Fenomen pozorišta ljudskoj civilizaiji poznat je još mnogo vremena pre nove ere, a svoj moderni oblik poprima u doba antičke Grčke. Ovaj podatak upućuje na to da ono igra izuzetno važnu ulogu u sferi našeg kulturološkog razvitka, koji se očitava kroz prizmu humanistike. Pozorište kao takvo je kroz milenijume doživelo jednu vrstu modernizcije i inovacije, ali je u svojoj srži ipak uspelo da očuva duh klasičnog i tradicionalnog ustrojstva.
Shodno tome, danas razgovaramo sa Nikolom Bešlićem, osnivačem i glavnim urednikom portala „Hoću (u) pozorište“, koji je za nepune dve godine postao jedan od vodećih portala za promociju pozorišne umetnosti u Srbiji.
Kada je osnovan portal „Hoću (u) pozorište“ i ko sve stoji iza ovog projekta?
Portal Hoću u pozorište sa radom je otpočeo 27. marta 2017. godine na Svetski dan pozorišta. Sama ideja se krčkala oko godinu dana, a prvi koraci ka realizaciji su načinjeni u okviru mog diplomskog rada na Fakultetu organizacionih nauka. Iza projekta stoji nas petnaestak, koliko nas trenutno ima u redakciji, ta brojka će u vrlo bliskoj budućnosti značajno porasti. Želim da naglasim da članovi naše redakcije imaju između 18 i 30 godina, i da, iako određena hijerarhija postoji, većinu odluka donosimo zajednički, uz uvažavanje svačijeg mišljenja, ideje i stava.
Koje su misije, ciljevi i ideje utkane u ovaj sajt?
Naš cilj svakako jeste da sve informacije u vezi sa pozorištima u Srbiji, svim zainteresovanima budu dostupne na jednom mestu. Takođe, mi donosimo stav publike, mlade publike o predstavama i dešavanjima u pozorištima. Činjenica na koju smo stvarno ponosni je da je naš celokupan dosadašnji rad u potpunosti volonterski. Mi pružamo mogućnost mladima da artikulišu svoju ljubav prema pozorištu, i kroz rad na portalu steknu neophodno iskustvo koje im može koristiti u ličnom razvoju i profesionalnoj karijeri.
Svesni smo vremena u kojem živimo, ali i činjenice da kultura mora biti dostupna svakome. Stoga nas zanima na koji način pozorište može privući i svoje „neistomišljenike“, odnosno ljude koji „zaziru“ od ovakvih mesta?
Nikad nećemo doći u situaciju da svi idu u pozorište, kao što ne idu svi ni u bioskope, muzeje, na koncerte, utakmice, noćne klubove. Ali svakako smatram da prostor za širenje pozorišne publike postoji. Mislim da je jedna od ključnih stvari upoznavanje sa širinom pozorišta. Za mnoge je prva asocijacija na pozorište ozbiljnost koju uglavnom nose klasična dela i koja je nekima dosadna. Moramo pronaći način da ljude upoznamo da pozorište nije samo to, da pored dela klasike, postoje i sjajne moderne komedije, društveno angažovane predstave, omladinska pozorišta koja na sjajan način govore o važnim temama za mlade, ali i društvo u celini, predstave koje se ne izvode u konvencionalnim pozorišnim salama…
Još jedna stvar koja mene sve više privlači u poslednje vreme je interaktivnost pozorišta. Pored samih predstava gde je publika jedan od učesnika, to se ostvaruje i kroz razgovore sa glumcima i autorima. Mogućnost da nešto saznamo o procesu rada na predstavi ili diskutujemo sa njima o temi predstave, nam približava glumce (za koje nekad mislimo da su nedodirljive slavne ličnosti), a i samo pozorište.
Koliko je teško na jednom mestu okupiti većinu pozorišta u zemlji i pri tome javnosti dati kvalitetne informacije vezane za njihov rad?
Teško je u smislu da pozorišta funkcionišu na najrazličitije načine, neka imaju redovne repertoare, dok druga igraju predstave kada su u mogućnosti, tako da nije uvek lako doći do svih informacija, ali uglavnom uspevamo. Takođe, i novosti koje dolaze iz pozorišta moraju proći određen filter relevantnosti da ne bismo naše čitaoce zatrpavali sa previše vesti.
Kako vidite pozorišnu scenu u Srbiji, može li da parira nekadašnjoj, jugoslovenskoj sceni?
Jugoslavija se raspala odmah nakon mog rođenja, tako da o jugoslovenskoj pozorišnoj sceni ne znam skoro ništa. Pozorišna scena Srbije je, kao inače i cela Srbija, vrlo centralizovana. Pozorišta van Beograda se trude da opstanu, i mnoga rade vrlo kvalitetno, ali su često suočena sa problemom da umetnici, a i publika odlaze iz tih mesta zbog nemogućnosti da u njemu žive i rade.
Što se tiče prostora bivše Jugoslavije, ono što raduje je da umetnici ne potpadaju pod politiku mržnje, već da je međusobna saradnja sasvim uobičajena stvar. Naravno, ima prostora za napredak pre svega u broju gostovanja kako pozorišta, tako i publike. Ako putujemo na sjajne muzičke festivale u okruženju, zašto ne bismo i na pozorišne?
Šta u današnje vreme znači kada kažemo da pozorište predstavlja daske koje život znače? Da li je ova izreka vremenom postala kliše ili možda predstavlja besmrtni duh pozorišta?
Mislim da nije kliše, ali da se to pre svega odnosi na glumce i sve ostale koji ceo život provode na tim daskama i na njima zarađuju za život. Možemo da primetimo da glumci retko odlaze u penziju i da mnogi od njih glume dok ih snaga potpuno ne izda. Publici te daske i ono šta na njima gledaju pomaže da bolje razumeju svoj život i daje im mogućnost da nauče mnoge nove stvari.
Kakvi su planovi za buduće delanje portala „Hoću (u) pozorište“, možemo li uskoro očekivati neko druženje sa čitaocima, tribinu, konkurs?
Naš konkurs za saradnike se upravo završio, ali nas zainteresovani mogu kontaktirati i van zvaničnog konkursa. Uvek smo radi da pojačamo ekipu kvalitetnim ljudima kojima se dopada naš rad. Ako ne bude nekih neplaniranih aktivnosti, sledeće druženje sa čitaocima zakazujemo za naš drugi rođendan, na Svetski dan pozorišta – 27. mart.
Nadamo se da ste uživali u razgovoru koji smo vam priredili. 🙂 A ukoliko želite da se informišete o novostima koje za vas priprema ekipa protala „Hoću (u) pozorište“, to možete učiniti i putem njihove Fejsbuk stranice, Tviter ili Instagram profila.
Autorka: Milica Milošević
