„Šta znači objavljivati anonimne glasove u javnom razgovoru koji izgovaraju laži,bljuvotine i gluposti?“
„Precenjena ideja građana Republike Srbije da se o svakoj temi mora čuti njihov genijalni glas“.
Dočekali su slobodu, Demokratiju. Svi prognanici totalitarizma, disidenti sa američkim stipendijama, dotirani korifeji. Dočekali su elektronsku agoru u kojoj se laprda bez cenzure. I naravno, bez mozga. Živela sloboda! Mesto na kojem se razgovara diktira kompetenciju sagovornika. Međutim, šta se dešava sa modifikovanim agorama tradicionalne provenijencije, baštinicima ugleda boraca koji su preživeli zabrane, teror, kažnjavanje?
Slobodni i demokratski mediji. Koji nas čuvaju od novih totalitarizama, primitivizama, antiintelektualizama, moralizama i amoralizama. Dakle, šta znači učešće u javnom razgovoru? Pre svega identitet sagovornika. I formalni i kredibilni. Dakle, pre nego što bilo ko izgovori jedan glas, ne jednu reč u javnom razgovoru, mora izgovoriti svoje ime, prezime i sve što bi poslužilo nesumnjivom ubeđenju sagovornika da ne razgovaraju sa utvarom, mrtvom dušom, provokatorom, botom, skotom ili agentom udbe. Zatim, znanje, pa zašto ne reći i zvanje. Ko govori o zadatoj temi?
Oko toga ima najmanje dva problema. Prvi je transfer legitimiteta. Vršioci javnih funkcija i ovlašćenja, koristeći formalni položaj u poretku, plasiraju „lične stavove“ na sve teme ovog sveta. Sic! More, svi u građanski red za učešće u javnom razgovoru pa znanjem i težinom stavova, čekaj mesto sa kojeg će te čuti. Problem broj dva je precenjena ideja građana Republike Srbije da se o svakoj temi mora čuti njihov genijalni glas. Ili, propade svet. Bar kad bi pogađali značenje pojmova i termina kojim se frljaju. Idemo dalje. Urednici. U medijima koji su nam poslednja šansa na liniji odbrane slobode. Opet, sic! Šta znači objavljivati anonimne glasove u javnom razgovoru koji izgovaraju laži, bljuvotine i gluposti. Sve pod uredničkim sloganom slobode govora i provere javnog mnjenja.
Ko je taj učesnik u javnom razgovoru koji poteže ružne, teške i glupe reči a ne želi da kaže svoje lepo i pametno ime? I ko je taj koji mu to omogućuje? Znam ja. To su isti oni koji su u epohama gušenja slobode javnog govora sedeli u fabrikama laži. To su pritajeni fašisti, opasniji od onih koji pod svojim imenom iznose, demokratskoj većini sapripadnika, neprihvatljive stavove. Mi gonimo njih a pomažemo mrtve duše da nas blate i kleveću. I u sudu, koji utvrđuje materijalnu istinu, pre nego bilo šta kažeš, moraš da se predstaviš. Evo, na primer moj slučaj. Moje ime kao autora ovog teksta poznato je redakciji! Kraj.
Autor: Đorđe D. Sibinović
Izvor: Sedma sila
