Ovih dana često slušam priče da je ovaj od onog krio da ima Koronu i slično. Razlozi su nekad toliko glupi da bi bili smešni samo kad situacija ne bi bila zaista ozbiljna. Jedan od primera je: Umro deda, ali nisu rekli da je umro od Korone, pa se pola sela skupilo na sahrani i sad, što bi rekla moja pokojna nana: „Vuuuna Kićooo“! Šta znam, valjda im je bitnije kol’ko ljudi će da proba pitu s jabukama na groblju i riblju čorbu posle sahrane od toga da l će još neko da umre. A, i da umre… Pa šta? Bar će opet da se jede i aj Jovo ponovo. Sad šalu na stranu, jer znam da nije ukusna, ali eto, ne umem drugačije… Mogu da shvatim da ljudi više ne znaju kome da veruju. Bombarduju nas raznim informacijama koje su često kontradiktorne. Krizni štab je lakrdija, a mediji cirkus… Sve to znam, ali ne znam kako čovek koji sebe smatra zrelim, odraslim i inteligentnim može da dozvoli sebi da se sprda sa životima drugih ljudi, često njemu najbližih, onih s kojima je u kontaktu, koji im kuvaju jebenu kafu ili dolaze kad deda umre zato što veruju da neće biti zajebani ili bar ne mogu da svare da će biti…
Ne mogu da shvatim kako, jebote, kum dođe kod kuma koji ima sestru koja je operisala pluća dva puta i koja ima 17.godina. Skuvaju mu ljudi kafu, takvi su. Do tad se nisu opekli i ne znaju da bi trebalo, izgleda, svakoga da oteraju s kapije govnjivom motkom. On srkne par gutljaja i pohvali se da je imao kontakt sa osobom koja je zaražena, još doda, pride, da je sve to samo izmišljotina zato što tom zaraženom profesionalnom sportisti nije ništa. Nahvali se da već tri dana nije ništa ni njemu i ode kući mirne duše. Ostavi njih petoro da zevaju u čudu, da čekaju čudo ili Koronu koja će da ubije dedu i malu… Ne znam stvarno, ali stvarno kakav kamen za pete umesto mozga taj ima u glavi, ali znam da nije jedini. Ovo se jako često dešava. Najčešće najebu oni koji ne zalupe vrata i ne oteraju u pizdu materinu k’o komšija moje drugarice. Najebeš zato što je to neko ko zna u kakvoj si situaciji. Veruješ mu i misliš da čovek nije majmun. Pričaš mu da se čuvaš, da imaš problem, da može da bude zajebano. On klima glavom, podržava te ili ne, ali kaže da kapira. Nije ti bitno u šta veruje, zato što, jelte, kapira… Onda ostaneš tako da bleneš u plafon otvorenih usta i čekaš šta će da se desi s jednom odličnom učenicom koja možda nikada neće upisati željenu veterinu. Shvatiš da nikome osim sebi ne smeš da veruješ i da nema više mesta za goste i gostoprimstvo, kumstvo, drugarstvo. Prošla sam pre par nedelja kroz ovo i tek tad shvatila sve o čemu pišem.
Tokom vanrednog stanja, onog javnog pričala sam sa komšinicom preko ograde. Njena porodica je zbog toga što im nisu stigli testovi bila dve nedelje u izolaciji. Rekla mi je: „Nije bitno da l veruješ ili ne veruješ. Radi sa sobom šta hoćeš, al’ poštedi druge“! Mislim da bolji zaključak od ovoga što je rekla ne postoji…
Autorka: Milica Janković
Foto: Pinterest
