Poezija: Krik iz Ćele-kule

Neće glave iz mene da odu

što padoše za srpsku slobodu!

Čvrsto stojim, držim ih u strahu –

krst nada mnom, Turci me građahu!

– „Šta učini, vojvodo Stevane,

što nas pobi, svoje Resavljane?

Dvesta leta glava mi u kuli,

pravo gleda, neprestano truli.

Da me dušman u boju ubio,

s takvom bih se smrću pomirio,

al’ da padnem od vojvode svoga!

Šta učini, za Boga miloga!“

– „Koj’ se ratnik zapitao slavni

zašto pade, u grob ode tavni?

U smrt da vas ja nisam poveo,

roblje biste tog trena postali,

a tad biste od stida pomrli,

il’ još gore: u sramu živeli!“

– „Ni ovako nismo prošli bolje:

nismo živi stavljeni na kolje,

al’ mrtvima glave nam sekoše

i u kamen ovaj uzidaše.

Sad nam glave za izložbu služe

dokle deca oko kule kruže!“

– „Da je kula porušena bila,

smrt bi vam se već zaboravila,

no ste smrću slavno pobedili,

dušmaninu konce pomrsili,

pa vam glave u kulu zazida

ne bi li se drugi poplašili.“

Taj je zeman odavno prošao,

al’ sam grdna do danas ostala,

krikom svojim Srbljima da reknem

čega sam se gorda naslušala.

Autor: Dušan Milijić

Foto-izvor: Wikipedia

Related posts

Leave a Comment