Razvrat

Uveče sedim do kasno u noć i ne radim ništa, ne osećam ništa, pretvaram se u ništa ali ne odlazim na počinak. Samo meni vidljiva i razumljiva hrabrost krepi me i dokazuje da postoji bar jedan trenutak realnog vremena u kojem, makar i razvratno, uspevam da efektno traćim i arčim život pretvarajući se u ništa da bih dosegao najbedniji oblik slobode. Sve posle toga, uključujući blage i prijatne snove, pretvara princa u žabu a mene iz minijature naivnog slobodara u besprekornog roba „belog okovratnika“, preduzetnika, obveznika, dužnika itd. To nije sasvim loše jer se morfologija iz pijanih kafanskih orgija obesnog razvratnika kultivisala u kućne uslove zrelog intelektualca. Slalom između srče, harmonikaša i jedrih polovina ljudske celine koju čitavog života tražimo zamenio je tromi hod od kafemata do police sa knjigama sa daljinskim upravljačem koji dobro stoji umesto skijaških štapova. U kafanama su ostali silikoni, klavijaturisti i bele crte koje meni ne mogu zameniti rakijicu. Sam sebi izgledam zreliji i ozbiljniji nego što sam bio pa je napredak samoočevidan. Ako se tome doda da pijane kafanske noći nikada nisam shvatao kao bedni oblik slobode, sebi se činim kao čovek na pravom putu. I tako svake noći.

Međutim, kako god da objasnim ovu pojavu, vratim se na početak: loše mi je. Posle pijanstava opravak je dolazio mehaničkim protokom vremena u kojem je apsorpcija alkohola iznova donosila bistar pogled a posle nesanice, dođe sledeća nesanica. Između njih radno vreme, informativni program, političke emisije, glasanje na demokratskim izborima pod fer uslovima, rate kredita, žena, deca, ljubavnica. Epski odgoj nalaže istragu „poturica“ i uvek na kraju sam sebe krivim. Dobro. Kriv sam. Kaznim se. Svašta sebi uradim da niko ne zna. Vadim se na prezauzetost i neodložne iznenadne događaje i tako „boravak na robiji“ zaštitim od poslovične znatiželje savremenika. Do savršenstva sam  razvio „virtuelnu samicu“. I kada odslužim kaznu, opet noću čiračim po dnevnoj sobi. Izgleda da nije samo do mene. Ćale otišao, majku ne mogu da sikiram, razveden sam, sa ostalima ne smem da pokažem nemoć, telelvizor očajan, mogu da čitam sedamnaest minuta, živ spavam, beržeru ojačavam svake godine. Sutra je novi dan!

Autor: Đorđe D. Sibinović

Izvor: Sedma Sila

Related posts

Leave a Comment