Ovo je fin kvart. Pravi porodični. Imamo dovoljno zelenila, vrtić i školu. Imamo kafiće, nekoliko marketa i jedan restoran sa dostavom. Komšije su pristojni ljudi. Uredno se pozdravljamo i svako gleda svoja posla. Dva četrdesetogodišnjaka svako jutro u isto vrijeme izlaze iz žutog nebodera. Klimnu glavom jedan drugom, potom sjedaju u svoje automobile i kreću u novi radni dan.
Ja sam ovaj “ćelavi, tetovirani”. Tako me zovu oni koji me ne znaju, a i poneki koji me znaju. Uvijek zaborave “bradati”. Nepravedno. Tetovaža tu, tetovaža tu, ovdje još jedna, dolje na listu još jedna, ne vidiš sad. Ovu ovdje moram prepraviti, a nikako. Na leđima imam još jednu. Treniram boks, držim kafić, vozim taj auto. Motor sam prodao kad se Luka rodio. Kažu da sam kriminalac, narkoman, diler, mafijaš. Čuj “mafijaš”, ta mi je najdraža, uvijek me nasmije. Šta se ko sjeti, prilijepi. Ali niko mi to nikad nije rekao u facu. Znaš i sam kako ovdje u gradu ide. Samo iza leđa laju, a onda “đe si bracika”. Tripuju se jer sam fizički jak. Ima to svoje prednosti, ali i opterećuje. Kad god se nađem u nekom manjem marketu sam sa radnicom, osjećam nelagodu. Vidim da me se plaši. A to zna da zaboli, znaš? Kada izađem i krenem prema autu, tačno znam da mi gleda u potiljak. Tek kada krenem, osjeti olakšanje. U kraju kad prolazim kraj igrališta, žene ućute, sklanjaju djecu, „čekaj da čiko prođe“, djeca blenu, šta će. Tako ih uče. Neki dan me neki žestok klinac zaustavio, pitao me gdje se može nabaviti kakav pištolj. Rekao sam da me se mane. Insistirao je. Rekao sam mu da odjebe s tim. Razočarao se. Kaže, nisam onakav kakav je mislio. Pa i Mariju su na početku veze svi pitali šta radi sa mnom. Neki pitaju i danas. Kažu da se čovjek s vremenom navikne na ono kako ga čaršija doživljava. Ja se nikad nisam navikao. Samo me malo manje briga. I tako već 15 godina se trudim da ne postanem onaj kakvog me oni vide.
A vidiš… ovog feniksa sam napravio kada mi se najbolji drug predozirao. Ovu ovdje kada mi je umro otac. Ovo je materino ime ovdje. Ovdje ženino. A ovu sam uradio kada se rodio Luka. Ova je za boks, a ova za hip-hop jer me sačuvao ulice. Ostale su manje bitne, radio sam jer volim. Ne ponosim se svim što sam radio, ali sam imao svoj put i nisam se prodao. A to ima svoju cijenu. Nikada nisam vidio veći keš, ali nikada nisam bio ni gladan. Borim se kao i svi. Ne pričam puno o tome. A ostalo što mi lijepe… Vidiš, bmw je star 20 godina, sređivao sam ga dok nisam imao dijete. Iz pištolja sam pucao jednom, kad sam kumovao. Zadnjih godina se sve više povlačim. Čuvam sebe i čuvam druge od sebe. Vidiš li gdje živimo? Džungla. Često sam frustriran. Svaki dan bih odalamio barem 5 ljudi. Ako radim smjenu u kafani onda 10. Na pješačkom kada se ne zaustavljaju ili kada parkiraju na mjesta za invalide, kada idu preko reda “samo da nešto pitaju”. Kada su nekulturni i bahati prema čistačicama, kasirkama, konobarima otkinuo bih im glave. Toliko je nepravde, a ja sam bijesan pas. Ljudi ne kontaju. Ne idem na boks da bih tukao ljude, idem da ne bih. Jedino u ringu ne mislim ni o čemu drugom. Učim djecu da kanališu bijes, ali više učim sebe. Omekšao sam malo kada sam postao otac, ali opet ponekad iskočim. Poslije se smirim, udahnem. U suštini, trudim se ostati normalan u ovom svemu i biti Lukin heroj. S tim liježem i s tim se budim.
Ja sam ovaj drugi, ovaj u bijeloj košulji. Zovu me “gospodine” ako me ne poznaju, mada je takvih sve manje. Nije mi važno, ali košulja je original. Imam lika koji mi nabavlja provjerenu robu. Nosim ih i vikendom, iako ne radim. Šta znam, navika. A i svi su nekako ljubazniji prema meni, tako da je win-win. Konobari, radnice u buticima, marketima, svi. Neki misle i da sam inspekcija. Narod je isprepadan, pošten, sve mu možeš prodati. Bitno je samo lijepo pakovanje. Da, to je jedan od mojih slogana, prepoznali ste. Između ostalog, vodim jednu marketinšku agenciju. To mi dođe više kao hobi, u pauzi od ozbiljnih poslova. Baš ovih dana ubirem plodove rada. Opremam vikendici, sve ide po planu. Čak i ubrzano. Poznajem ljude, duguju mi neke usluge. Proljetos sam preselio u novi stan. Auto sam isplatio. Sve je kako treba. Posla ima uvijek, bitno je da kapa. Planiram ljetovanje, da se malo izolujem, napunim baterije. Povešću i ovu malu što se viđamo posljednjih mjeseci. Ali, nije to ništa ozbiljno. Ja sam čovjek od karijere, za porodicu ima vremena. Barem za nas muškarce.
Vidi, ja znam svoje prioritete i ciljeve. Nisam kao neki, nisam ništa naslijedio ni dobio. Sve sam morao sam. Radio sam svašta, mučio se da bih danas imao ovo. Ulagao sam u sebe, hvatao fore, snalazio se kako sam znao. Edukacije, seminari, kursevi. Marketing, menadžment, javni nastup, sve što sam stizao. Čitao sam popularnu psihologiju, naučio sam dosta o manipulaciji. Naučio sam i jezike, mada na sastancima najčešće ćutim. Neka drugi pričaju, ja odrađujem posao, donosim keš. Po gradu pričaju da sam ljigav, da sam lopov, da gazim preko leševa da bih došao do cilja, a ipak me pozdravljaju u prolazu, javljaju se, šalju pića i nude usluge. Ja se samo nasmijem. Neki kažu da sam površan, da sam prevara, da sam se skupo prodao. Pričaju kako im se gadim, kako im se povraća od moje pojave i kako nemaju napretka ako me sretnu. Isti mi lajkuju sve postove. I one sa ljetovanja i zimovanja molim lijepo. Nikad mi niko ništa nije rekao u lice, sve sam to čuo od “mojih ljudi”. Svi oni znaju da ću im nekad trebati. Znaju da sam svuda i da sve mogu završiti. Znam fazon, nisam glup. Uostalom, ovaj grad svakome pruža jednake mogućnosti, možeš biti šta želiš ako imaš hrabrosti i ako te nije puno briga šta pričaju. I ako se ne zamaraš puno moralom. Da, to je jako važno. Uostalom, moral je ionako relativna kategorija. Ponekad nekog i vagnem, istina. Dešava se, posao je takav, ali ništa lično. Uostalom i vi biste mene vagnuli da imate priliku, zar ne? Tako svijet funkcioniše. I najvažnije, ovaj grad sve brzo zaboravlja. Gotovo preko noći. Zapamti, s kim si danas neprijatelj, sutra si možda prijatelj. To je pravilo zlatno. Samo je potrebno pronaći zajednički interes, najčešće novčani. Svako ima svoju cijenu. Ja sam samo to shvatio i tako se ponašam. Znam šta prolazi i tako se postavljam. Znam gdje da prikočim, a gdje da dodam gas. Znam kada se praviti nevješt, a kada nekome odgristi ruku. Ja sam prešao igricu, a vi niste. I ko vam je kriv. A sad moram da radim. Ne bih vas više zadržavao.
Na kraju dana, ovo je miran kvart. Svi se rano povuku, pogase svjetla. Možeš vidjeti samo televizore. Dva četrdesetogodišnjaka parkiraju ispred zgrade. Klimaju glavom u znak pozdrava. Jedan ulazi u lift, drugi bira stepenice. Jedan odlazi u iznajmljeni, drugi u svoj stan. Malo skroluju, potom podešavaju alarme, odlažu telefone. Ostaju budni dugo. Zaspivaju. Često buncaju u snu. Svaki iz svojih razloga. Sutra je novi dan u malom gradu. Mi smo spremni. A vi?
