ribe koja pliva kroz tekst, određeni simboli i refreni koji se ponavljaju u knjizi, snolike scene koje imaju vrlo značajan ritam.
Nađa Petrović, koja je inače diplomirala dramaturgiju i napisala nekoliko scenarija, govorila je vema zrelo, inteligentno, iskreno. Govorila nam je o počecima pisanja, o svojim dnevnicima u detinjstvu, o putu koji se na kraju završio romanom. Reklo bi se da je veoma raduje razumevanje učenika njene Pete beogradske gimnazije koju je posetila posle objavljivanja romana, jer u njenoj glavi je, iako ne navedena imenom sve vreme ta škola i hodnici na kojima se dešava deo radnje. Zamislila je sebe kako sedi u publici dok u isto vreme priča, i da ju je taj trenutak u kome je mogla da vidi sebe na toj kamernoj sceni zaista ganuo. Kada govori o romanima koji su obeležili njeno detinstvo i odrastanje ističe da su joj uvek zanimljivi bili pomalo nespretni, divlji ženski likovi. Falilo joj je takvih likova u literaturi. Pomenula je ,,Cacu facu“, potom jedan roman o fudbalu u kojem se takođe pojavljuje jedan ženski lik, ali i ,,Lovca u žitu“, te potom prvi roman za koji je osetila da je stilski i tematski nešto što je zanima, nešto što je pomerilo, a to je Murakamijeva ,,Norveška šuma“, te da joj je i dalje ženska junakinja iz tog romana inspiracija za sve ženske likove o kojima piše. Osetila je njenu živost, spontanost, ustreptalost i bukvalno kao da joj se ta spontanost podvukla za pisanje drama i scenarija. Pomenula je još i Sali Runi, ali i roman ,,Kad su cvetale tikve“. Što se tiče razlika u pisanju scenarija i romana, opisuje nam sticanje radnih navika koje je stekla na fakultetu, za koje smatra da su ključne u pisanju, te takođe izriče zanimljivu konstataciju za diskusiju gde navodi da smatra da inspiracija ne postoji, da je bitna koncentracija i da ne treba preterano mistifikovati pisanje, bitno je sesti i pisati, što možda zvuči banalno, ali kako smatra, stvarno je tako. Pisanje scenarija za kratke filmove dosta je uticalo na njeno pisanje, kroz te scenarije je došla do onoga što je zanima, koji su to likovi, teme, svet kojim želi da se bavi.
Trenutak u kom je odlučila da sedne i napiše roman joj je bio čudan, s jedne strane pogled na beli papir koji joj je i danas strašan, ali je osetila i slobodu, lepotu u samom pisanju bez ograničenja, bez okova i formi scenarija i drame. Bio je tu i osećaj kako možda previše piše, previše uživa u tome, jer ipak i roman treba da ima neku dramsku strukturu. Prva verzija romana je bila poput scenarija sa dobrom strukturom, ali bez neke književne nadogradnje. Oslobođenje je bilo u drugoj ruci, gde je shvatila da treba da ima igre rečima, da je svaka reč bitna zbog atmosfere.
Govoreći dalje o samom delu, Nađa Petrović ističe da nije imala određenu ciljnu grupu, da joj je bilo podjednako važno da roman čitaju osobe različitih starosnih dobi, jer samo delo je šire od nekog određenja. Kada piše trudi se da u glavi nema nikakvog mogućeg čitaoca, jer čim zamisli da neko čita knjigu to pokrene u njoj anksioznost dok piše, razmišljanja o percepciji nekoga ko čita ono što je napisala, pa joj nije uvek svejedno zbog toga. Iz tog razloga dok piše pokušava da iz sebe izvuče najiskrenije, da joj bude neprijatno kada zapiše nešto što želi, da uđe dovoljno duboko u pisanje. Bitno joj je poistovećivanje čitalaca sa onim što napiše.
Kod njene junakinje joj je veoma bitno da se shvati da odrasta kroz ceo roman, da se menja. Ona upija kao sunđer, upija druge likove, uzima deo tog lika i postaje punija osoba. Ima jake karekteristike i neke svoje strahove. Autorka misli da smo svi mi jedan vitraž na koje utiču drugi, i svako koga upoznamo ostavlja deo sebe u nama. Vodila se time da joj glavna junakinja bude kontradiktorna, jeste anksiozna, nesigurna, ali ume da voli i da pati, da uhvati život uprkos svemu. Nežna je i drska u isto vreme. Postoje delovi Sare koji jesu autorka, ali postoji fikcija ipak, male izmene koje menjaju stvar u potpunosti.
,,Kada pišes potajno želiš, svi mi potajno želimo da budemo nešto bitni, da nešto promenimo, i da napravimo nekakvu razliku, meni je iskreno ta razlika, ako jednoj osobi nešto promeni ovaj roman, ako nekome pruži utehu, ili ako se neko stvarno pronađe u njemu, meni je to već uspešno. „, zaključila je Nađa Petrović.
Zaključak na kraju je da je imalo šta da se čuje prilikom ovog razgovora, interesantni su mi autorkini pogledi na svet koji je okružuje, na način pisanja, uostalom na celokupni rad koji donosi rezultate. Treba podržati mlade pisce, pomoći im, treba ih najviše shvatiti, razviti neki odnos u kojem se niko neće osećati ugrožen, ni oni od nas, ni mi od njih, treba im upućivati i kritike, ali ne preoštre, ipak su se drznuli da u svetu u kojem neki drugi sadržaji zaokupljaju pažnju mladih pokušaju da pišu i neki to uspešno čine. Podržimo našu mladost, pogotovo kada je nasmejana i iskreno srećna kao što je Nađa sinoć bila. Do novog viđenja, pozdravljam vas.
Foto: Knjižni Štab
Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Plavi krug
