Poezija: Dalje od sebe

Desio se nesklad pokreta
Razum kao da je tuđa
Misli su mutne, kao farba.
Ukrali su mi dan.
Okrenuo sam pograšnu stranicu knjige…
praznina smeta.
Popunjavam mesta bojom,
pokušavam da oživim svet u kome život ne postoji.
Udišem mrvice prašine
Gutam ih kao gorak zalogaj.
Zaključan u sebi ne osećam vazduh.
Da li mi je život oduzet?

Vidim dete koje trči,
osmeh mu popunjava lice.
Ne zna da čak i on ima svoj rok.

Zamućen pogled u daljinu gleda,
traži ruku spasa da ga povede u pravcu
šumskog puta koji nema kraj…
Iz krčaga vremena moj ponos kaplje,
skupljam ga rukama,
dok ga zemlja ne upije celog.

Sve sam dalje od zemlje,
Sve sam dalje od sebe,
Ne znam za kraj
Ni za početak
U sebi cuvam bolji svet
za neke gore dane

Autor: Bojan Lojković

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment