Trla baba lan

Zašto roditelji  veruju da će njihova deca uspeti u životu ako im  za sticanje znanja služi prevara i krađa?

Roditelji od svoje dece dobijaju dva puta ništa. Prvo je za  ono što su uradili, a drugo je za to  kako su uradili.

Tačno 30. oktobra 2018. godine objavio sam ovo pismo: https://sedmasila.rs/pismo-profesorke-iz-srbije-uzburkalo-javnostdeca-koju-su-nam-pojeli-skakavci/, čiji je radni naslov  “Deca koju su pojeli skakavci”, profesorice Ljubinke Bobe Nedić. I ne samo ja. Danas ga ponovo objavljujem. I opet nisam jedini. Inicijativa je potekla od kolega sa portala „Opanak“ i  „ Borba za istinu „ i to s puno razloga. Njima, kao i meni, zasmetalo je  stanje u našim školama. To dalje znači da je, za protekle četiri godine, stanje još teže. Tada, kao i sada,  profesorka je ukazala na probleme sa školama, decom, obrazovanjem, vaspitanjem!

Pitati se zašto su “Deca koju su pojeli skakavci” problem  i zašto su ih  pojeli, skoro da nema smisla. Negirati to mogu samo oni koji, bolje od nas u medijima i profesorke Nedić, znaju zašto je to tako ali neće da priznaju. Zapravo ćute!

Uvažavam mišenjena jednih, drugih i trećih… Svih, ali  ne  mogu , a da ih  ne upitam zašto oni ne daju adekvatan i stručan odgovor – mišljenje o ovom problemu. Pa neće im kruna pasti sa glave ako iznesu svoje mišljenje (možda će izgubiti posao, ali to je mala cena u odnosu na proizvodnju generacija koje neće biti interesantne ni skakavcima).

Tekst profesorice Nedić je i pre četiri godine i sada aktuelan. Razlika je samo u tome  što je tada pojava ovakvog sagledavanja  stanja u školstvu i obrazovanju ulivala nadu, a danas je nada izgubljena.

Pitanje i tada i sada je još više dokle i gde će stići naša deca ako krađom grade uspeh sa nama (njihovim roditeljima), koji uz pomoć  zablude žive bezbrižni za njihovu budućnost. Setite se samo koliko je puta bilo krađe testova pri upisu  u srednje škole. Setite se kako su mediji tada,  jureći senzaciju,  tražili  odgovor zašto su testovi štampani ovde ili onde, umesto da su tražili roditelje koji su ukrali testove i pitali ih upravo to: ZAŠTO SVOJOJ DECI KRAĐOM GRADE USPEH .

                                 Besplatno friziranje

Dakle, roditeljima treba napisti  pismo. Njih treba dovesti na razgovor na neku od TV kutija, pa neka pred kamerama kažu razrednim  starešinama i profesorima, ali i svojoj deci, šta je važnije. Ukrasti test i svome detetu obezbediti upis u školu ili  znati koliko mu dete zna i koliko vredi. Neka objasne kako oni znaju da njihovo dete uči kad kažu da je „po  ceo dan zatvoreno u sobi“. Ili da možda javnosti objasne  kako je tako siguran da njegovo dete zna engleski za „peticu“ jer je on „deset godina radio u Nemačkoj.“ A možda je pitanje i za ministarstvo ko sedi u savetu roditelja u školama. Neko ko može svojom strukom pomoći u rešavanju ovakvih pitanja ili neko kod koga  osoblje iz škole ima besplatno friziranje?! Možda  kvalitetniji sastav saveta roditelja može argumentovano i kvalifikovano izađi pred advokata jedne majke koja je u jednoj  beogradskoj školi tužila šest profesora zato što  profesori njenoj ćerki nisu najavili da će je tog dana „prozvati da odgovara za ocenu“ (kao da će joj znanje icureti iz glave). Ili je školama  jednostavnije  da profesori ćute, a  deca da im se  smeju. Šta mislite da li time škola gubi svoj autoritet jer i osoblje i ostali roditelji znaju da je majka dotične ćerke inspektor u policiji i da izdaje stan advokatu koji nju i njenu ćerku podučava njenim pravima. E ta ćerka je pametno dete, pa je znanje dečijih prava dobijeno od advokata lepo iskoritila. Savetovala je svoje  drugove iz razreda, pa škola sada ima problem ne samo sa njom, nego  sa celim razredom.

A možda je suštinsko pitanje zašto na kancerogene pojave naročito u školama ne reagujemo adekvatno. Na kraju krajeva,  deca nisu kriva što su im dali tolika prava, ona su kriva zato što su sve više sklona zloupotrebama , nevaspitana, bezobrazna i bezobzirna, a to je već domen roditeljskog vaspitanja. I zato treba da snose posledice, a ne da budu pošteđena kritike i odgovornosti uz veoma jaku zaštitu. I to ne samo u odnosima već i u učenju.

                       Važan je rejting škole a ne znanje učenika

Šta će dete da zaključi  kada na kraju godine, od zvaničnih organa prosvete, čuje veset da su  2020. pa i 2021. školskla godina bile najuspešnije. Može da se začudi, ali i da se seti da je tih godina najmanje bilo u školi, najmanje vremena provodilo u učenju i imalo više petica nego obično. Za divno čudo to su školske godine kada su deca najmanje iša u školu, jer je nastava bila onlajn. Pouka je. Kad ne učiš, ne ideš u školu – najbolji si. Tih godina deca su uglavnom prepisivala ili im je stariji brat i setra pomagao u rešavanju domaćeh zadatka. Rezultat je – pored uspeha škola povećan je broj vukovaca.  

Dakle, da se razumemo. Taj koji je saopštio da su to bile najuspešnije školske godine, legalizovao je njihovo ponašanje na neviđeno, jer  sve što su uradi, uradili  su dobro, ali na prevaru.

Slučajnost je čudna pojava da se tih dana po završetku školske onlajn nastave zvaničnici hvale kako je školska godina bila uspešna i istovremeno stavljaju primedbu da ima veliki broj vukovaca i izražavaju čuđenje, da njihov nivo znanja nije ni  približno onom koje kriterijum te titule zahteva. Niko se nije upitao ko je za to kriv?

Da nije možda vašem detetu na kraju petog razreda saopšteno da mu je iz matematike zaključena četvorka? Da nije možda vašem detetu, bez obzira na zaključenu četvorku u knjižici, ipak bila petica? Da li ste otišli kod  nastavnika i zahvalili mu što je vaše dete tako napredovalo u matematici koja mu je inače teško išla. Niste otišli, ali ste nastavnika sreli na pijaci. I zahvalili mu se, jer on je najzaslužniji za napredak vašeg deteta u matematici, pa u obližnjem kafiću uz čašicu dve, o svemu pomalo nastavnik vam je otkrio da nije on zaslužan i pojasnio da on zbog takvih „petica“  ima problema, jer to nije prvi put da nastavničko veće učenicima povećava ocene zbog rejtinga škole. A kad učenik sa znanjem za trojku ili četvorku dođe u sledeći razred sa peticom, njegov kolega nastavnik se sa pravom ljuti da taj i taj nema znanje za peticu, itd.  I koj je kriv? Nastavnik? Roditelji? Bože sačuvaj! Dete o tome ništa ne zna, osim što,  shodno uzrastu u kome je, često pogrešno zaključuje (najčeše da mu ne može niko ništa, ubedi sebe, da on zna gradivo ali da ga nastavnik mrzi). Ali ipak biva uveren da je to što mu je nastavničko veće povećalo ocenu dokaz da ga nastavnik matematike mrzi! I nastavlja istim tempom, čak i smanjenim, da uči, a povećava otpor i samouverenost, živi u osećanju da  on zna šta radi… Šta drugo osim da  nastavi da se folira, ne trudi se jer siguran je da će  proći kao prošle godine.

                               Prevara i krađa sertifikat za uspeh

Hvala porfesorici Nedić što je napsisala pismo i hvala portalima  „Opanak“ i „Borba“ za istinu što su ga  ponovo inicirali.

Ali, razmislite  i pokušajte da ocenite razliku između ovakvog ponašanja učenika i škole i, na primer, onog roditelja koji je pre nekoliko godina  ukrao test za polaganje prijemnog ispita.

Koji potez da osudite. Krađu testa za polaganje prijemnog ispita ili  praksu škole da povećanjem ocena sebi, povećava rejting makar i da to ne proizvodi loše posledice po decu. Šta je u tim potezima poruka za decu? Možda zaključak da su i jedno i drugo vrednosti koje su prihvaćene jer traju. To se savršeno uklapa u ono što deci pričamo – da je škola važna za njihov život. Jer da škola nije važna ne bi, i ne samo njemu, povećavali ocenu. Za uzrast deteta tog doba to je formula da nema potrebe učiti, spremati se za što više znanja, već da treba snalaziti se u životu i na lak i jednostavan, uz to i kažnjiv (a to je posebna draž jer to ih čini frajerima) način, dolaziti do rezultata.

Niko o tome nije reč progovorio u medijima.

Ali evo pitam dalje. Zašto  se mediji ne bave ovom temom? Zašto roditelji pomažu deci kradući im testove? Da li je za njih i za njihovo dete bolje da na mufte dobije dobru ocenu ili da nešto u životu nauče?

I da sam sebi odovorim. Verujem da takvi roditelji, kojima je krađa sertifikat za uspeh njihove dece, razmišljaju isto kao i deca. Šta će im škola. Mladi su zdravi, neka se snalaze. Samo da odu na neki od rijaliti programa više će zarađivati nego da postanu inžinjeri, profesori?

Pa Suzana Mančić je, promovišući svoju knjigu, devojčicama u studiju preporučila „seksajte se dok ste mladi“. Za njih je to dobra poruka jer je ona „uspešna.“ Suzana je dobar primer kako se dolazi do „uspešnog“ muškarca i eto lagodnog i „uspešnog života.“ Samo nema dobrog saveta. Niti će ga biti.

Pa mladi su odavno poručili „Ne ide nam škola al’ bićemo bogati!“  

Sturčnjaci odavno upozoravaju da na ovakav način proizvodimo generacije sa veoma malim i nekvalitetnim znanjem bez odgovornosti, bez perspektivne i indiferentne . Itd, itd…

Da li se neko upitao zašto su deca takva? Jeste, stalno se to pitamo. Ali zašto ne pitamo roditelje zašto su snishodljivi prema svojoj deci, zašto brane njihove neuspehe, lopovluke, krađe pa i neka krivična dela. Da li možda osećaju krvicu što im nisu, često veoma opravdano, dali više, pa se sada iskupljuju braneći ih neopravdano, a na njihovu štetu. Brane i legalizuju negativne vrednosti.

Ne. Oni ne osuđuju njihove neuspehe, nasilničko ponašanje i sl. Naprotiv. Pravdaju ga, načinom koji često izaziva i neukusna  osećanja. Kad  dete napravi neku  glupost, kad se opije, kad udari  druga, kad se drogira, kad je nezainteresovan za školu, brane ga time što kažu da je on ili ona divno dete, da mrava ne bi zagazio/la. (Osim što gazi po njima).

                                Plen tranzicionih procesa.

Činjenica je, takođe, da deca nisu kriva što su roditelji izabrali poniznost, i ponižavajuću ulogu, dodvoravanje, ulogu pokajnika i žrtve kao iskazivanje ljubavi. Nasilničko ponašanje, neučenje i nezainteresovanost  mladih  proizvod je upravo te roditeljske nemoći i prihvatanje  svetskog moralnog otpada  serviranog na naše prostore kao civilizacijski napredak koji smo prihvatali  kao nešto izuzetno pozitivno i neophodno. Taj moralni otpad  prvo je mlade lišio potrebe za obrazovanjem i kvalitetnim znanjem, ponudivši im šarenu lažu. Njihovi mozgovi postali su plen tranzicionih procesa.

Setih se  izjave Hermana Grefa, jednog od poverenika Svetskog ekonomskog foruma, čoveka koji zagovara hiljadama godina staru tradiciju o skrivanju istine da_ „Ukoliko poseduju znanje, ljudima se neće moći manipulisati.“

Zaboravili smo, a odrasli smo na tim pricipima, da je  vrednije dete koje je svesno svoje greške od detata koje  zna da roditelji za njega lažu (time čak meri količinu roditeljske ljubavi prema njemu) i apsolutno je oslobođeno osećanja krivice.

Probelm o kome profesoka Nedić piše počeo je onda kada su deca počela da dobijaju nagardu ni za šta. Poklonjenu ocenu, oproštenu drskost, nekažnjenu poslušnost… Danas roditelji cene svoju decu tako što su i sa dvanaest godina već odrasli, pa prvi put na jutrenje sa ocem idu u kockarnicu.

Kada bi roditelji umesto knjiga čiji su autori  prostitutke, podvodači i slično, pročitali bar deo onog što je svojevremno napisao rabin Menahem Mendel Šnerson (1902-1994),  američki  građanin, jedan od najuticajnijih jevrejskih delatnika 20. veka, možda bi  obratili pažnju  na to što profesorica piše. A on je napisao: 

„U slovenskim zemljama nećemo dozvoliti razvoj nauke, a jezgro naučnika – Akademiju nauka – činiće naši ljudi… Lišićemo im društvo omladine, pokvarićemo je seksom, rokom, nasiljem, alkoholom, pušenjem, narkoticima… Udarićemo na porodicu rušeći je, smanjićemo stopu rađanja… Nisu potrebne peći, municija i grobovi… Nisu se rodili i krivaca nema… Ali što je glavno to je – novac… Novac kupuje ljude koji su nam potrebni. Novac uklanja nepokorne… koji nam se protive – Iračane, Srbe, a u perspektivi – Ruse…“

Možda bi samo posle ove poruke  više mislili o tome kako da njihovo dete ne postane žrtva ovog monstruoznog programa.

Šta to pokazuje evo ovo kratko lajanje u prazno? Pokazuje da se u Srbiji bez škole i učenja i te kako uspeva. Nije tajna da je to počelo sa čuvenom akcijom donatorstva  škola. Vlasnik kompanije  PVC stolarije promeni prozore na školi  i njegova deca su do kraja završetka osnovoe škole odlikaši.

Vlasnici kompanija koje prodaju kompjutere, takođe.

Naša deca na televizijama gledaju kako kriminalci i prostitukke plene pažnju i postaju popularni i materijalno obezbeđeni kada se prijave na neki od rijaliti programa, a ne kada kao odlični đaci, koji nisu imali roditelje za donatore, završe neku srednju školu ili fakultet i prodaju paradajiz na pijaci.

Razlika  u vrednovanju vrednosti je ogromna. Šta mislite zašto je učenik,  koji je svojevremeno divljao u učionici prevrćući klupe nastavnici, koja je htela da ga pita rekao: “Šta me pitaš?! Je*ote, nisam učio!”

Rekao je zato što za njega odgovaranje i ocenjivanje nije merilo vrednosti.

Zato za ono što nisu uradili roditelji mogu dobiti samo – ništa.

Napisao sam svojevremeno  da nismo svesni šta nam se dešava, a dešava nam se da i ovo moje spočitavanje i  pismo profesorke Nedić neodoljivo podseća da stvarno „Psi laju, a karavani prolaze“.

Izvor ponovljeno pismo profesorke Nedić : https://borbazaistinu.rs/pismo-profesorke-iz-srbije-uzburkalo-javnost-odgajamo-zombi-generacije-koje-ne-zanima-nista-i-koji-cekaju-da-odbleje-zivot-u-blazenoj-otupelosti/

Piše: Milorad Antonić

Izvor: Sedma sila

Related posts

Leave a Comment