„Sve vreme dok sam bio u manastiru žudeo sam za jednim ovakvim jutrom, i sada kada sam se našao u njemu, osećam se kao da mi je duša prazna mešina iz koje je isteklo vino. Zar čovek zbilja ne može da izdrži slobodu?“
Prvi roman Dobrila Nenadića ( 1977g ), i prvi njegov roman koji sam pročitala pre skoro 25 godina, a danas ga završila po drugi put, pitajući se da li će ostaviti isti snažan utisak kao nekada. Pa evo, priznaću vam: da li sam sentimentalna prema njemu, ili sam i sama takva pa me diraju dobro i zlo, ljubav i mržnja; uglavnom potvrdih svoj davnašnji sud. Ovo je roman za sva vremena.
Svedočenje o davnoj prošlosti Raške oblasti, za vreme vladavine kralja Dragutina, o manastiru Vratimlje i njegovoj monaškoj skupini, kao i o Kuli, mestu na vrh hridi opasanoj zidinama čiji je zapovednik i vlasnik sredovečni Lauš kraljev zaštitar. Oženjen lepom i mladom Jelenom još neobljubljenom i neoplodjenom, željnom muških zagrljaja i strasti, biva ranjen u nekom boju i lečen od strane nepoznatog, a preporučenog od Makarija, igumana manastira, mladog vidara obučenog u monaške rize, Doroteja.
Ovaj roman ne liči na početnički. Pisan je i dosledno ispričan iz perspektive likova, a ukrštanjem tački gledišta, dobio je na kompleksnosti i dramatičnosti, prožetoj finom i suptilnom ironijom. Jezik kojim piše Dobrilo Nenadić je poetičan, raskošan, bogat, nikako kitnjast, ali je to lepeza izraza u kojoj davno nisam ovako uživala, jedna širina Morave koja plavi svoje obale. Delo je sanjalačko i intelektualno, nikako ljubavno, jer ljubavni susret osudjen na kraj još na početku, je samo okosnica ovog romana. On je i istorijski, ali je pre svega moralni i dramski. Roman o potrazi za dobrim u nama, i za izvorom zla. Ne radi se ovde ni o kakvoj metafizici vec o realnom životu, osudjenost na ubijanje čistote, na smrt empatije, na gaženje dobrote. Tako poznato osećanje i danas. Šta se to sve nije promenilo? Čovek pre svega. Ostao je isti pakosnik, zavidan, sitne duše, zlurad, bezbožan. Mržnjom pocinje roman, a mržnjom se i završava. Pa da li je morala da pobedi? Ne pobedjuje li često? Ko vodi šta mislite u medjusobnom obračunu: dobro ili zlo? No, nećemo o tome, Dobrilo je sve to lepo ovde i temeljno obrazložio kroz paletu likova monaha, zapovednika, naimenivanih vodja, ekonoma, igumana, običnih stanovnika…sjajno ih analizirajući.
Rekla bih ovako: ovo je posmatranje jednog jedinog slučaja iz više uglova kroz te likove. Dobrilo Nenadić dovodi ovde svoje do savršenstva jezičko izražajne mogućnosti. Svaki čovek je poseban i svaki odlikuju jedinstvene osobine. Svako ime nosi sud i usud i plus ili minus. Da krenemo redom:
Prohor: monah, mučitelj sebe i drugih, završava neslavno viseći obešen, sa amajlijom o vratu u liku razapetog krsta, koju je sam klesao čitave 3 godine i udahnuo mu mišiće, osmeh, lepotu tela i polnu obdarenost, sve ono što je mrzeo u životu. Kakav jadan primerak ljudskog roda. Licemeran.
Makarije: iguman manastira Vratimlje, dobrica ali na izmaku snaga, bolešljiv, star, shvata izuzetnost Doroteja, nadarenost Dimitrija i talenat Matijin, ali posustaje, sam je u toj borbi dobrote protiv zla koje se posle Prohora javlja i u liku Nikanora.
Nikanor: monah koji sebe smatra naslednikom Makarija, tvrda struja monaštva, sklon teškim sudovima i mučenju drugih, sve je kod njega greh. Nema milosti ni samilosti. Pa da li je to blisko veri? Bogu? Neslavno završava, ali da li je to uteha učinjenoj nepravdi, nanetoj boli drugima?
Dimitrije: dobri grbavi monah jedini pismen, prepisivač, krasnopisac, veliki podanik i prijatelj iz daleka Doroteja, uopšte dobrote, prepun vrlina, pa opet izopšten iz bratstva.
Matija: zgodni, snažni i lepuškasti monah, ikonopisac, slikar, nadareni umetnik, smotan od strane Anke za vreme najezde bande, gde upoznaje čari žene, dobrica koji biva izopšten zbog svog greha.
Artemije: ćopavi monah jedini prijatelj odbačene trojke koji im kradući pakuje hranu da bi izbačeni i osudjeni mogli da prežive neko vreme, gleda ih i divi im se iz prikrajka, dobrica koji nema snage da se kao pojedinac izbori s razularenom ruljom.
Dadara: zamenik i suparnik Laušev koga sam Lauš postavlja za branitelja Kule, dok je ovaj u borbama pod krunom, postavljen takodje da se uvuče u Jeleninu postelju i napravi joj naslednika, kršan i stasit borac, vetropir, no nešto se u njemu budi tu na vlasti, odgovornost, briga, ponos, sve osobine koje nije imao, sitnošićardžijski mentalitet se menja, do momenta kada Jelenu, smatrajući je izgubljenom, zajedno sa Dorotejem uništava.
Bogdan: ekonom utvrdjenja, zavidan svima i svemu, sutna duša, zla i potuljena, lik koji postoji, a koje ne želimo u svom okruženju. No, ima ih.
Dorotej: dečak u telu muškarca, nevine lepote, poznavalac bilja, travki i bobica, ali ne i ljudi, nepokvareni vidar rana kome nije važna strana na kojoj se vojska bori, vec samo ranjenik, Isus u telu čoveka koji se zbog nevinosti i dobrote morao žrtvovati. I danas ga zamišljam kako izlazi iz vode dugokos i mišićav iz vode. Imam tu sliku u glavi. Zauvek.
Jelena: Helena, Magdalena, zbog koje se ratovi pokreću, zbog koje Hrist posrće, zbog čednosti strada, bivajući žrtva. Samo su joj pogledi bili dovoljni, a zaustavljena je u svom prvom pokušaju sjedinjenja sa svojom ljubavi. Zla kob. Dobrota je nije spasila. Gospodarica nije imala svoju sudbinu, vec je sudbina imala nju. I to zlu.
Lauš: borac, ratnik, sudija, zapovednik za rat sposoban, za svoju ženu nesposoban, ni dobar ni zao…neodredjen, mlak. Neubedljiv. Bled. Bezbojan.
Ovo je priča istih dogadjaja samo kroz različita usta. Usta su pogana ili medna. A samo drugaciji razumeju drugacije. Uvek su u manjini, skrajnuti, obeleženi.
Zapitah se svašta ovde. I beše mi krivo: zašto je zlo moralo pobediti? Ali Dobrilo je znao da ono često pobedjuje.
Zanimljivo mi je bilo kako su iste reči i pasusi ostavili i sada na mene utisak kao nekada. Znam, jer podvlačim svoje knjige. Citate. Drago mi je što sam videla da me i dalje diraju u srce iste stvari. I bole. I ne daju da dišem.
„Postaje mi iz dana u dan sve prirodnije što je ona, od toliko muškaraca, baš njega odabrala. Pa oni su toliko slični. Oboje su kao sa nekog drugog sveta, čudni, neobični, kao da na zemlju ne staju, nego lebde iznad nje, slični senkama.“
Autorka: Slavica Timić
Izvor: Plavi krug
