Intervju: Maasja Ooms – „Važno je da “imaš oko” za ono što je duboko skriveno u deci“

Rad holandske rediteljke Maasje Oooms često je inspirisan osetljivim socijalnim pitanjima. Njen najnoviji film “Probisveti” je priča o tri tinejdžera problematičnog ponašanja koji odlaze u malo mesto u ruralnom području Francuske kako bi u radu sa socijalnom radnicom popravili svoje ponašanje i tako izbegli odlazak u popravni dom. Radeći na ovom filmu, ona je otkrivala uzroke ovakvog ponašanja. Film će u okviru selekcija „Naslovna strana“ i „Teen“ biti prikazan na predstojećem Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs koji će se održati od 3. do 10. septembra na više lokacija u Beogradu i onlajn. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljkom o iskustvu rada sa ovim tinejdžerima i uzrocima problematičnog ponašanja kod dece prikazane u filmu.

Kako ste došli na ideju da snimite ovaj dokumentarac?

Kao rezultat mog filma “Alicia”, dobila sam poziv od socijalne radnice da dođem kod nje u Francusku gde je ona brinula o mladim ljudima koji su “skrenuli sa koloseka”. Prihvatila sam tu ponudu. Svojim malim karavanom krenula sam na putovanje po jugu Francuske sa idejom da deo odmora nakratko iskoristim da posetim i nju. To putovanje se završilo tako što sam tamo ostala pet nedelja.

U filmu tragate za uzrokom strategije preživljavanja koju su razvili odbačeni mladi ljudi. Kakvi su bili rezultati istraživanja i dokle vas je dovelo?

Po mom mišljenju, radi se o odanosti. Deca su odana svojim roditeljima, mnogo više nego obrnuto. Zapravo, što je veće bilo koje (mentalno) nasilje od strane roditelja, deca su sve privrženija. Mičel, protagonista filma “Punks” radio je sve za svoju majku. Niko od socijalnih radnika, čak ni njegov otac, nisu uvideli značaj odanosti. To znači da ne vidite dete onakvo kakvo zaista jeste. Mič je kreirao svoj identitet na osnovu brige o svojoj majci. Njegovo odvajanje od majke na takav način nije dobro učinjeno. 

Kako ste provodili vreme sa tinejdžerima tokom boravka u Francuskoj?

Dečacima je odmah bilo uzbudljivo to što im je u dvorištu reditelj. Odmah su sebe mogli da zamisle na crvenom tepihu. Naravno, ja sam im objasnila da se dokumentarni filmovi razlikuju od načina snimanja uzbudljivih igranih filmova sa glumcima koji su zvezde. Dokumentarci su više za osetljive teme, za stvari o kojima je teško pričati. Da bih procenila da li oni to mogu da izdrže, predložila sam im snimanje u trajanju od pet dana. Rekla sam im da moraju da mi omoguće potpuni pristup svemu, u šta spadaju i razgovori sa socijalnim radnicima. Nakon pet dana, trebalo je da svi budemo u mogućnosti da ocenimo da li nam je to svima u redu ili nije. Ako bi neko imao neki problem, ja bih momentalno izbrisala određeni materijal i svi bi se sa tim usaglasili. Tih pet dana pomoglo mi je da vidim potencijal filma. Nakon svega, kada su mi tinejdžeri i njihovi roditelji dali dozvolu, počeli smo. 

Postepeno smo počeli da stvaramo vezu. To je delom bila posledica takozvane “kamere koja učestvuje”. Ja živim i reagujem iza kamere. Naravno, to ima efekta jer se ja smejem šalama ili komentarišem ono o čemu se priča, nisam bila nema i nepomična. Ljudi koji su ispred kamere uvek imaju reč prilikom montiranja. To je čvrsto obećanje koje dajem i koje ostvarujem. Oni su slobodni da skrenu pažnju kada osete da se nisu lepo izrazili. Mislim da je to jako važno, jer mi nije cilj da ih uhvatim na pogrešnoj nozi. Kada vas snimaju, bitno je da to osetite. Takođe sam dečacima rekla da mi nije važno da znam šta su uradili, već sam istakla da će ono što su oni dobrovoljno podelili biti potencijalni materijal za film – osim ako se ne predomisle.

Šta ste uočili kao ključni uzrok dečije ljutnje i besa tokom rada sa tinejdžerima?

Ljutnja je odbrambena reakcija na tugu. Slično ponašanje je često i signal da stvari kod kuće nisu baš dobre. 90% dece sa problematičnim ponašanjem dolazi iz takvih porodica. Nasilje i teški razvodi često rezultiraju osećajem razdvojenosti kod deteta. Dete je stvoreno od oba roditelja i kada se oni svađaju, dete više ne zna ko je, koga treba da odabere. Strah i tuga dominiraju. Ako se to ne primećuje, to se često degeneriše u ljutnju i neposlušnost jer deca nemaju reči da opišu sva ta osećanja i nepravde koje ih snalaze. 

Kakvo je bilo vaše iskustvo u radu sa njima? Kako su dečaci reagovali na snimanje?

Za mene je to bio veoma poseban proces. Fantastično je da kao pedesetogodišnja odrasla žena budem deo grupnog procesa sa tinejdžerima. Kao što sam već spomenula, oni su zaista uživali u snimanju. Videli su mogućnost slave od čega sam ih čuvala, naravno. Dokumentarac nije gangsterski film. Tokom rada sam njima sam shvatila da je važno da “imaš oko” i za ono što je duboko sakriveno u njima. Koliko god da je ponekad teško razgovarati i biti zaista shvaćen, to je ipak oslobađajuće.

Kako su ljudi reagovali na film? Šta je bila njihova najveća impresija?

Srećna sam što je publika videla decu u ovim mladim ljudima. To je dotaklo mnoge gledaoce. Mi možemo brzo osuditi neku mladu osobu zbog njenog problematičnog ponašanja, ali kada pogledamo u njihove intimne i lične priče, često bude veoma tužno videti kroz šta su sve prošli.

Na kojim projektima i filmovima planirate da radite u budućnosti?

Pretpostavljam da će to biti rad na poslednjem delu u seriji o brizi za mlade. “Alicia” je posredno govorila o problemima vezanosti, “Punks” o značaju odanosti. Verovatno će poslednji u ovom triptihu biti o samoodređivanju i tome šta se dešava kada uzmeš dete koje ne veruje nikome i koje se može osloniti samo na sebe, i zatvoriš ga u grupu za brigu o mladima.

Izvor: Beldocs

Related posts

Leave a Comment