Nije klasična muzika dobrodošla samo u televizijskim programima za dan žalosti, u starim crtanim filmovima i na Radio Beogradu 1. Viđamo je nerado kao omiljenu kliše prečicu da se u još jednom u nizu proizvoda televizijske hiperindustrije pokaže da lik koga upravo gledamo pripada bogatijem soju. U prisećanjima koja su nam u glavi uglavnom kategorizovana kao „traumatično“, „dosadno“ ili „traumatično dosadno“, zasigurno možemo pronaći neko njeno nedužno ostvarenje koje je sviralo dok smo posvećivali svoju prolaznu mladost čekanju da nam se javi dežurni operater.
Ali postoje divni trenuci u kojima klasična muzika nije eksploatisana ili neshvaćena. U tim trenucima nekima od nas ona postaje dragocena podloga za učenje, promišljanje ili miran san, a nekima elegantan audio doživljaj koji tako lepo upotpunjava pripremanje za dugo isčekivanu proslavu.
Put do izmeštanja klasične muzike iz koncertne sale u naše svakodnevne živote je raznolik. Ponekad počinje u porodičnoj istoriji, u školi ili uz opuštajuće kompilacije instrumentala na internetu, a ponekad može i baš ovako- kroz popularne pesme sagrađene pod uticajem klasične muzike.
Zato ćemo u ovom tekstu prikazati melodije zbog kojih će vam se učiniti da je maestro odlučio da sa čitavim orkestrom na trenutak napusti koncertnu dvoranu, kako bi podario malo magije i festivalskim i radijskim pesmama.
Andrea Bocelli, Mascagni
Ako ste od onih koji izbegavaju da puštaju pesme na repeat, vrlo je moguće da će vaša čelična disciplina ovoga puta popustiti. U 4 minuta muzičkog blaženstva, ova ekstremno slušljiva aluzija na operu “Cavaleria rusticana” ponudiće vam gomilu instrumenata, ali to nije njena jedina, niti najveća čar. Andrea Bočeli je s pravom čuven po svom operskom glasu koji se ne ustručava da pokaže i u ovoj prelepoj multižanrovskoj numeri, ali od moćnog vokala još više zasenjuje izražajnost koja će vas naterati da se latite Google prevodioca ukoliko ne znate italijanski.
Nije to samo besprekorna dinamika dobro potkovanog muzičara. Bočeli se vešto služi dikcijom da nam približi ovu kompoziciju, gotovo izbrisavši granicu između poezije i muzike pomoću efektnih pauza i jasne zvukovne interpunkcije. To je govor nadahnutog recitatora, bezvremenska priča zadivljenog zanesenjaka, ispričana i otpevana na veoma prijemčiv način. Jednom rečju, ovo je oda velikom kompozitoru koja bez ikakvog gubitka gracioznosti može uploviti u vašu ušuškanu dnevnu sobu i postati uzbudljiv detalj neke idilične zimske večeri.
Andrea Bocelli, Chiara
Ako ste zbog gorepomenute pesme zaželeli još Bočelija na vašoj plejlisti, preporučujem da preslušate Chiara, nevinu i na simpatičan način pomalo staromodnu pesmu u kojoj će vas prijatni (a tako često zapostavljeni) zvuci harfe i grandiozni raspon vokala italijanskog umetnika postepeno dovesti do najsočnijeg dela univerzalne ljubavne sage.
Sigurno vam je zapao za uho prastari motiv bašte, ali postoji rizik da se zbog satenske harfe i anđeoskog glasa u slušanju i analizi ove lirske priče zanemari ritam, taj sveprisutni organski činilac koji osećamo u svojim žilama dugo pre prve potpune misli i prve izgovorene reči.
Oslušnite početak pesme i čućete metronomski ujednačen ritam sata, prepoznaćete neutralni puls slobodnog sunčanog dana provedenog u prirodi. Sve je mirno u bašti iskušenja iz pozicije ljudske posetiteljke koja se zanima svojom knjigom, ali eno njoj druga, eno zainteresovanog mladića koji ne propušta priliku da u šarenom, mirisnom okruženju stupi s njom u razgovor.
I eto odmah novog ritma! Krv vrelije struji, vidno polje se sužava a vreme sada protiče brže, pa se uvek traži bar minut više. I baš kao ovaj par koji se zbližio među lokalnom florom, kada god čujem ovu melodiju, I ja poželim još koji minut više.
Zdravko Čolić, samo kad mi kažeš ljubav
U potrazi za gala pesmama klasičnog tipa ne moramo putovati daleko. Prisetimo se Zdravka Čolića i naći ćemo čak dve pesme za ovu listu.
U pesmi Samo kad mi kažeš ljubav Čolić poseže za svim raspoloživim sredstvima da bi definisao pojam dramatičnog. Početni nizovi tonova šire se kao razgranata lepeza i nadolaze poput nezaustavljivih talasa. Ukrašeni prikladnim trilerima, oni plutaju na samoj granici između apstraktnog i trodimenzionalnog u svom naporu da nam što vernije prenesu euforiju zaljubljene duše.
Međutim, sreća je kratkog daha. Ubrzo je smenjuju namerne verbalne hiperbole, a zatim i melanholicna melodijska rešenja koja su logičan i prirodan put do kulminacije u upečatljivom glisandu na pragu refrena.
Premda su delovi ove dopadljive a ipak složene balade jasno oivičeni poput stavova simfonije, njena lepo zaokružena melodija predstavlja dinamičnu celinu koja će vam držati pažnju od prvog do poslednjeg takta.
Zdravko Čolić, Ničiji I svačiji
Za smirenje posle ljubavne oluje, evo jedne morfijumske pesme Zdravka Čolića koju ste verovatno zaboravili da znate. Da li vam nešto govori naslov Ničiji i svačiji? Sećate li se zvuka klavira koji se razliva kao pena? Ili su vam možda u sećanju ostale rime zanimljive metrike i pastoralni detalji na flauti koji pred slušaoca prostiru prelepe predele? Uspešna i kao pesma literarne lepote i kao nezavisna instrumentalna melodija, ova stara stvar mogla bi poslužiti kao inspiracija za štošta u svetu umetnosti, a bogami i izvan njega.
Maria Mena, Self-fulfilling prophecy
Ova pesma vrišti trigger warning, i baš zato je na mojoj listi. Čovečanstvo je odavno izumelo instrumente kadre da makar malo dočaraju život s mentalnim bolestima, traumama, halucinacijama, iskrivljenom slikom stvarnosti i destruktivnim obrascima mišljenja i postupanja, a u ovom slučaju taj instrument je violina. Ako ste mentalno spremni, nemamo razloga da odlažemo upoznavanje sa ovom uznemirujućom, pa ipak poučnom pesmom koja u mom vinampu deli podjednako značajno mesto sa uspavankama i veselim Latino ritmovima.
Bez dvoumljenja i preduge uvertire, autorka nam ispoveda šta joj je na duši, ne zaobilazeći istinu i ne pokušavajući da nas bilo čega poštedi. Prisustvujemo trenutku krize posle mnogo izgubljenih bitaka, kritičnom momentu kada se na papir, platno ili u uho zabrinutog slušaoca sruči cela-celcijata priča, sa svim svojim nesvesnim crno-belim tonovima i neizgovorenim kricima za pomoć. Drhtaji glasa uz podrhtavanje violine odvode nas u klaustrofobična, mračna područja za koja se često pravimo da ne postoje i da nisu svakodnevica naših rođaka, komšija, učitelja naše dece, kolega čija su lica uvek marljivo nasmejana… Borba za dah i kratki, eksplozivni stakato tonovi između strofa izazivaju u nama strah od još neizrečenog dok nas neumitno vode ka solu violine s konotacijama izolacije, samoće i bespomoćnosti u svetu u kom ponekad ne možemo da nađemo (ili ne umemo da prepoznamo) razumevanje i svoje mesto.
Laura Pausini, Mi dispiace
Priču o mentalnim tegobama pod naslovom Mi dispiace priča nam i Laura Pausini. Trnoviti put kroz vrtlog sazrevanja opisan je u pismu koje sada odrasla ćerka upućuje svojoj majci u želji da joj kaže da joj je žao što ju je nenamerno odbacivala. U Balaševićevskom stilu pripovedanja, autorka se vraća u period adolescencije kada se osoba koja je do tada značila radost, poverenje i utočište odjednom pretočila u ništa drugo do nedostižni ideal i izvor svakojakih pridika. Lavirint odrastanja postaje sve opasniji za osetljivu mladu osobu prestrogu u kriterijumima, nestrpljivu u očekivanjima i beskrajno nerealnu u preteranom upoređivanju sebe s drugima. Nepravedne reči prekora bubnje u njenoj glavi, neke lično njene a neke plod imaginacije u kojoj o nama oštro i razočarano govore ljudi kojima u stvarnom životu to zapravo i ne pada na pamet, a pogotovo ne u tako nemilosrdnom tonu.
Lako je zapaziti brojne muzičke i psihološke sličnosti između dve pesme s ovog dela naše liste, ali valja i pomenuti važnu razliku: srećan kraj. Optimizam rođen iz dugo čekane samospoznaje i s mukom stečenog samoprihvatanja provejava kroz završne taktove tako snažno, da mi se na trenutak pričini da ću i ja možda jednog dana među zumbulima i u opuštenom ritmu Holandije pronaći nekakav mir. Do tada mi ostaje da se divim savršenoj harmoniji muzike i emocija, kao i neverovatnoj tetris veštini s kojom su redovi i redovi teksta smešteni u ovo nepravedno nezapaženo delo.
Petar Grašo, Vera od suvog zlata
Čuli ste zvuke slične prvim taktovima ove pesme ako ste ikada bili blizu muzičkog entuzijaste koji pokušava da vam pokaže šta klavir sve može ili pokraj profesionalaca dok prebiraju po klaviru zagrevanja radi. Lepršava i ritmična, sa repeticijama koje prosto moraju da vass podsete na fugu, ova pesma žustro klizi ka strofama punim emocije i muzikalnosti. Udaraljke odsečne poput marša, čitav hor sa svojom višeglasnom melodijom kao podrška šarmantnom pevaču i električna gitara koja se neverovatno dobro uklapa u celokupan ansambl izdvajaju ovaj melodični hit s početka milenijuma od srodnih pesama, istovremeno slikovito dočaravajući greške, nedaće i čvrste odluke koje ponekad moramo doneti u ljubavi. Ako vam je pomalo dosta romantične ljubavi kao motiva u svemu i svačemu, ova pesma će vas ipak zadiviti obiljem lepo uklopljenih muzičkih elemenata i pevljivom melodijom u kojoj ćete poželeti da se oprobate, čak ako i niste u pevačkim vodama.
Eros Ramazzotti, Per me per sempre
Na krajnje odredište našeg puta vodi nas Eros Ramacoti kroz veličanstvenu kapiju d dura, u popularnoj psihologiji muzike poznatog kao simbol najrazličitijih svečanosti, od ratnih pobeda do religioznih apoteoza, . Bez obzira na to da li verujete u ovakve podele, lako ćete prepoznati Per me per sempre kao himnu ljubavi. Zasnovana na pažljivo odabranim intervalima koji najviše prijaju ljudskom uhu i majstorskoj gradaciji, ova melodija je za mene prototip svadbenog plesa. Od najranijih taktova, prsti na klaviru subliminalno nagoveštavaju glasne otkucaje uzbuđenog srca dok sigurno i uigrano koračamo ka vrtoglavim dubinama zvonkog refrena. Kako ostati ravnodušan kada zagrmi čitav orkestar? Kako ne odlutati u magična sanjarenja o svečanim haljinama i velikim izjavama dok se belkanto stapa sa harmonikom, tim instrumentom oduvek toliko dragim balkanskom slušaocu?
I tako mi u velikom stilu stigosmo do kraja liste koja, ukoliko vam se dopala neka od navedenih pesama, za vas zapravo tek počinje. Možda ste u nekom refrenu uočili delić sebe, možda ste u nekoj melodiji prepoznali odjek svojih predaka, a možda se upravo pitate šta vam je sve ovo trebalo. Jedno je sigurno: usudili ste se da poslušate nešto novo, odvažili ste se da probate nešto drugačije, a to je najmanje što homo sapiens može da uradi u znak zahvalnosti za more izbora I hiljade vrata koja se pred njim otvaraju svakoga dana.
Autorka: Biljana Aleksić
Foto: Pinterest