Princip Vidovdana u Sarajevu

I nakon što je prohujalo celo stoleće od Sarajevskog atentata, i od završetka Prvog svetskog rata, i od stvaranja prve jugoslovenske države, istorijska slika o Gavrilu Principu ne samo što nije dobila svoje jedinstveno tumačenje, nego naprotiv: kao da se sve više povećava broj tumačenja koja su međusobno suprotstavljena i nepomirljiva.

Što se u Evropi i ostatku sveta mogu čuti raznorazna i potpuno oprečna mišljenja o vidovdanskom atentatoru, to i nije toliki kuriozitet, ali posebnu pažnju privlači činjenica da se suprotstavljeni stavovi i dalje najglasnije izriču upravo na onom prostoru gde je Gavrilo Princip obitavao, gde se školovao, gde je upijao nacionalne i internacionalne ideje – i gde je najzad navijestio slobodu, odnosno izrazio narodni protest protiv tiranije, premda bi neki rekli da je svojom ubojničkom rukom poslao prinčevski par u mučeničku smrt, no ipak su svi saglasni da je, najprostije rečeno – izvršio atentat.

Ni tu, međutim, ne prestaju rasprave i kontradiktornosti, jer se i sâm čin atentata može posmatrati iz dva ugla: iz ugla poginulog i iz ugla atentatora, u ovom slučaju iz ugla ondašnje zvanične države i iz ugla pobunjenika, pa otuda stoji otvoreno pitanje da li se u Principovom slučaju radi o teroristi ili heroju, da li ga treba posmatrati kao ubicu legitimnog prestolonaslednika ili kao pravednog borca protiv tuđinske vlasti, da li njegov postupak treba osuditi kao povod za krvavi svetski sukob koji je ubrzo usledio – ili Principa treba da slavi svaki narod koji je svoju državu dobio upravo zahvaljujući raspadu Austrougarske.

Najzad, treba li na onom mestu gde se atentat dogodio da stoji spomenik Francu Ferdinandu ili spomenik Gavrilu Principu – ili možda obojici?

Upravo se na dotičnom mestu i ogledaju sve kontroverze oko Principove istorijske uloge, jer ni danas nije lako na mapi Sarajeva precizno imenovati onaj ugao gde je mladobosanski zaverenik stajao neposredno pre nego što je zapucao na prestolonaslednikov automobil tog vidovdanskog jutra 1914.

Iako se fizički radi o istom prostoru kao i pre stotinu godina, mnogo se toga u međuvremnu izmenilo, a možda su se najviše menjali nazivi koji su uvek simbolisali i uvek će simbolisati politički kontekst zvaničnog Sarajeva. Dok je pucao na prestolonaslednika Franca Ferdinanda (verovatno i na generala Oskara Poćoreka, no greškom je pogodio Ferdinandovu suprugu Sofiju), Gavrilo Princip stajao je pred poslastičarnicom Morica Šilera, na uglu Apelovog keja i Ulice Franje Josipa, a prekoputa Latinske ćuprije (ovaj se most tako nazivao jer je vodio do Latinluka, kvarta sa većinskim katoličkim stanovništvom).

Preciznije, atentat se dogodio na samom ulasku u Ulicu Franje Josipa, jer je vozač automobila greškom skrenuo umesto da nastavi Apelovim kejom, pa je zastao ne bi li se vratio natrag, što je Princip u momentu iskoristio. (Vladimir Dedijer je za ovaj manje-više slučajni istorijski trenutak rekao da je bio „sreća Gavrila Principa“.)

Austrougarska vlast ubrzo je dostojno obeležila mesto atentata, pa je 1916. na zid poslastičarnice postavljena spomen-ploča u čast poginulog prinčevskog para, a kod ćuprije je naredne godine podignut monumentalni „Spomenik umorstvu“ sa poprsjima Ferdinanda i Sofije, te je tom prilikom Latinska ćuprija postala – Most Ferdinanda i Sofije.

Na spomen-ploči stajao je latinički natpis kojim se, iz razumljivih razloga, ceo događaj tumačio iz ugla zvaničnog Beča:

Poginuše na ovom raskršću mučeničkom smrću od ubojničke ruke prijestolonašljednik nadvojvoda Franjo Ferdinand i supruga mu vojvotkinja Sofija Hohenberg (iznad teksta stajao je datum: 28. / VI * 1914).

Takođe je samo po sebi razumljivo da su sva spomen-obeležja posvećena Ferdinandu i Sofiji bila uklonjena nakon stvaranja jugoslovenske države krajem 1918, te da su ubrzo usledile i druge promene na planu lokalnih naziva: Latinska ćuprija postala je Principov most, Apelov kej preimenovan je u Obalu vojvode Stepe, a Ulica Franje Josipa u Ulicu kralja Petra I.

Dugo je, međutim, ovo mesto čekalo na prvo spomen-obeležje u Principovu čast, a i kad je tabla postavljena 1930 (povod je bio pomalo čudan: petnaest godina od vešanja Danila Ilića, Veljka Čubrilovića i Miška Jovanovića u Sarajevu), primećeno je kako beogradska vlast nije uzela učešća, verovatno smatrajući nedostojnim da jedan monarh slavi ubistvo drugog monarha, svejedno što se radilo o neprijateljskoj državi koja je pritom pobeđena i zbrisana u ratnom vihoru.

Zato je svečanost bila više nego skromna, a veoma kratak i pomalo prekoran govor održao je stari Principov pristalica Vasilj Grđić, nakon što je otkrio spomen-ploču sa ćiriličkim natpisom:

Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidov-dan 15. (28.) juna 1914.

Pažljivim posmatračima neće promaći detalji koji nesumnjivo ukazuju na srpski nacionalni karakter spomen-obeležja: nije tu u pitanju samo ćirilica, nego i isticanje praznika Vidovdana sa pravoslavnim datumom na prvom mestu, a razume se, i potpuno drugačiji ugao gledanja u odnosu na tekst sa bivše spomen-ploče.

Uzgred, zemni ostaci Gavrila Principa i ostalih mladobosanaca doneseni su na sarajevsko pravoslavno groblje nekoliko godina nakon stvaranja Jugoslavije, ali je tek 1939. podignuta Kapela Vidovdanskih heroja, koja i danas postoji uprkos svim političkim i drugim promenama čiji je svedok bila.

Kao što je poznato, aprila 1941. Sarajevo pada pod nacističko-ustašku vlast, pa je Principov most opet postao Latinska ćuprija, Obala vojvode Stepe ponela je ime Adolfa Hitlera, dok je Ulica kralja Petra preimenovana u Ulicu broj 1, mada je bila rezervisana za italijanskog vojvodu od Spoleta, nikad krunisanog kralja Nezavisne države Hrvatske.

Spomen-obeležje Principu ima posebnu priču u tim ratnim danima, jer je ploča skinuta i odnesena lično Hitleru kao rođendanski poklon, što se može videti i na jednoj staroj slici, mada ima tvrdnji da se radi o foto-montaži. Postoje podaci da je ova spomen-ploča docnije vraćena u Sarajevo i odnesena u novoosnovani Muzej Mlade Bosne, ali nikada više nije postavljena tamo gde je bila od 1930. do 1941, jer to su mesto već bila zauzela nova spomen-obeležja.

Komunistička ideologija tumačila je Principov atentat na svoj način, a zanimljivo je da već 7. maja 1945, svega mesec dana nakon partizanskog oslobođenja Sarajeva, na mesto stare spomen-ploče dolazi nova, naravno sa onakvim viđenjem događaja koje je bilo prilagođeno stavovima tek uspostavljene vlasti, o čemu je svedočila petokraka, ali i sâm tekst ispod nje:

U znak vječite zahvalnosti Gavrilu Princupu i njegovim drugovima borcima protiv germanskih osvajača posvećuje ovu ploču omladina Bosne i Hercegovine
Sarajevo 7. maja 1945. godine.

Očigledno je da su komunisti svoj rat smatrali legitimnim nastavkom one borbe koju su bili otpočeli još Gavrilo Princip i njegovi „drugovi“, i to „protiv germanskih osvajača“, što je veoma važno i karakteristično kao primer kad se nove generacije identifikuju sa starim preko zajedničkog neprijatelja – ako već ne može drugačije.

Komunističko doba donelo je Bosni i Hercegovini mnoge promene, pa je tako opet došlo do novih imenovanja i preimenovanja, što nije mimoišlo ni čuveno mesto atentata: vraćaju se Principov most i Obala vojvode Stepe, dok su iz Ulice broj 1 definitivno prognani svi monarsi nakon što je nazvana – Jugoslavenske narodne armije.

Najzad, u zgradi gde je nekada bila radnja Morica Šilera, otvoren je 1952. Muzej Mlade Bosne, a ispred njega postavljene, kao svojevrsna turistička atrakcija, izlivene „Stope Gavrila Principa“.

Međutim, upravo tada dolazi do još jedne zamene spomen-obeležja iz ne baš jasnih razloga.

Na osnovu starih fotografija i istorijskih podataka može se zaključiti da je ploča iz 1945. skinuta svega nekoliko godina docnije, verovatno zbog osnivanja muzeja, te da se neko vreme na samom zidu muzeja nalazio ćirilički natpis, čiji će se identičan tekst docnije pojaviti na novoj spomen-ploči – sada crvenim slovima:

Sa ovoga mjesta 28 juna 1914. godine Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom.

I ovde će pažljivi posmatrač uočiti bitnu razliku u odnosu na staru spomen-ploču iz perioda Kraljevine Jugoslavije, jer koliko god da su suština i ugao gledanja isti (i reč „sloboda“ pominje se u obe verzije), ipak je naveden samo datum po novom kalendaru, naravno bez pominjanja verskog praznika, a sintagma „naši narodi“ itekako podseća na demagogiju jugoslovenskih komunista. Sem toga, zapaža se prejaka doza patetike, apstrakcije i uopštavanja, što je takođe bio čest manir komunističkih spomen-obeležja: smrt Ferdinanda i Sofije svodi se na jedan pucanj koji prerasta u simbol, revolt mladobosanaca postaje „narodni protest“, austrougarska država svedena je na izraz „tiranija“.

Iako je ovo spomen-obeležje najduže opstalo, bezmalo četiri decenije, i ono je nestalo u vihoru ratnih dešavanja na prostoru Bosne i Hercegovine od 1991. do 1995: ploča je razbijena, a uništene su i „Stope Gavrila Principa“, mada su docnije izlivene nove za muzej, koji je takođe promenio ime, te se danas zove Muzej „Sarajevo 1878–1918“.

U godinama koje su usledile, Sarajevo nisu mogla zaobići nova i još brojnija preimenovanja ulica, trgova, kejova, mostova, parkova, pa je tako i mesto atentata još jednom pretrpelo promene: Principov most opet je postao Latinska ćuprija (čak s tendencijom da ponese Ferdinandovo ime), Obala vojvode Stepe postala je Obala Kulina bana, dok je Ulica JNA podeljena na dva dela koja su ponela sasvim nove nazive – Branilaca Sarajeva i Zelenih beretki (kao što su se baš na tablama ove ulice nekada smenjivali vladari, u novije vreme smenjuju se vojne formacije).

Ipak, od 2004. godine nalazi se na mestu atentata nova spomen-ploča, sa latiničkim natpisom (i prevodom na engleski), gde se prvi put ime atentatora našlo na istom mestu sa imenima poginulih:

Sa ovog mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Tekst je objektivan, nepristrasan i politički korektan koliko god je to moguće, nema nikakve apstrakcije niti patetike iz jugoslovenske epohe, nema ni austrougarskog viđenja prema kome je Princip ubojita ruka a smrt prinčevskog para mučenička, ali se zato ne pominje ni želja za slobodom kao glavni motiv atentata. Najzad, posebno je pitanje da li se u takvoj nepristrasnosti možda ne krije distanciranje od Gavrila Principa i Mlade Bosne, pa čak i svojevrsno izjednačavanje Principa i Ferdinanda pred istorijom i kolektivnim pamćenjem.

Oduvek su spomen-ploče na mestu stare radnje Morica Šilera bile najbolji pokazatelj ili zvaničnog državnog ili bar dominantnog nacionalnog stava prema Vidovdanskom atentatu i njegovim učesnicima.

Mada je javna tajna da Franc Ferdinand nije ni među samim Austrijancima bio baš omiljeni Habzburg, mora se priznati da su tadašnji zvanični Beč i Sarajevo podigli prikladan spomenik ubijenom prestolonasledniku.

U jugoslovenskoj kraljevini Princip je više bio poštovan u narodu kao vesnik slobode nego što je bio proslavljan na zvaničnom državnom nivou, tako da je čak i prvo spomen-obeležje Vidovdanskom atentatu bilo manje-više privatna stvar bivših mladobosanaca, dok se na zajedničku grobnicu atentatora čekalo pune dve decenije.

Sasvim je razumljivo što je u Hitlerovoj Nemačkoj i Pavelićevoj Hrvatskoj odnos prema Sarajevskom atentatu bio isti kao za vreme austrougarske vlasti, premda ni Hitler nije gajio simpatije prema Habzburzima, a Ferdinandovi su potomci bili čak proganjani od nacističke vlasti – što je još jedan u nizu dokaza da je Ferdinanvova smrt bila samo iskorišćavana kao povod nemačkog prodora na istok, i to očigledno u oba svetska rata.

Komunistička Jugoslavija praktično je uvela zvaničan kult Gavrila Principa, sva su spomen-obeležja bila državni projekti, Princip je glorifikovan putem istoriografije i kinematografije (čak i kroz jednu popularnu pesmu u izvođenju majstora sevdalinki Safeta Isovića), Mlada Bosna je usiljeno povezivana sa ideologijom bratstva i jedinstva, ali je zato, sa druge strane, prećutkivan vidovdanski karakter atentata, a pogotovu se nije spominjao mladobosanski kult Petra I Karađorđevića i Kraljevine Srbije kao jedinog vesnika slobode.

Takvo ideološko tumačenje Principovog čina odvelo je, naročito nakon raspada Jugoslavije, u druge krajnosti i stvorilo tri potpuno različita viđenja, tako da Gavrilo Princip, u zavisnosti od ugla gledanja, može biti:

1) pravedan borac za srpsku slobodu;
2) mračni i zaneseni srpski nacionalista koji je, kao naivno oruđe tajnog društva „Ujedinjenje ili smrt“ (čija je centralna ličnost bio Dragutin Dimitrijević Apis), poslužio interesima „velikosrpske“ ideje;
3) „Srbo-Hrvat“, ateista i republikanac koji je sanjao ujedinjenje svih jugoslovenskih naroda.

(Ne treba posebno naglašavati koje države i koje ideologije stoje iza ovakvih viđenja, ali zanimljivo je da uvek ispada kako su komunisti nametali lažnu sliku o Principu: sa jedne strane im se zamera što su Principa predstavljali kao izrazitog Jugoslovena iako je bio srpske nacionalnosti, a sa druge im se zamera što su svim jugoslovenskim narodima nametnuli kult čoveka koji je oružje za atentat dobio od srpskih nacionalista.)

Zbog svega toga, nije nikakvo čudo što se i danas vode žučne rasprave o istorijskoj ulozi Gavrila Principa i što se zvanična slika o njemu tako olako i brzo menja, jer kao što se već na prvi pogled vidi, promenâ i preimenovanjâ nije bilo pošteđeno ni mesto na kome se odigrao događaj koji je, kako se docnije pokazalo, zauvek promenio svet, svetsku istoriju i svetsku političku mapu, tako da je veoma teško reći na kojoj se raskrsnici desio atentat na Franca Ferdinanda, pred kojom zgradom, u ime čijih interesa, u ime koje nacije i države, u ime čije slobode, a kamen spoticanja je i imenovanje dotičnog istorijskog događaja, pošto nije svejedno da li se kaže Sarajevski ili Vidovdanski atentat.

Principima se – i bukvalno i metaforično rečeno – itekako može manipulisati.

Autor: Dušan Milijić

Foto-izvor: Pinterest

Related posts

Leave a Comment