„Radioaktivni Komarac“ naziv je jedne od najpopularnijih stranica na srpskom jeziku na društvenoj mreži Fejsbuk, koja broji preko devedeset i dve hiljade pratilaca. Od nedavno postoji i sajt pod istim nazivom koji, po rečima autora, predstavlja oazu za mlade, neafirmisane umetnike. Ova internet stranica pruža mogućnost da se umetnost deli, kao i da se o njoj govori slobodno, bez društvenih i medijskih pritisaka o tome šta bi, i ko bi trebalo da bude u fokusu pažnje. Sa nepunih devetnaest godina, napisao je svoju prvu novelu „Đavolja igra“, koja je, zajedno sa zbirkom priča „Ubod slobode“, objavljena 2014. godine. Dve godine kasnije, objavljuje i svoju drugu knjigu, roman „Statista“ (2016). „Efekat duge“ (2018) naziv je njegove treće knjige u okviru koje se nalazi i naša recenzija. Hiljade ljudi svakodnevno prati njegove objave koje, bilo informisanjem o najznačajnijim umetnicima i naučnicima, bilo pozivima na diskusije, pružaju mogućnost za nadvladavanje kiča, šunda i neukusa. Čini se da je glas Radioaktivnog Komarca glas mnogih mladih ljudi u Srbiji, ali i u zemljama regiona. Sa druge strane, glas Bojana Uzelca, dat kroz njegove tri knjige, do sada nije bio predmet analiza i književnokritičkih razmatranja. Ima li osnova za takva razmatranja, biće prikazano u tekstu koji sledi.
Lik Radioaktivnog Komarca čiji je ubod zapravo ubod slobode, potiče iz prve knjige Bojana Uzelca. Kako je naznačeno na koricama knjige i u opisu Fejsbuk stranice: „Radioaktivni komarac nije insekt, on je više od običnog krvoločnog monstruma, on je bunt, Prometej novog doba, krik pozitivne misli i dželat devijantnih pojava“. Devijantne pojave modernog života mladih ljudi u Beogradu su mnoge, ali zajedničko im je jedno – odsustvo identiteta. Supstancija identiteta je ispražnjena, i to su individue, ali ne i ličnosti, te su u prvencu Bojana Uzelca uhvaćeni u trenutku kada očajnički pokušavaju da to i postanu. Feminizirani fudbaler, savremena devojka, iritantna sveznalica, likovi su koji se svakodnevno sreću na ulicama, ne samo u Beogradu. Autor daje zanimljive opservacije kada su u pitanju njihove slabosti, a opis ponašanja takvih individua neretko je duhovit. Jedan od problema, uobičajen za književne prvence, jeste nedovoljna veština kada je u pitanju uobličavanje maštovitih ideja u literarno uspeli tekst. Primetno je nestrpljenje u izgradnji likova i brzo prelaženje sa jedne ideje na drugu. Ogorčenost autora na svoje sugrađane često kroz knjigu izlazi u svom sirovom vidu, bez suptilnosti koja bi svakako doprinela estetskim vrednostima dela. Ipak, plemenita i hrabra ideja preovladava, te Komarac koji svojim ubodom omogućuje oslobađanje pojedinca od besmislenih i nametnutih unutrašnjih i spoljašnjih zahteva, nastavlja da živi i na internetu, dobijajući svakoga dana sve više i više pratilaca koji su na takvo oslobađanje spremni.
Sa druge strane, novela „Đavolja igra“ predstavlja lično iskustvo koje i ne pokušava da se predstavi kao više od toga – ono je samo po sebi, uzbudljivo i na privlačan način ispripovedano, dovoljno da održi pažnju čitalaca i da ih podstakne na razmišljanje. Reč je o mladiću koji upada u začarani krug kockarskih uzleta i padova u kojem je nemoguće biti pobednik, i gde je izlaz zapravo jedina moguća dobit. „Đavolja igra“ se čita u „dahu“, jer se faze jednog kockara ubrzano smenjuju, jednako kao i njegova osećanja o sebi i o svetu. Smene raspoloženja, tipične za srednjoškolca, uz sve uobičajene mladalačke brige, obojene su mračnom bojom podmukle zavisnosti. Upravo zbog toga što takvu zavisnost često ne prate očigledni fizički znaci, ona postaje kobna i po onog ko pada pod njenu vlast, ali i po njegovu bližu i dalju okolinu. Mladi autor uspešno prikazuje ne samo subjektivno iskustvo jednog mladića, već se, bez suvišne patetike, dotiče i posledica koje takva opasna igra sa ruletom ima i po druge. Ti „drugi“ su u prozi Bojana Uzelca, kako je već napred pomenuto, nedovoljno razvijeni, često samo skicirani, bez dubljeg motivisanja njihove važnosti u delu. U ovoj noveli, međutim, upravo skicirani likovi čine posebnu vrednost dela. Majka koja sa detetom ulazi u kockarnicu, grabljivci koji čekaju da pokupe deo kockarskog plena, klavijaturista koji je mogao da odsvira svako Bahovo delo, ali kojem je prst odsečen upravo zbog kockarskih dugova – likovi su koji novelu čine snažnijom i, uprkos svojim neobičnim postupcima, uverljivijom. Neprestana smena osećaja u svakom od njih, pa tako i u glavnom liku, Dejanu, da su čas na vrhu, a čas na dnu, čine priču jednog srednjoškolca univerzalnom. Ukoliko bismo se poslužili analogijom sa brojevima ruleta i dinamikom igre, načini na koje se kolo sreće okreće nedokučivi su čoveku, a krajnji zbir svih brojeva ruleta, čini i zbir pokušaja da se u takva znanja pronikne. Konačni broj do kojeg čovek dolazi, dakle, pokušavajući na lak način da dođe do moći, jeste 666, đavolski broj. Da lakih životnih rešenja nema, shvata na kraju i glavni lik novele. Otplativši i stvarno i simbolično dugove, on je sposoban da započne nov život, oslobođen starih, pogubnih iluzija.
Pojedine iluzije, nešto manje pogubne od onih u prvoj noveli Bojana Uzelca, sačuvane su u romanu kojeg Uzelac objavljuje 2016. godine. Dobro odabran naslov, „Statista“, postaje uspešna metafora za čoveka koji želi da izgradi svoj identitet u svetu gde je važno biti svuda prisutan, ali bez bilo kakvog stvarnog i značajnog učešća ili delovanja. Glavni lik romana, međutim, želi delovanje u pravcu promene, i odlučuje se da snimi film. Peripetije na koje pritom nailazi, oslikavaju podneblje i mentalitet balkanskog čoveka, te se stvara niz tragikomičnih situacija koje čitaocu deluju prepoznatljivo, a ipak zanimljivo. Junak dela, Crni, uspeva ipak da okupi glumce koji su spremni da postanu deo jednog drugačijeg filmskog ostvarenja, takvog koje zaista pretenduje da bude umetnost. Baš kada se učini da će priča dobiti holivudski rasplet i srećan kraj, a čitalac ne mnogo originalno delo za čitanje, dešava se neočekivani rasplet – film kakav je Crni želeo da snimi već postoji! Ovaj zanimljiv obrt daje novu perspektivu na temu originalnosti i na mogućnost umetnika, ali i čoveka uopšte, da pruži nešto novo svetu i pritom izgradi svoj identitet. Uz to, statiranje u svom sopstvenom životu postaje deo svakodnevice. Crni odlučuje da se tome odupre, te nastavlja svoju borbu. Od dublera i kaskadera, do lažne slavne zvezde, on prelazi uzbudljiv put, i uz pomoć starog glumca Petra, književno najuspelijeg lika u prozi Bojana Uzelca, shvata na koji način može ponuditi svoju umetnost svetu. Od priče svog života pravi autentičnu priču vrednu pripovedanja, a od Crnog postaje Đorđe. Put od vrlo čestog nadimka do imena simbolizuje put pređen u celom romanu, kada statista ne postaje samo glavni glumac u svom životu, već u potpunosti skida glumačku masku i postaje ono što jeste.
I u ovom romanu, kao i u prethodnom delu Bojana Uzelca, primetni su problemi sa stilom – rečenice su neizbrušene, a mnoge ideje, kao i likovi, ostaju samo na nivou skice. Ipak, energija mladog autora usmerena na delovanje i širenje umetnosti, osetna je i u njegovim knjigama, iako jezički još uvek nedovoljno kontrolisana. Jedno od mesta u romanu „Statista“ kada je pisac uspeo jezički da ukroti svoju misao, jeste sledeća rečenica koja se pojavljuje kao lajtmotiv dela: „Bio sam u raju, a raj nije savršeno mesto, to je samo ono mesto gde možeš da podneseš život i da se pritom osećaš lagodno“. Knjige Bojana Uzelca svakako su daleko od savršenih, ali su jedne od onih koje bez pretencioznosti i patetike upućuju čitaoca kako da podnese život i oseti se lagodno. Njih je, zato, lagodno i čitati, a uz roman „Efekat duge“, dela „Ubod slobode“ i Đavolja igra“ i „Statista“, nakon nepravedne zapostavljenosti u književnoj kritici, preporučuju se konačno pažnji čitalaca.
Autorka: Sanja Perić
Foto-izvor: Fejsbuk stranica „Radioaktivni Komarac“
