Poezija: Ringla

Na nebu sija zvezda.
Sija narandžasto sunce.
Na šporetu sija ringla.
Sija oko, njeno.
Kapljice iz oka prave potok.
U potoku riba.
Ribar upeca ribu.
Ona se koprca u njegovoj ruci.
Da li da je pojede, ili da je pusti?

Verzija br. 1.

On udara ribu o beton.
Riba je mrtva.
Stavlja je u kesu.
Nosi je kući.
Riba je u loncu.
Kuva se.
Čorba je ispala odlično.
Ribar srče čorbu.
Uživa u njoj.
Jedna kost mu zastane u grlu.
Drži se za vrat.
Koprca se na podu svoje kuće,
isto kao upecana riba u njegovoj ruci,
čija se kost zaglavila u njegovom grlu.
Sam je, nema ko da mu pomogne.
Sve je utihnulo.
Ribar je mrtav.

Verzija br. 2.

Skida ribu sa udice.
Drži je u ruci, dok se krv iz njenih usta razliva po njegovom dlanu.
Riba jedva diše.
Život joj izmiče.
Ribar se sažali, vrati je u vodu.
Ona skupi poslednju snagu, izleti iz vode u znak zahvalnosti.
Ribar se osmehnu.
Danas će ostati bez večere.
To sad nije bitno.
Legao je praznog stomaka.
Ispunjen.
Nikad lakše nije zaspao.

Ujutru zasija sunce.
Zvezda čuva svoj sjaj, troši ga samo noću.
Oko sija bez suza.
Ringla gori od usijanja.
-Gde si? – pita ona.
-Na terasi. – odgovara on.
-Šta radiš? – pita ona.
-Pijem kafu. – kaže on.
-Baš lepo, samo ti uživaj dok se svi ne zapalimo! – već pomalo besno kaže žena.
-Zašto bismo se zapalili? – pita on.
-Opet si zaboravio da isključiš ringlu. Šta se dešava sa tobom čoveče?! Potpuno si poludeo!
Ovo je jedina verzija.

Autor: Bojan Lojković

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment