Muzika menja percepciju sagledavanja
Retroaktivno primljen poklon. Na predavanje se čekalo zbog strogih mera predostrožnosti. Moglo se desiti da do predaje poklona sačekamo do narednog rođendana, sledećeg decembra, a sve zbog ove savremene pošasti. Naprečac smo uhvatili vreme popuštanja i na obostrano zadovoljstvo usledila je radost davanja i primanja. Elem, prema svedočenju moje drugarice, čim ju je ugledala na policama, pomislila je na mene. Na taj način ova knjiga bila je odabrana. I zaista, čim sam pogledom obuhvatila njen meki hrbat, znala sam da ću, koliko istog trena, zaroniti međ’ njene stranice.
Već na prvim, iznenađena, uočila sam kako mi suptilno izoštrava percepciju muzičkog sagledavanja. Muziku volim da slušam, ali se istom nisam strukturalno bavila. Izuzev Dorsa, odnosno Džima Morisona i njegovog muzičkog stvaralaštva. Pokušala sam da dokučim njega i njegove pesme i da pronađem odbijajuću vezu između Morisonovih pesama i njihove implementacije. Nisu naišle na komercijalizovanu ekspanziju, jednostavno zato što su, ko i sam Džim, bile drugačije. A znamo kako se društvo ophodi sa njima, jednostavno ih ignoriše, odbacuje ili izopštava iz društva. Na to odbacivanje drugačijih (Čitaj) onih koji nisu isti, nailazimo i u bajkama. Te tako u jednoj modernoj skaski „Azuro“, zmaja koji umesto vatre bljuje vodu, što je zmajevski neprihvatljivo, izbacuju iz društva. No, bajka se ne završava tragično. Azuro je igrom slučaja, uspeo da ugasi vatru u jednom mestu. Te su ga meštani, zadivljeni, prihvatili. A Azuro je pronašao svrhu svojoj različitosti i postao vatrogasac.
Elem, sve dok je različitih, drugačijih biće i konstantnog nepristajanja širokoraspojasanih društvenih slojeva. A ova knjiga mi je, zaista, produbila i proširila način sagledavanja muzike i muzičara. Na prvu loptu, čini se, sve su to poznati likovi, bendovi od Azre, Idola, Parnog valjka, preko Haustora, pa do Pankrta, Prljavog kazališta i Električnog orgazma. Interakcija između tih muzičkih predvodnika, počela je da se oslikava mnogo jasnije i živopisnije. Počela sam da dočaravam svu punoću i sladostrasnost Novog talasa, koji je počeo da izranja na horizontu uspavanih kompozicija. Bilo je očigledno, iza kulisa, nešto je počelo da se razvija.
Negde kasnih 70-ih, Novi talas je zapljuskivao obale stare Jugoslavije. Došla sam na tlo jedne zemlje, koja nije postojala. Bio je to perpetum mobile, koji me je odveo u zemlju Nedođije, međ Izgubljene dečake, koji su stvarali. Šetala sam od Ljubljane, Zagreba, pa preko Novog Sada, do Beograda, oživljavajući slike i tonove Novog talasa. To je bila generacija sa kraja šesdesetih, koja je sve to doživela, okusila. Generacija koja je mogla da kaže da je bila na Azrinom koncertu, na primer, 1981 u Domu Omladine u Beogradu. Potajno sam im zavidela. Svi oni, pripadnici su generacije, koja je razumela i živela značaj Novog talasa. Oni sad svedoče o retrospektivi jedne mladosti, nostalgično se prisečajući te omamljujuće energije, ekscentrično-svrsishodne razuzdanosti.
A mi, potonje generacije, samo smo okrznute značajem , kiklopovskih razmera, tog Novog talasa. Neki od nas su bili privučeni tim zvukom. Omađijani, prizvani smo sirenama iz prošlosti. Nismo okretali glave, pratili smo nadražaje. Razgoračenih očiju i načuljenih ušiju, pokušavali smo da proniknemo u suštinu. „Mi plešemo,lalalala“, privukla me je momentalno. Odista, bila sam hipnotisana. Te sam je presnimila na kasetu. Da, kasete su još bile u opticaju, ali polako na izdisaju. Istovetni osećaj probudile su u meni i Džonijeve pesme, sada već klasici „Balkan“ i „Usne vrele višnje“. I polako, poput kakvih laboranata, destilirali smo zvuke staro-novog talasa, nastojeći da spojimo slagalicu jedne zemlje, čiji delovi su zatrpani ruševinama, brataoubilačkih ratovanja.
Oživljavajući jedan minuli svet, nastojala sam da ga razotkrijem i da ga predočim. Socijalizam bio je već dubolo ukorenjen. Klinci su se bavili muzikom ili sportom, nije bilo praznog hoda. Ti klinci, svoje prve muzičke korake pravili su na bas gitari, da bi se na njima svojstven način, olako, prešaltali na bubnjeve i obrnuto. Prebacivali su instrumente iz ruke u ruku, sve do onog Eureka trenutka, to je to. Bili su voljni da sviraju, da se pokrenu. Nisu tražili izgovore, iznalazili su načine. Provocirali su državu, društvo, masu, omotom albuma (Bijelo dugme), nazivom benda (Električni orgazam) ili pesmom („Retko te viđam sa devojkama“, Idoli).
Otvarajući škakljive, tabu-teme, poput gorenavedenog homoseksualizma. Svojim scenskim nastupima, sablažnjavali su društvo, državu neistomišljenika. Bila je to eklektička euforija grupe drugačijih, različitih istomišljenika, koja je nastojala nešto da uradi. Bio je to Novi talas, koji je ostavio, neizbrisiv trag u vremenu. „Da si tako jaka“, „Zlatni papagaj“, „Balkan“, „Usne vrele višnje“… Te pesme i danas se mogu čuti na radiju, iz studentske sobice. Pronašle su svoj prostor, koji se širi u bezvremenu. To je muzika jednog trenutka za sva vremena, koja i dalje širi obim svog delovanja, prizivajući buduća pokolenja. Posmatrajući sa vremenske distance, oni su bili podstrekači, stvoritelji promena. Buntovnici koji su sa muzikom, kao oruđem, ustali protiv zadriglog sistema. Umesto ratnih pokliča, na njihovim usnama vibrirala je muzika. No, čini se, da danas gotovo ničeg nema što bi sablaznilo, podstaklo, resursi su presahli, sve je razgolićeno. Ono što nam preostaje je da se i dalje nadamo. Promeniti, proširite perspektivu opažanja, to, svakako, da uradite možete.
Autorka: Aleksandra Čolić Spasić
