Proza: Rupa veličine klikera

Predveče je.Sumrak počinje svoj kratak život dok ne stigne noć.U polumraku, sklupčan ležim na klupi u parku.Samo tišina i ja.Buka je ostala na ulici,daleko od mene.Hladno je.Prija mi ta hladnoća.I samoća mi odgovara.Sve je kako treba.– Danas je baš hladno, zar ne?Čuje se glas, koji sam locirao iza klupe na kojoj ležim.– Da, slažem se. Zbunjeno se složih.Nisam se okrenuo, samo sam se naglo uspravio u sedeći položaj.– Sve je u redu, druže, nema potrebe da se plašiš.Nisam znao šta da odovorim na ovo, pa sam ostao nem.– Nego, je…