Poezija: Bestežinsko stanje

Smem li da napišem pesmu?
Pesmu koja se ne ruga, koja ne zvoni
na sva zvona i nije vilinski prah.
Pesmu koja je obična,
poput grane i majmunčeta na njoj
koji trebi vaške sestri i kezi se.
Da to ne bude pesma bitna ili posebna,
da nikoga ne obuzmu mučne vizije,
da stihovi ne dodiruju zvezde i u njima
čarobne magline savršenih oblika i
boja koje neumoljivo raduju duh,
bez napora porobljavaju
sumorno sivilo bivstvovanja.
Samo da bude kao uređen vrt
u sunčanon danu, ništa više od toga.
Takva pesma nikoga ne bi pokrenula
da izazove kulturnu ili političku
ili seksualnu revoluciju,
niko ne bi rekao ništa protiv režima
ili demokratije u kojoj živi.
Samo bi uživao u ispisanim redovima
s mirom u bestežinskom telu,
raskopčane duše i osnaženog razuma,
dalje od veličanstvenosti i čuda
koja se katkad pojave u poeziji.
Pesmu bih napisao sa uživanjem
i pustio je da bešumno teče,
da spere prljavštinu sa zidova.
Smem li da napišem takvu pesmu?

Autor: Mladen Marković

Related posts

Leave a Comment