Predveče je.
Sumrak počinje svoj kratak život dok ne stigne noć.
U polumraku, sklupčan ležim na klupi u parku.
Samo tišina i ja.
Buka je ostala na ulici,
daleko od mene.
Hladno je.
Prija mi ta hladnoća.
I samoća mi odgovara.
Sve je kako treba.
– Danas je baš hladno, zar ne?
Čuje se glas, koji sam locirao iza klupe na kojoj ležim.
– Da, slažem se. Zbunjeno se složih.
Nisam se okrenuo, samo sam se naglo uspravio u sedeći položaj.
– Sve je u redu, druže, nema potrebe da se plašiš.
Nisam znao šta da odovorim na ovo, pa sam ostao nem.
– Nego, je l’ mogu ja da sednem tu, pored tebe? Ako se slažeš?
Nisam ni stigao da odgovorim, a on je već bio pored mene.
Gle čuda, to nije bio čovek nego pokisli pas, koji je bio sav krvav.
Imao je rupu veličine klikera na čelu.
– Au, šta se tebi desilo?
– Ništa strašno, malo sam mrtav. Šalim se, mislim, ne šalim se. Upucao me je gazda.
– Užas! Zašto je to uradio?
– Nemam pojma, valjda nije mogao više da me izdržava.
– To nije nikakav razlog. Mogao je nekome da te pokloni, pa da tamo nađeš svoju sreću.
– Ne, to nikad ne bih želeo. Dobro mi je ovako, ne žalim se. Sada je sve na svom mestu.
– Više nisi gladan?
– Ma kakvi! Ni gladan, ni žedan. Kad si mrtav, ništa ti ne treba.
Malo sam se zamislio nad tom njegovom rečenicom.
– Kako to misliš? – pitao sam psa.
– Tako, lepo, nema želja kad si mrtav.
Tek sad mi je zbrka u glavi.
– Je l’ sa svima koji dođu u park razgovaraš kao sa mnom?
– Naravno da ne. Pa, niko ne može da me vidi, a kamoli čuje. To možeš samo ti.
– Čekaj, tek sad mi ništa nije jasno. Kako je to moguće?
– Zato što si ti moj gazda.
– Molim! Što znači da…
– Da si me ti ubio. Da, to je istina.
Zbog ovog saznanja sam osetio neopisiv bol u stomaku.
Sa obe ruke sam držao svoj stomak da umanjim bol.
To je trajalo neko vreme.
A onda sam ga pitao:
– Pa, onda sam i ja…
– Samo se uhvati za čelo i sve će ti biti jasno.
Na čelu sam opipao rupu veličine klikera.
Ništa više nisam rekao.
Ni ja…
Ni mrtav pas.
Autor: Bojan Lojković
Foto: Pinterest
