O filmu „Društvo mrtvih pesnika“ Pitera Vira

Veličanstveno i poetično ostvarenje sjajnog australijskog reditelja Petera Weira , tvorca niza nezaboravnih filmskih klasika poput : ,, Izlet na Hanging rock“, ,, Svedok“, ,, Zelena karta“, ,, Trumanov šou“… ,, Dead poets society“ predstavlja snažnu emotivnu priču o sazrevanju, istinskim životnim vrednostima, slobodi, lepotama umetnosti i borbi za vlastite ideale i snove… Romantičarska poezija i bunt unutar konzervativne i krute sredine ekskluzivne ’’New England – Welton“ škole (krute institucije u kojoj su jedine temeljne, nedodirljive vrednosti tradicija, čast i disciplina – zaslepljene konzervativnošću i slavnom prošlošću, škole koja predstavlja okruženje u kojem nema mesta, a ni vremena, za priče o snovima i skrivenim željama, a kamoli za poeziju. Međutim, stvari se iznenadno promene kada u monotone učionice uleti, blago rečeno, drugačiji profesor engleskog jezika John Keating, kojeg glumi Robin Williams. Njegov pristup književnosti nije nimalo konvencionalan. Njegova su predavanja životne lekcije izvučene iz silnih knjiga. On poeziju ne čita, on je živi. I želi tu strast za poezijom, a samim time i za životom, preneti svojim učenicima. U tome i uspeva. Po uzoru na njega, bivšeg učenika te škole, grupa mladića osniva ’’Društvo mrtvih pesnika“…), pedesetih godina prošloga veka osnova su jedne tragične i dirljive priče, ispričane poezijom mladalačke energije, detinje nevinosti i lepotom kadrova koji svojom toplinom i snažnom emocijom boje ovaj nezaboravni film… Romantičarski duh mladosti i poetika njene borbe light motiv su ogoljene lirike koja čini osnovnu potku duhovnosti Virovog inspirativnog filmskog ostvarenja… Film prikazuje kako se nastava može realizovati na inovativan način interesujući učenike za čitanje poezije. U moru krutih i dosadnih predavanja, Robin Vilijams u ulozi profesora, mladićima daje jedan novi smisao življenja, učenja i pogleda na svet. Moraju videti šta bi to hteli da menjaju i kako je to moguće promeniti prateći svoje snove, a poezija im pomaže da reše razne probleme sa kojima se susreću ovi tinejdžeri željni razumevanja. Postupci kojima Kiting objašnjava učenicima suštinu poezije je upravo suprotnost tradicionalnoj nastavi gde se većina stvari uči napamet dok učenici reprodukuju, sede u klupama i slušaju…

… Uz izvanrednu muzičku podlogu ( koja dodatno nadahnjuje priču i pretapa se sa romantičarskom poezijom, jakim emotivnim nabojima ustreptalih mladalačkih snova u veličanstvenu simfoniju, slapove tonova koje na filmsko platno, poput palete, nanosi jarke boje umetničkog zanosa) legendarnog kompozitora Maurice Jarra film se transponuje u lirske virove ( Vir, virovski) prepune neke neobične razdraganosti, topline, prefinjenog humora i nepobedivost čovekove iskrene vere… Scenario za ovu dramu napisao je Tom Šulman, temeljeći priču na vlastitom životu ( posebno periodu koji je proveo u akademiji ’’Montgomery Bell“ – Nashville, Tennessee)… Radnja filma smeštena je u 1959. i prati sudbinu sedmorice momaka, učenika, srednjoškolaca pomenute Velton škole: Nil Perija, Tod Andersona, Noks Overstrita, Čarlija Daltona, Ričarda Kamerona, Steven Miksa i Džerard Pitsa… U nihovu školsku rutinu i živote iznenada ulazi furiozni i harizmatični profesor engleskog jezika – već pomenuti Džon Kiting, koji svojom čudesnom, neobuzdanom energijom snažno utiče na njih – jednostavno ih ohrabruje da prate svoje snove… Nil Peri, sramežljivi dečak koji se nalazi pod snažnim pritiskom svog rigidnog i konzervativnog oca postaje, uz Kitinga, centralna figura cele priče koja se od početnog razdraganog bunta i nadahnuća naglo survava u užasnu, suicidalnu tragediju i gorčinu kraja, konačnog raspršenja snova… Stihovi Walta Whitmana – O kapetane, moj kapetane ( napisani 1865., povodom smrti Abrahama Linkolna), slavnog američkog pesnika ipak na kraju bude poslednju nadu i veru da se snagom ljubavi, vere i istinske poezije može promeniti svaki pojedinačni život, a samim tim i svet… ’’Poraženi“ Kiting odlazi, ali… Njegovi verni prijatelji, njegovi učenici, novo ’’Društvo mrtvih pesnika“ ustaje na klupe, u znak podrške i protesta, i pozdravlja dirljivim i moćnim stihovima svog profesora na rastanku… 

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

    Piter Vir, kultni australijski filmski reditelj, umetnik je ponikao iz australijskog novog talasa, prepoznatljiv po majstorskom vođenju priča o odnosima ljudi i tehnologije, kao i slikanju portreta ljudi koji se nisu uklopili u vlastitu sredinu. Među brojne zasluge u svetu filma pripisuje mu se i promovisanje zvezda poput Harisona Forda, Mela Gibsona, Robina Vilijamsa i Džima Kerija. Svojim osobenim stilom obogatio je svetsku kinematografiju nizom klasika u poslednje četiri decenije vlastitog stvaralaštva. Prešao je dug put od australijskog underground stvaraoca u filmovima Izlet na Henging rok i Vodoinstalater, preko američke faze i klasika Svedok i Društvo mrtvih pesnika, do svetske slave i ulazak u hol velikana Zelenom kartom, Trumanovim šouom i filmom Master and commander. Magija australijske osobene kulture postala je delom svetske baštine zahvaljujući velikim delom Virovoj filmskoj estetici i kreativnosti…

    Rođen je 21. avgusta 1944. u Sidneju, Novi Južni Vels, Australija, kao Peter Lindsay Weir. Zainteresovao se za film proučavajući umetnost na Univerzitetu u Sidneju. Nakon napuštanja Univerziteta sredinom šezdesetih pridružio se televizijskoj stanici ATN-7, gde je radio kao asistent proizvodnje. U tom periodu napravio je svoja prva dva kratka eksperimentalna filma, a potom i kratki dokumentarni film o siromašnom predgrađu Sidneja…. Bio je to uvod u jedinstvenu magiju pokretnih slika jednog osobenog umetnika, uvod u jedno od vanvremenskih dela u kojem se njegove čudesne, romantičarske vizije rastapaju u lirski zanos vizuelne simfonije …

,, Bez obzira na to šta vam i ko kaže, reči i ideje mogu promeniti svet.ʼʼ

    Već u samom početku filma, suprotstavljajući osnove na kojima počivaju vrednosti škole, a potom njenih novih učenika Vir vešto nagoveštava liniju budućeg sukoba i borbe za slobodu mišljenja i ostale prave vrednosti… Dok su tradicija, čast, disciplina i uzvišenost osnovni stubovi školskog sistema koji se kao nepromenjiv postavlja iznad svih, ne vodeći mnogo računa o potrebama učenika , dotle su turobnost, čemernost, dekadencija i učmalost ,, vrednosti“ tj. ciničan odgovor učenika koji se ne uklapaju u kruta i beživotna pravila upravnika Nolana i tradicije škole. Kada se u priču uključi i novi profesor engleskog jezika i književnosti John Keating, bivši student škole unoseći revolucionarni duh pesnika romantičara u beživotni i kruti nastavni program, sukob je veoma izvestan… Primenjujući u osnovi sasvim suprotne metode nastave u odnosu na zacrtane i ,, jedine moguće i ispravne“ on počinje da ,, ruši ugled škole i podriva njen autoritet“. Njegovi intrigantni časovi postaju ,, čudesna poezija života“, ,, waltwhitmanovsko“ ludilo anarhije i slobode izraza, tumačenja poezije, misli i duha… Carpe diem (iskoristi dan) postaje osnova njegove filozofije koju svojom snažnom harizmom i stilom prenosi na grupu učenika… Misliti svojom glavom, iskoristiti dan i suprotstaviti se kreativnošću prolaznosti života, osvojiti slobodu izražavanja i mišljenja, biti svoj … Prelepi, melanholični i idilični jesenji kadrovi ustreptale prirode i okoline škole savršeno se uklapaju u novi, anarhični duh rađanja i osvajanja slobode, novu poeziju koja teče poput mladog vina iz srca i duše mladih, nesputanih ljudi…

 ,, Ponovo ćete naučiti misliti svojom glavom“, objašnjava profesor Keating. Naučićete osetiti reči i jezik… Poeziju ne čitamo i ne pišemo zato što je zgodna. Pišemo je i čitamo jer smo ljudska bića, puna strasti… Reči i ideje mogu promeniti svet… Poezija, lepota, romansa, ljubav… zbog njih živimo“.

    Pod snažnim duhovnim uticajem profesora Keatinga grupa učenika, predvođena Nealom Perryjem, obnavlja nekadašnje ,, Društvo mrtvih pesnika“, društvo ljubitelja poezije i romantike, umetnosti i lepote izraza… Krišom počinju da se okupljaju u nekadašnjoj indijanskoj pećini noću i čitaju poeziju, pre svega pesnika romantičara… 

                   … Pošao sam u šumu kako bih osetio život

                        kako bih duboko udahnuo i ispio srž Života!

                        kako bih se udaljio od svega što sam život nije

                        a ne da, pred smrt otkrijem, da živeo nisam! …

    U njima počinje da se rađa neki novi duh, shvatanje da stvari treba gledati na drugačiji način i osloboditi se ( rađa se pre svega bunt protiv onih koji ih sputavaju i koji nemaju života u sebi)… Bile su to burne i prelomne posleratne godine, bile su to godine rađanja buntovnog i snažnog rock and rolla… Nažalost, metode profesora Keatinga vremenom sve više dolaze u sukob sa ,, stubovima“ sistema na kojima počiva ustaljeni rad škole – beživotan i krut… Stvari naglo kreću da se kotrljaju nizbrdo, naročito nakon samoubistva Neala Perryja, mladića koji se beskompromisno suprotstavio svojim odabirom zanimanja rigidnom ocu, koji ga je gledao kao poslušno vlasništvo za ispunjenje vlastitih ambicija i neostvarenih snova… Na trenutak, sva energija, polet i osvojena sloboda naglo su utihnuli u kadrovima zimskog krajolika, zatrpanog snegom i tragičnom belinom smrti nesretnog mladića… Očajan, gledajući u knjigu poezije koju su on i grupa učenika posle njega čitali na sastancima ,, društva mrtvih pesnika“, slaveći život i lepotu lirskog zanosa i osećanja, John Keating plače, sećajući se Perryja i njegovog vedrog, euforičnog duha… Sistem svu krivicu svaljuje na njega i njegove ,, buntovne, nekomformističke i neortodoxne“ metode predavanja, njegovo rušenje kodeksa i stubova stabilnosti škole koji postoje čitav jedan vek… Keating na kraju odlazi, rigidni upravnik Nolan dolazi da ga ,, zameni“, ali… 

… Film je svakako  vredan pažnje i zbog toga što se pre svega bavi pitanjem autoriteta. Trebamo li slepo slušati svoje autoritete ili slediti spostvene snove i nadanja? Da li neko  ko je u poletu mladalačkih snova i ambicija o uspešnoj glumačkoj karijeri treba svoje snove da prekine samo zbog toga što se tome protivi strogi i patrijahalni roditelj? Koja je cena uništenih snova? Film nam skreće pažnju i na ozbiljan problem (ne samo savremenog, nego svih društava) samoubistva, naročito kada je  u pitanju  izuzetno mlada osoba. Ljubiteljima književnosti ovaj film će se veoma svideti, jer propagira čitanje i poeziju. Još jedan bitan element ovog filma je borba protiv nametanja ideja. U jednoj od najboljih scena u filmu profesor  Kiting naređuje svojim učenicima da iscepaju uvod u svojim knjigama  („svi želimo biti prihvaćeni, ali uzdajte se u vlastita uverenja”)…

    Izuzetno dirljiva, romantična i iskreno emotivna priča o slobodi, umetnosti i pravim ljudskim i trajnim vrednostima, satkana od prelepe poetike i sazvučja večnih tonova čistote srca i duše… Umetničkih niti filmske lirike Petera Weira… Čuvena rečenica iz filma: ”Carpe diem, iskoristite dan momci! Učinite svojim život posebnima!” uvrštena je na 95. mesto najboljih filmskih citata u istoriji svetske kinematografije. Svaka scena filma je posebna; u svakoj ćete iznova i iznova pronaći novo značenje; toliko dubok i potresan, a toliko jedinstven i nežan… Osim što je od Robina Williamsa učinio ozbiljnog glumca, Weir je Društvom mrtvih pesnika afirmisao i niz mladih glumačkih talenata, pre svega Ethana Hawkea i Roberta Seana Leonarda…

… Delo Pitera Vira jedno je od retkih u današnjem svetu uniformnosti i isprazne komercijalizacije koje svojom originalnošću, idejom, misijom i iskrenošću sija u bezidejnosti opšteg sivila. Od početka dosledan samom sebi i vlastitoj ljudskoj i umetničkoj viziji, Vir pleni sofisticiranom filmskim jezikom, jedinstvenom atmosferom i duhom daleke, neistražene Australije čiju je esenciju predstavio svetu na više nego originalan način, u stilu nekomformiste sa oboda nepristupačne australijske pustinje. Sa oboda sveta koji se tiho gasi, sveta ljudi gde je jedini profit bio čista duša, deljenje sreće sa drugim i odsustvo bilo kakve pomisli na sebičnu, samoživu izopačenost.

Autor: Dragan Uzelac

Related posts

Leave a Comment