Recenzija filma „Piknik na Henging Roku“ (1975)

Kultni film reditelja Pitera Vira – Picnic at Hanging rock( 1975), proglašen je najboljim australijskim filmom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Autor brojnih  klasika poput sledećih filmova : Galipolje, Svedok, Društvo mrtvih pesnika, Zelena karta, Trumanov šou…, australijski filmski umetnik Piter Vir, proistekao iz novog talasa australijskog filma sedamdesetih godina 20. veka, postao je svetski poznat i priznat reditelj koji je svojim jedinstvenim, originalnim umetničkim ostvarenjima slikao pobunjene ljude, neuklopljene u vlastitu sredinu, kao i odnos čoveka i modernih tehnologija…

     Ranu, australijsku fazu rada velikana filmskog stvaralaštva obeležili su nezavisni, eksperimentalni filmovi, uglavnom crne komedije, od kojih su tri postali ultimativni underground klasici: The cars that ate Paris(1974), Picnic at Hanging rock(1975) i The plumber(1978). 

     Izlet na Henging rok , sniman na lokaciji u Južnoj Australiji i ruralnoj Viktoriji, na temelju romana australijske književnice Joan Lindsey, predstavlja film koji povezuje  ’’istinitu“ priču o grupi učenica iz ekskluzivne ženske škole Appleyard koje nestaju na misteriozan način tokom školskog izleta 14. februara, na Valentinovo, 1900.godine…

… Radnja ovog jedinstvenog umetničkog dela bila bi ukratko sledeća: na Valentinovo 1900. grupa učenica elitne devojačke škole Appleyard iz Novog Južnog Walesa u Australiji odlazi, u pratnji dve učiteljice, na piknik pod obližnju vulkansku stenu Hanging Rock( tzv. Viseća stena). Tokom dana iz grupe se izdvajaju tri senzibilne devojke, eterična Miranda (Anne – Louise Lambert), romantična Irma (Karen Robson) i nežna Marion (Jane Vallis), te bučna i infantilna Edith (Christine Schuler). Penjući se polako prema vrhu stene i oslobađajući se odeće, devojke počinju osećati slabost i pospanost, da bi ih na kraju svladao umor. Međutim, u jednom se trenutku Miranda, Irma i Marion bude, te kao začarane kreću usekom u steni prema vrhu, ne obazirući se na povike užasnute Edith… Kad je iznenadni nalet vetra prekine u čitanju, za devojkama polako kreće i stroga učiteljica McGraw (Vivean Gray), koju će prestrašena Edith susresti spuštajući se u podnožje. Nestanak triju devojaka i učiteljice poput katalizatora deluje na zbivanja u školi. Roditelji vrlo brzo počinju devojke ispisivati s nastave, a direktorica, kruta gospođa Appleyard (Rachel Roberts), ne uspeva smiriti uzavrele duhove i posegne za čašicom. Vlastitu nemoć i frustraciju sve više iskaljuje na siročetu Sari (Margaret Nelson), jedinoj učenici koja nije bila na izletu, te na osećajnoj domarki Minnie (Jacki Weaver) koja, kao i učiteljica de Poitiers (Helen Morse), voli devojke i želi im pomoći… Čudesnom atmosferom magičnog, edgarpoovskog realizma, poput zloslutnih snova koji nam izmiču, dovode do izbezumljenosti i šizofrene raspolućenosti Virovo uznemirujuće remek – delo o večnoj tajni života i svemu onome što izmiče našim zakonima racionalnog osvaja pažnju gledaoca, ostavlja bez daha i budi strepnju, jezu nemira…

     Piter Vir je u svom tajnovitom delu sagradio dramu čiste, hipnotičke atmosfere i misterije, vodeći gledaoca bespućima mistične, nedokučive i netaknute divljine Australije… Sofisticiranom duhu pročišćene filmske umetnosti i zloslutne atmosfere pritajenog straha i neizvesnosti doprinose svojom magijom melodije klasične muzike, pažljivo odabrane i uklopljene sa viktorijanskom estetikom, botičelijevskim pejzažima i mlečnom fotografijom slutnje i mistike… Sve je obavijeno nemirom i neodređenošću snova, onim što se u ovitku straha samo jezivo naslućuje i odražava tenziju koja oduzima dah… Jezivost Virovog filma, ekranizacije čudesnog romana se u punom intenzitetu ostvaruje u opštoj napetosti, u nesuglasju motiva, omamljujućoj atmosferi… Uspon devojaka na stenu u početku ne odudara od ostatka radnje: one uglavnom neobavezno čavrljaju, uz tek poneku opasku o starosti stene. Zastaju kako bi predahnule, a Marion se, gledajući u izletnike koje su ostavile u podnožju, zapita: ’’Šta ti ljudi dole rade, poput mnoštva mrava? Iznenađujući broj ljudi nema svrhu. Mada je verovatno da vrše neku bitnu funkciju nepoznatu njima samima.“ Upravo ta replika jasan je signal promene atmosfere filma, pokazatelj da se s devojkama nešto dogodilo, da su prešle neku nevidljivu granicu i odvojile se od svojih stvarnosti. Od tog trenutka događaji zaista sve više nalikuju snu; devojke prvo obuzima iznenadan umor, ležu na kamenje i neko vreme čvrsto spavaju, u harmoniji sa stalnim stanovnicama stene, pčelama i gušterima koji se među njima slobodno kreću. Naracija se tada (s Mirande) premešta na najmlađu devojku, Edith, koja se budi u panici i zahteva da se istog časa vrate. Ali, ostale devojke sasvim smireno, ne obazirući se na Edithino vikanje, nastavljaju sigurno dalje, kao u nekom lucidnom bunilu. Reditelj Peter Weir delirijum devojaka predivno dočarava naglašenim pretapanjima, mekim fokusima i usporenim pokretima, sugerišući tako rascep između vremena i prostora u kojem sada borave devojke od vremena i prostora ostalih likova… Ovaj vizuelno i zvučno zadivljujući film sadrži neke elemente Antonionijeve Avanture, ali je u suštini usredsređen na pitanje opasne energije koja se oslobađa pri sudaru međusobno oprečnih kultura i okruženja u ovom slučaju disciplinovane buržoaske potisnutosti koledža Appleyard i zavodljive ali preteće stamenosti stare i čudne vulkanske tvorevine poznate kao Hanging rock

… Sve počinje i završava u vreme tačno određeno za to i na pravom mestu…

     

Kroz snoliku atmosferu mistične divljine Australije okupanu besmrtnim kadrovima netaknute prirode i njene neizrecive unutrašnje lepote(naročito vešto dočaranu kroz maestralnost početnih, antologijskih tridesetak minuta filma, tridesetak minuta čiste filmske poezije, pročišćene od svih nepotrebnih naslaga teatarskih i književnih atavizama na kojima se gradio film kao samostalna umetnost 20. veka) maestralnim Virovim potezima filmske kičice (nadahnjujući dodatno kompleksnost i tajnovitost čudesne setno-snolike atmosfere večnim delima klasičara muzike – od Baha i Čajkovskog do Mocarta i Betovena) pratimo sudbinski put devojaka iz koledža ka vulkanskom, stenovitom brdu ,, čija uzvišenja čekaju na njih strpljivo milionima godina“ i neodoljivo podsećaju na lica ljudi… Neodoljivo podsećaju na lica predaka ove daleke, nikad dovoljno istražene zemlje… Stenoviti Hanging rock, utonuo u imaginaciju kosmičke večnosti, okupan je mistikom čarobne lepote zanosne Zamfirove panove frule , njenom rumunskom magijom koja vas poput sudbinske tajne odvlači ka ,,tačno određenom i pravom mestu“… U kombinaciji sa nestvarnom fotografijom Russela Boyda, muzikom Brucea Smeatona i botičelijevskom, nevinom lepotom anđeoski čedne Mirande(tumači je neopisivo lepa Anne-Louise Lambert Lamb – kao jagnje…), plavokosog anđela čija nestvarna lepota nudi neizreciv lirski ugođaj( ugođaj kojim ovaj magični film odiše celim svojim bićem), film Picnic at Hanging rock pretvara se u simfoniju pokretnih slika, lepršavu romantičarsku poeziju i zanos jednog Kitsa ili Šelija… Glavna junakinja u jednom trenutku kaze: Zar je sve što vidimo ili nam se čini samo san u snu?( izgovarajući pritom prelepe stihove iz čudesne pesme A dream within a dream Edgara Alana Poa)…

Prihvati ovaj poljubac u čelo
I dok se sad od tebe rastajem,
Jedno mi dozvoli da priznam-
Ti ne grešiš, što smatraš
Da moji dani bili su san;
Pa ipak, ako je nada nestala
Za jednu noć, ili jedan dan,
U nekoj viziji, ili bez nje,
Da li je zato manje nema?
Sve što vidimo ili nam se čini
Samo je san u snu.

Stojim usred urlika
Talasima mučene obale,
I u ruci držim
Zrna tog zlatnog peska-
Kako ih je malo! Pa ipak, kako se provlače
Kroz moje prste u dubinu,
Dok ja jecam – dok ja jecam!

O Bože! Zar ih ne mogu ščepati
Čvršćim stiskom?
O Bože! Zar ne mogu spasiti
Jedno od tog nemilosrdnog talasa?
Zar je sve što vidimo ili nam se čini
Samo san u snu?

    Kontrast divljine australijske prirode i kosmičke ravnodušnosti i tajnovitosti spram ljudske krhkosti i prolaznosti , s jedne i čedne beline u koju su odenute anđeoski lepe učenice koledža i poetike njihove nevine devojačke duše žedne ljubavi i iskrenih osećanja(unutar krutog viktorijanskog sistema), s druge strane, čine ovaj nestvarni film fugom vaseljenske večnosti koja se samo srcem naslućuje i ćuti… Stilski, Vir svoj rad zasniva na delu impresionističkog, australijskog slikara Fredericka McCubbina, gradeći smelo kontrast između magičnih prirodnih lepota Australije i uznemirujućih događaja, prepunih mistike i zloslutne tame…

… Iznenađujući je broj ljudskih bića koji su bez ikakve svrhe. Iako verovatno i oni vrše neku funkciju njima nepoznatu…

       Istražujući tajnu života, poeta Vir odlazi izvan zakona krutog racionalizma, slikajući duhovnost devojaka s koledža koje kroz umetnost i poeziju čeznu za oslobađanjem vlastite putenosti od krutih, viktorijanskih načela na razmeđi dvaju epoha i vekova… Maestralni Vir vešto suprotstavlja krajnosti primitivne kulture iskonske Australije i civilizacije, nesputanog duha prirode i modernog načina življenja, odbačenog pojedinca – stranca i društva, slobode i represije dajući uznemirujući prikaz čovekovog straha od nepoznatog… Snagu i originalnost koju je postigao ovim tajnovitim remek – delom, doseći će još jednom, par godina kasnije, crnohumornom komedijom kafkijanskog apsurda – filmom Vodoinstalater, čineći magiju sopstvenog umetničkog kreativnog bića nedostižnom za većinu samozvanih veličina i tzv. umetnika – bez ideje, stila ili vizije…

      

Autentično, više nego originalno i enigmatično, obavijeno misterijom i satkano pročišćenom, sofisticiranom filmskom magijom , ovo vrhunsko delo australijske kinematografije, pokazalo je svu raskoš čiste umetnosti filma, oslobođenu od svih suvišnih primesa. Pokazalo je neslućene mogućnosti senzibiliteta pokretnih slika i unutarnju potku koja tka filigranski vez, spajajući bit nekoliko umetnosti u jednu savršeno impresivnu. Prefinjeno, satkano od vrsne fotografije mističnih, tajnovitih predela ,, kraja sveta“ i vizuelne, hipersenzibilne atmosfere koja se uvlači u gledaočevu svest i podsvest, uznemirava i drži maksimalno pažnju, ovo vrhunsko ostvarenje Pitera Vira ostaje intrigantnim, gotovo nedostižnim ciljem budućih kinematografskih pokolenja. Ovim filmom neprevaziđene atmosfere Vir se upisao u knjigu besmrtnih, onih čije delo nepokolebljivo nadilazi svaki sud i prolaznost vremena.

Autor: Dragan Uzelac

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment