Ono što me čini srećnom su…

Puno toga me čini nesrećnom. Ali ono što me čini srećnom su…

Doors-i, prazne ulice, svež vazduh, slušalice, prazni kafići, jutro, prepune ulice i trgovi, ljudi, zidovi, pijace, gužve, buka, tišina, mir, arhitektura, Novi Sad, brdo, planina, šuma, lutke, Poljska, poljski jezik i književnost, ples, pokret, lišće, ptice, zvezde, svemir, egzoplaneta, čarobnjaci, bajke, izmišljene letelice, Zeleni zub, Koja, Disciplina Kičme, filozofija, ornamenti oronulih kuća, secesija, gluma, performans, pozorište, miris pozorišta, zabranjeno i tajno ulaženje noću u pozorište*, trčanje u mračnom pozorištu na glavnoj sceni kada nikog nema, obraćanje imaginarnoj publici, žmurke, poezija, pisanje dnevnika; kada sam u centru pažnje, kada nisam u centru pažnje, kada se derem dok se smejem i plašim nepoznate ljude u kafiću, kada se ne derem dok se smejem i ne plašim nikog, kada vidim novi grad i ljude pa skakućem u krug i poverujem da sam na Mont Everestu, kada imitiram Sunđer Boba, i doslovno se pretvorim u njega, kada kažem nekome da je lep, kada se smejem u autobusu, jer se prisećam ludih anegdota moje prijateljice, a putnici pomisle da sam poludela.

Nemam poseban plan u životu, (karijeru, uspeh, brdo novca, popularnost, nagrade) jer ne gledam takve obaveze i dostignuća na taj način, niti one za mene predstavljaju posao, uspeh, karijeru, brdo novca, slavu.

Moj život je moj život, on ima neke čudne prijatelje i priče, čudnu komšijsku sivo-belu mačku koja mi se svaki dan javi kada idem do grada, gradskog kucu Hajdi, čuvenog čuvara Petovaradinske tvrđave koga svi mesecima hranimo, lude prijateljice sa kojima napravim predstavu i cirkus o čemu god da pričamo, porodicu u kojoj mi braća ili tata sakriju batak ili sarmu kada sam gladna da bih se ja iznervirala, i dve debele mačke u avliji koje me svakodnevno proganjaju na kuhinjskom prozoru. Kada vide parizer, klize niz staklo! Toliko profesionalno glume da su gladne, da su prevazišle i Stanislavskog!

Njihov posao je da me svakodnevno uveravaju kako nemaju ‘leba da jedu iako me poznaju i vide ceo svoj život, a uskoro će i od mene biti veće…

Ja ih razumem, razmazili smo ih. Imaju svu slobodu i prirodu u dvorištu, kao i sjajnu karijeru u jedenju vrhunske hrane koju moj tata kuva.

Kao što i one svakodnevno sanjaju o lepoj i debeloj slanini, mesini, ribi, (hranu za mačke baš i ne vole, jer su razmažene, a ne daj bože da nigde nema mesa!), tako i ja svaki dan sanjam o slobodi. Moj život je prepun perioda i promena kao i kod svih, postoje dani kada sam tužna, kada nisam lepa, kada imam podočnjake, kada sam neispavana, kada sam anksiozna, kada puno jedem i previše razmišljam, i kada sam naporna ljudima. Nekima se možda to ne dopada, ali ja ne vidim ništa loše u tome da čovek dopusti sebi da mu nekada bude loše, da se isplače i ima emocije.

Čovek je nesavršen, ne zna sve, nije se rodio sveznajuć, ali ima mogućnost da to postane, i zato je prirodno da pogreši. Ne mora da znači da je onaj koji je depresivan i nemoćan, slab.

Sve zavisi gde i u koga gledamo. Za neke, koji ga ne poznaju, on je nejak za one koji ga iskreno vole, on je i dalje najbolja verzija sebe. Zato je iluzija je da je čovek u životu nesretan jer nema za-vidno telo, lepotu, karijeru, popularnost i uspeh, čovek je pre nesiguran i nesretan u sebe, jer je proživeo traumu, jer mu nedostaje podrške i sigurnosti.

Ne verujem da je i jedan čovek slab na ovome svetu, i da ništa ne može, čak i onaj koji je odustao, i tako se trenutno oseća, mislim da se tu pre radi o nedostatku iskrene ljubavi i ljudi koji nisu surovi prema njegovoj snazi ili slabosti.

Potrebno je da podržimo one koje volimo i ono što volimo, neka nam to bude na prvom mestu, ostalo nije do nas, nekada izaberemo, nekada ne izaberemo, nekada to izabere nas.

U životu postoje razne nezgode, nažalost nismo svi u istoj poziciji i sa istim mogućnostima i počec-ima. Svi mi koji smo u boljoj životnoj i materijalnoj situaciji, imamo šansu da pomognemo i podržimo one koji to nisu. Ne biramo gde ćemo se roditi, ne možemo da kontrolišemo svetske nepravde i boli koje nas pogađaju na različite načine, ali uvek možemo da biramo koga ćemo da volimo.

Ne znam, ja nemam plan, verovatno zato što je moj plan život i sve ono što volim.

*Na koje me je nagovorila drugarica Katarina.

Autorka: Marijana Jakobac

Related posts

Leave a Comment