Uroš Ristanović: „Srpska književna scena se trenutno brčka u svojoj samodovoljnosti“

Primećuje se kako je književnost u Srbiji, kao i na Balkanu, poslednjih decenija nešto što je dosta skrajnuto u medijskom prostoru. Za takvu sliku možemo kriviti ili ratne prilike i razaranje čitavog jednog sistema vrednosti koje je zadesilo Jugoistočnu Evropu ili nesposobnost ovdašnje kulturne elite da spreči dezintegraciju humanističkih tekovina koja je, mora se priznati, zahvatila čitav svet.

Bilo kako bilo, veoma je važna i bitna stvar kada u ovakvom ustrojstvu postoje i oni koji mnogo ne mare za nepovoljnost socijalnih prilika, već nalaze načina da istraju u svom kreativnom i kulturnom radu.

Tome u prilog, razgovarali smo sa Urošem Ristanovićem, koji se 2018. godine čitalačkoj publici predstavio zbirkom pesama Sutra, a sada i najnovijim romanom Vivid.

Danas se sve više može čuti mišljenje kako u 21. veku humanistika doživljava svoj sumrak i sunovrat. Zbog čega je tako i šta uopšte znači biti humanista?

Mislim da je to prirodno, ako uzmemo u obzir da je humanistika od početaka bila formirana kao svojevrsna antiperspektiva – prvobitno opozitna srednjovekovnom teocentrizmu, potom prirodnim naukama itd. Određena kriza humanistike samo označava da se na horizontu pojavilo nešto veće i značajnije od čoveka, a toga će tek biti u budućnosti; ukratko, ako humanistika zaista doživljava svoj sumrak, onda je to i zaslužila. A biti humanista, po mom mišljenju, znači biti spreman na naučno i metodološki utemeljeno promišljanje o predmetu svog rada – čak i onda, ili još bolje, pogotovo onda kada taj predmet doživljava izvesnu transformaciju, bez obzira na kvalitet te promene. Razmišljajući o ovom pitanju, o ljudima uopšte, nasumično mi u sećanje dolazi deo iz Pisama iz Nemačke Ljubomira Nenadovića u kome, govoreći o tome da se na svakom telu kad se razboli ili kad umre pojave različite životinje, autor cinično objašnjava pojavu i delovanje čoveka na zemlji.

2018. godine izašla je tvoja prva zbirka pesama Sutra. Sada, dve godine kasnije, objavljen je i tvoj prvi roman Vivid. Kakve izazove sa sobom nosi svet poezije, a kakve svet proze? Gde pisac može efektnije da artikuliše sopstvenu kreativnost i spisateljski dar?

Tačno je da su dve godine prošle od Sutre do Vivida, ali to su dve srodne, gotovo istovremeno zamišljene knjige, zbog čega ih ja i ne vidim kao dva različita sveta (poezije i proze). Uopšte, mislim da je proces pisanja isti, i ne osećam da se u meni (kao autoru) bilo šta značajno promenilo samo zbog forme u kojoj sam nešto napisao. Naposletku, tekst sam određuje oblik i to mu u književnom smislu ne garantuje uspešnost niti vrednost. To je moj zaključak, jer je broj neuspešnih pesama i romana koje nisam ispisao do kraja približno jednak.  

S obzirom na to da se književnošću baviš već dugi niz godina, što sa kreativne, što sa naučne strane, kao i to da živiš u Beču, kako vidiš trenutnu situaciju na književnoj i kulturnoj sceni Srbije? Koje su sličnosti, a koje razlike u odnosu na bečku, odnosno austrijsku kulturnu scenu?

Premalo toga znam o austrijskoj kulturnoj sceni da bih mogao da napravim suvislo poređenje. Čini mi se, ipak, da su u Beču prisutni određeni favorizovani toposi i veliki narativi koji diriguju šta će na sceni isplivati na površinu; takav je makar slučaj sa „balkanskomˮ kulturom koja se ovde promoviše. Sa druge strane, srpska književna scena je atomizirana i trenutno se brčka u svojoj samodovoljnosti, koračajući odlučno unazad. S obzirom na to da sam u Beču od januara 2020, a da su dobar deo ove godine obeležile raznorazne restrikcije i preporuke, zaista ne bih želeo da govorim više o ovdašnjim kulturnim prilikama. Što se naše književne scene tiče, mislim da će se tek za dvadeset godina pokazati šta je od te scene bila književnost, a šta moda po kafićima.

Koje su teme, ideje i motivi utkani u srž Vivida i koja bi bila žanrovska odrednica ovog romana?

Pokušavam da ne prepričavam i da ne analiziram svoje tekstove, uveren u to da je tako nešto, makar u ovakvom tipu razgovora i teksta, nepristojno. Ipak, otkriću jednu priču koja je dovela do specifičnog postupka koji sam pokušao da ugradim u Vivid. Ta priča nas vraća u 1980. godinu – kada je američka kompanija Atari objavila video-igru Avanture koju je programirao izvesni J. W. Robinet. Naime, strahujući da im konkurencija ne „ukradeˮ najbolje programere, ali i zbog ograničenja u memoriji (veličina tadašnjih igara bila je svega 4096 KB), uprava kompanije Atari je odlučila da ne navede ime programera i kreatora igre Avanture. Međutim, Robinet se dosetio i tajno uneo svoje ime (tj. natpis „Napravio Voren Robinetˮ) u jednu od sporednih soba do kojih igrač nije morao da dođe da bi napredovao u igri. Ni to nije bilo dovoljno, već se sam natpis ispisivao na ekranu samo ako igrač, našavši se ili zalutavši u sporednu sobu (dakle, krećući se nelinearno i nepotrebno dužim i komplikovanijim putem), zastane na tzv. „sivom pikseluˮ. Ako bi svi ovi preduslovi bili ispunjeni, igrač bi mogao da uživa u trepćućoj poruci koja je u raznim bojama bila ispisivana na ekranu. Štaviše, to je bio tajni način komunikacije između autora igre i igrača – koji je kasnije nazvan Uskršnje jaje (Easter egg) po uzoru na uskršnju tradiciju lova (potrage) za sakrivenim jajima u bašti. 

Ovo je kratka verzija te uzbudljive i značajne priče. Uskršnja jaja su sastavni deo Vivida. Knjiga se, naravno, može pročitati i bez njih, ali svaki odlazak na stranputicu teksta i svako pažljivo čitanje i praćenje naznaka i nagoveštaja čitaoca može dovesti do malih otkrića koja su tu ostavljena samo za njega. S tim u vezi, što se žanra tiče, u zavisnosti od čitaoca ovo bi mogao biti i prvi roman lova.

Gde pronalaziš inspiraciju za pisanje i šta je ono što bi voleo da poručiš svojom književnošću?

Duboko verujem u to da književnost ne treba da poručuje i da ne mora biti glasna da bi se čula. To, naravno, ne znači da ona ne nosi određene poruke, već samo da to nije njena osnovna uloga i da pisac ili knjiga ne moraju nužno napadati recipijenta kao što to čine agresivne reklame ili predizborni posteri. Inspiraciju nalazim u tom pokušaju da književnosti oduzmem sve ono što joj ne pripada.

Šta je to što Vivida izdvaja od drugih savremenih romana, odnosno, zbog čega bi čitaocima preporučio da uplove u njegov svet?

Vivid je, pre svega, povratak priči i jednom specifičnom načinu pripovedanja koje je, samo po sebi, događaj. Što se samih narativa tiče, naše društvo je prezasićeno sadržajem i pričama u tolikoj meri da, kada bi one predstavljale osnov mog romana, to bi značio veliki poraz za mene kao autora. Vivid je napisan za one koji žele da se prepuste slušanju, u nadi da će ih iskustvo onoga što budu čuli/pročitali uveriti da ponekad vredi ćutati.

Koji književni uzori i kulturni uticaji su zaslužni za oblikovanje tvoje spisateljske figure?

Scenografija mog romana je seoski, letnji vašar. S tim u vezi, čini mi se da su najpodsticajnije za Vivid, ali i za moje pisanje, bile posete raznoraznim selima, dvorištima, vašarima, sajmovima, pijacama, fakultetima i sličnim nečistim ulicama i buvljacima. Tamo je, kao i u svakoj obrazovnoj instituciji ili vestern filmu, bilo dobrih i loših pojedinaca, književnih i ljudskih majstora i životinja. I puno svetla…

Šta je potrebno da bi se jedan mlad, kreativan i talentovan čovek ostvario kao pisac?

Ne znam odgovor na to pitanje, jer ne smatram da ispunjavam navedene kriterijume. To nije nikakva lažna skromnost niti izbegavanje pretencioznosti, već naprosto pokušaj da se izbegne inicijalna klasifikacija. Volim da staromodno verujem da se ostvarivanje pisca dešava uvek iznova i da niko nema pravo da o sebi govori kao ostvarenom piscu, makar govorio o sebi odmah nakon objave nove knjige. Pisanje, nasuprot svim prirodnim zakonima, za mene predstavlja reverzibilan proces i stalno kretanje od nule ka nuli. Ukratko, verujem da svaki živi pisac uvek ima šanse da se potpuno anulira, kao i to da svaka dobra knjiga sama po sebi ostaje večna, bez obzira na njenu tržišnu vrednost ili na ocene kritike. 

Reci nam nešto više o tvojim planovima za dalje. Šta možemo očekivati od tebe u budućnosti na polju kulture i književnosti?

Trenutno radim na doktorskoj tezi i verujem da će sledeće tri kao i prethodne dve godine biti posvećene proučavanju tradicije srpske kosmičke poezije. Naivno se nadam da će rezultat tog istraživanja pomeriti nešto u skorelim paradigmama srpske književne istorije i razmatranjima lirskih pesničkih tradicija, kao i da će činjenica da tezu pišem na stranom univerzitetu i jeziku doprineti popularizaciji srpske poezije u širem kontekstu. Što se literarnog rada tiče, planiram da sakupim tekstove i uspomene na studijski boravak u Nemačkoj i da od toga napravim kraći putopis pod nazivom Kelnski fragmenti. Veći deo teksta je napisan, ali se zanosim mišlju da grafički opremim taj rukopis ilustracijama koje bi dinamizovale putopis i osvežile ovaj pomalo skrajnuti žanr naše književnosti.

Uroš Ristanović rođen je 1994. godine u Beogradu. Diplomirao na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je završio i master studije Srpske književnosti. Pri Slavističkom institutu Univerziteta u Kelnu završio je master studije Cultural and Intellectual History between East and West. Nakon završenih master studija pohađao je doktorske studije srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno radi kao asistent pri Insitutu za slavistiku Univerziteta u Beču. Osnivač Studentskog književnog lista „Vesna“ pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike „Poezija“ u časopisu „Eckermann“. Objavio zbirku pesama „Sutra“ (Edicija „SENT“, Novi Pazar : 2018). Objavlјuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci i u Beču.

Roman Vivid može se kupiti onlajn putem zvaničnog sajta „Otvorene knjige“, kao i u knjižarama „Delfi“.

Autorka: Milica Milošević

Foto: Privatna arhiva

Related posts

Leave a Comment