„Mundo Libre“ Marka Krstića: Roman o bogu komunizma

Može delovati čudno što roman o poslednjim danima Če Gevare počinje rečenicom: „Vinuo sam se u nebo“ – s obzirom na ideologiju koju je čuveni Komandante zastupao, za koju se borio i čijim je pripadnicima još uvek nepresušna inspiracija.

Međutim, ako komunizam, ateizam, anarhizam, antiimperijalizam i svetska revolucija imaju svoje vrhovno božanstvo koje je nakon fizičke smrti tek počelo da živi – onda je to Če Gevara.

Argentinac špansko-irskog porekla, doktor Ernesto Gevara de la Serna, kubanski ministar i ambasador, nadnacionalni latinoamerički gerilac, najpoznatiji po svom gvatemalskom nadimku Če, sada je kao junak romana Mundo Libre Marka Krstića ponovo došao među srpske čitaoce.

Nije nimalo lako pisati knjigu o istorijskoj ličnosti koja je toliko popularna premda se o njoj suštinski malo zna, a još je teže pisati o slobodi kad se taj pojam smatra istrošenom frazom i kad se često stavlja na poslednje mesto u hijerarhiji najosnovnijih čovekovih potreba.

Iako je u pitanju fikcija, često i s neskrivenim autorovim stavom prema Komandanteu i njegoj ideologiji, ipak iz romana Mundo Libre možemo saznati brojne zanimljive podatke iz Čeovog života, ali se možemo i podsetiti izvornih ideja slavnog gerilca, tim pre što je naknadna popularizacija učinila da, paradoksalno, Če Gevara postane ikona u potpuno drugačijem svetu i društvu od onoga za koje se borio i kakvo je želeo.

Sa druge strane, autor nije nametnuo ideju revolucije kao beskompromisnu, nego je kroz brojne dijaloge izneo i neizostavna kolebanja koja prate svaku borbu, tako da se čitalac podstiče na razmišljanje i svojevrsno preispitivanje između individualizma i kolektivizma, između brige za goli život i brige za opštu slobodu, između shvatanja da su gerila i idealizam uzaludni i shvatanja da samo jedna misao može pokrenuti masu na rušenje celog državnog sistema.

Sva ta preispitivanja sasvim su normalna pojava i nisu neobična čak ni u biografijama ličnosti kakav je bio Če Gevara, jer sastavni deo svake borbe jeste i to da se u jednom momentu mora izgubiti smisao te borbe.

Može se reći da Krstićev roman nije toliko namenjen Čeovim sledbenicima i ljubiteljima koliko je namenjen Čeovim ideološkim protivnicima, a naročito onima koji do sada nisu mogli razumeti kako se jedan čovek dobrovoljno odrekao najviših političkih funkcija da bi se borio za slobodu neke druge zemlje, pa i celog kontinenta.

Čitajući kako su velike sile pokazivale svoju moć redovno na onim teritorijama koje obiluju prirodnim resursima, kako se ekonomija jakih država zasnivala na destabilizaciji i demonizaciji malih država, kako se pod maskom demokratije širio hegemonizam i kako su pojedinci zarad političke podrške bili spremni da podrže inostranu vojsku dok bi svoje sunarodnike proglasili izdajnicima – čitajući sve to u romanu Mundo Libre, ne možemo a da se ne zapitamo da li se mnogo promenilo od perioda kad je Če Gevara pod konspirativnim imenima ratovao od Kariba do Anda, te je stoga ova knjiga više nego aktuelna premda govori o događajima koji su se zbili pre više od pola veka.

A da bi se roman, uz izvesne korekcije imena ličnosti i država, mogao odnositi i na današnjicu, najbolje će posvedočiti jedan citat, tačnije izjava žene koja bi radi ličnog mira pristala na okupaciju i kolonijalizam, pa se stoga suprotstavlja ćerki koja je počela da simpatiše gerilsku borbu:

Ti si luda! Nećeš u mojoj kući tako da govoriš o predsedniku! On je patriota, radi najbolje što ume, ali ne može sve sam! A taj Če Gevara je izrod, bandit i kriminalac! Sve su ispričali o njemu! Znaš li koliko je para dobio od Rusa da dođe ovde? I ako su ga ubili, ako!

Znajući da se profil jedne istorijske ličnosti još bolje vidi ako se sagleda očima suprotstavljene strane, Krstić je veliku pažnju posvetio i Čeovim protivnicima, koji pri susretu sa smrtnim neprijateljem istovremeno doživljavaju i čuđenje i izvesnu katarzu, jer koliko god da nemaju razumevanja za Gevarin idealizam, toliko postaju razočarani u sebe što i sami nemaju takvu snagu i volju da pokrenu mase i da menjaju svet.

Ali, dok god postoji i samo jedna Hulija koja veruje da Čeova borba nije bila uzaludna i dok god postoji bar jedan Antonio koji će doživeti preokret nakon što upozna svog neprijatelja, dotle će ta borba imati vrednost i uvek može biti klica nekog novog pokreta.

Autor: Dušan Milijić

Izvor: Laguna Bukmarker

Related posts

Leave a Comment